Бранимир Марковић: НАТО, ЕВРОАЗИЈА, СЛАВЕНСКА АНТИАНАЛИЗА И СРПСКО СТАНОВИШТЕ

СРПСКО СТАНОВИШТЕ (без Б) би требало да буде позиција „где смо ту ми“ у „свјетским гибањима“.

Упадљиво одсуство ове позиције у скоро целокупној  историји Илирика, мора бити да је дубоко утемељено. Као и свеприсуство адвокатисања некој од светских империја сукобљених на нашем тлу.

Гледано са српског становишта дилема је проста: трт, мрт –  живот или смрт?

Али, што реко руски амбасадор, има ли овде Срба?

Jes da se ne vidi na selfiju ali…

Као што је тачно и исправно речено,  у крвавој светској драми улога наша епизодног је значаја.  А то значи да се судбина наша може одлучити пре смираја крвавог сунца.   Зато наш народ има и овде,  као и увек  досад,  само две могућности

или да се спасе или да изгуби главу

“ И једно и друго зависи од политике, од исправног или неисправног  вођења његовог живота, његове судбине.  Ако наш народ усвоји погрешно схватање о своме стварном положају у великом светском окршају и према тим погрешкама подеси своје држање,  он може пропасти. Или, у најмању руку, много и потпуно излишно пострадати. Он може, с друге стране, под мудрим и трезвеним вођством, својим паметним држањем зауставити, прво тешко крволиптање свога тела и, друго, невезаних очију и незбуњене главе пробити се кроз ову тмушну и опасну ноћ до зоре спасења“

Димитрије Најдановић, увод у књизи „РАВНА ГОРА Заблуде и самоуништење“ из 1944.[i]

„Војска је вероватно требало да изврши пуч још ’90. године, а најкасније након Шпегељевог филма. Међутим, онакав састав геенералитета тако нешто није мога извести ни у сну. Аџић је из кабинета избацио групу старешина Гардијске бригаде, Диверзантског одреда и Заштитног пука када су дошли да разговарају на тему којом се овај аутор бави, и запретио да ће их све похапсити као издајнике! Да ли је случајно да су баш ти људи упућени на Вуковар, у коме је изгинуо у односу на број ангажованог људства – НАЈВЕЋИ БРОЈ СТАРЕШИНА НАКОН СТАЉИНГРАДСКЕ БИТКЕ?„

Др(агослав) П(авков), коментар

                Као што је у срБској јавости (и законописанију по „јевропским“ стандардима) крајње неприлично, прво ћу дефинисати основне појмове.

СЛАВЕНСКА АНТИАНАЛИЗА је поступак који феноменолошки личи на стилску фигуру Словенска антитеза. Али, сходно духу времена (епохе неолиберализма, како еуфемистички зовемо нови фашизам), „истина је сасвим супротна„.

СлОвенска антитеза је поетски поступак којим се наглашава изузетност догађаја. СлАвенска антианализа, напротив, затомљава трагичне последице судбински преломног догађаја за који агитује да се догоди, одсуством сваке праве анализе.
Коју замењују „хиљаду пута понављане лажи“ и очигледне бесмислице, испразно беседништво и хушкање незнавене светине на неистоимишљенике магичним речима „издајник“, „усташа“, „плаћеник“ итд.
„Снијег“ и „лабудови“ слАвенске  антианализе обично су „издаја“ и „патриотизам“.

Међутим, антианализа није вредносно неутрална према својим „тезама“ ко антитеза према лабудовима и снијеговима. Патриотизам је неоспорно добро, а (веома широко дефинисана) издаја и служење „страном фактору“ је неоспорно зло. Тешко се тој „аргументацији“ може нешто приговорити. Али, код антианализе не долази ни до очекиваног закључка, нити наступа обрт „антитезе“, „изненадна сила која објашњава све„. Већ обрт, али  у закључку да ипак треба служити туђим империјалним интересима, само не „оним“. И не сопственим.

Само у слАвенској антианализи, икона патриотизма и поштења, човек који „свима може да погледа у очи“ може бити нпр. особа која је у „реалном животи и времену“ починила следеће потезе којима је, да се еуфемистички изразим, значајно суспендовао сувереност наше нације, „њиховим“ језиком речено – ВЕЛЕВЕЛЕиздаје, обнашајућ високе дужности самостално или у „кохабитацији“с „издајницима“ (кохабитације са „патриотама“ се из „неког“ разлога изненада, само дан касније,  одрекао):

А) прстом није мрднуо на расцеп двочлане федерације, тј. државе којом управља

Б) испоручио елиту генерала који су изузетно успешно организовали и водили рат против НАТО алијансе НАТО суду – тј. оном кадији који их тужи

В) испоручио документацију наше тајне службе „на златном пладњу“ у ЦИА. И још се тиме хвалили у медијима

Г) био председник владе која је потписала срамни уговор о изузећу НАТО војника од процесуирања евентуално почињених злочина и слободном пролазу кроз дојуче суверену земљу, не поштујући њене законе[ii]

Д) био најактивнији у „имплементацији“ ЕУ стандарда, све пропраћено неумереним апологијама сваког срања Венецијанске комисије, од стране његове десне руке проф.др Слободана Самарџића  (жив и здрав Гугл па прогуглајте)

Ђ) био творац Устава у ком су најдоследније спроведене упуте и концепти Ватиканске антинационалне доктрине с краја 19. века (ко чита Екмечића зна, ал нико не чита) мултиетницизма, етноцентризма, регионализма и других начина разарања нације (власности свих становника државе)

Е) био „у кохабитацији“ кад је „приватизована“ жељезара Смедерево са јединим циљем да се претопе „оруђа и оружја наше славне армије“

Укратко, чињенице у слАвенској антианализи само сметају. С будалама које посежу са чињеницама „бесмислено је даље расправљати„, како завршава и пре почетка свака расправа на патриЈОтским форумима. СлАвенско у синтагми није кроатизам, већ упућује на различита исходишта. Словенска је од словенске речи словити = разумети, а славенска од латинске речи славус = роб. СлОовенска антитеза је становиште разума, обЈАШЊАВАЊА и разумљивости, слАвенска антианализа је становиште робова.

СРПСКО СТАНОВИШТЕ (без Б) би требало да буде позиција „где смо ту ми“ у „свјетским гибањима“.

Упадљиво одсуство ове позиције у скоро целокупној  историји Илирика, мора бити да је дубоко утемељено. Као и свеприсуство адвокатисања некој од светских империја сукобљених на нашем тлу.

Народ који је само минут своје историје имао официре своје народне војске, организоване по староримском приниципу наоружаног народа (Србија 19. века и Југославије 20. ), а сво остало време највише генерале и топовско месо сукобљених империја с обе банде фронта – од Илирских војсковођа и у војсци устаника Батона и у римској, и у војсци краља Михајла Војислављевића и у војсци Источно римског царства тијеком учвршћивања  прве српске независне државе у „колевци наше државности“ (Далмацији – новокомпоновани, не Косову – прим.брм), преко крајишника и Отоманске и Аустријске војске, хабзбуршких најамника и добровољаца руске војске, до два личка савременика  – генерала фон Боројевића и генерала Омер паше Латаса. Не заборавимо да су и пилоти у флоти НДХ-а на руском фронту били изузетно успешни и фанатични  кад су се дочепали модерних немачких авиона. Толико добри у свом фаху да им је после опроштено па су обучавали пилоте ЈНА.

Свима промиче податак да је и данас Србија прва у Европи по броју ангажованих војника у међународним војним мисијама. А Црна Гора, сразмерно броју становника, прва „на свијет“по броју војника у Авганистану.  Баш као и чињеница да је предвиђено да ће команда и посада највећег бродом НАТО пакта за контролу Отранских врата бити црногорска, на шта су Хрвати, неопажено у нашој јавности, благо речено попиздели. У врху смо и по броју добровољаца у хордама исламских фундаменталиста у Сирији и Ираку, у Украјини на обе банде фронта итд. Што би реко Драгослав Павков, увек с праве стране нишана.

А шта ћеш дубље утемељење од „nomen est omen„. „Plinije Stariji kaže da naziv SRBI znači ,,glavobije“ onda dolazimo do sanskrta u kome takva složenica: *SARBHAJAH znači upravo ,,oni koji se biju glavom ili rogovima“! U kom smislu? To je sinonim za reč ,,bikovi“, na sanskrtu VRŠABHAH, i označava kao i reč ,,bikovi“ jedno ,,hrabro pleme, prave borce“. Stoga, možemo sa izvesnošću reći da je naziv naroda SRBI(N) potekao iz sanskrta te da su u tome smislu Pra-pra-prasrbi potekli sa područja drevne indijske, vedske kulture. Ovo je etimologija najvećeg slaviste XX veka, Trubačeva.[iii]“ (занимљиво „Lingvista Rudolf Muh smatra da riječ Hrvat potice od germanskog izraza HRVATNA, sto znaci „SA ROGOVIMA”, odnosno „OVAN”). У овом случају латински скоро-па-хомоним није у толикој супротности као пар словен – славус. Сервус изворно и  значи најамник у војном смислу. Етимолошки посматрано, српско становиште није становиште становништва – него најамника моћних империја. Тако посматрано славенска антианализа и српско становиште су у „међуидеолошком складу“, да парафразирам великог Мила (Ђукановића). Дух малог Мила (Ломпара) лебди над овим текстом.

Међутим, намера овог текста је да се залаже, куми и моли за артикулисањем становишта нашег становништва кроз расправе. Кога ћу ипак назвати српско, за разлику од срБског – становишта тих плаћенићких фаланги страних „Злих империја“. Носили они сукњу ко Јелена Милић, неносили је, ко Сташа Зајовић или они с друге банде.

Ма колико идиотски и блесаво изгледали, ти плаћеници (серви) нису нимало блесави.

Не мислим само на ухлебљења, наднице, пардон донације, грантове, апликације, уредно регистроване на сајту НЕД-а и толико јавно обнародоване да и Антонић др Слободан може да се бави истраживачким новинарством. Много је теже ући у траг новца серва империје са друге банде наводног фронта (јер је заиста наводан, финигран да би се пљачкале мале нације). Јер код њих нема сајта сличног НЕДу.

Оне што за услуге препуштања националних ресурса НАШЕ нације бивају награђени ухлебљењима са неколико десетина хиљада евра месечних примања. Ми не знамо са колико је обештећен онај „што свима гледа у очи„, за поклањање наших резерви нафте и гаса странцима, опраштање плаћања рудне ренте и одрицање од управљачких права компаније која треба да буде изграђена искључиво нашим новцем – помоћу руских неповољних кредита. Заједничке компаније плаћене нашим новцем, која може да служи само протицању руског гаса, тј. руским империјалним интересима и уценама украјинског типа, никако нашим националним.
Ту и тамо цурне, са великим закашњењем, неко објашњење, попут оног зашто породица Милошевић живи у елитном кварту Москве, у локалном жаргону званом рисајкл бин за диктаторе. „Оно“ кад је амбасадор Русије поставио нашем контрапитање „а шта би ВИ урадили да неко у платни промет ваше земље упумпа 6 милијарди долара“, шест милијарди опљачканих  од нас, слава Илирика, као и у претходним наведеним случајевима. А још увек се нико не пита откуд генерал Кадијевић, тај питомац Вест Поинта, спокојно проводи пензионерске дане баш у комшилуку Мирином и нико то не повезује са променом савезништва у време његовог ђенералштабовања у ЈНА.

Па дођосмо до теме која се обилази као она киша у прешедниковом завичају.

Доминантан „дифолтни“ (подразумевајући) слАвенски антидискурс (lat. discursus je imenica koja znači govor, razgovor, odnosno raščlanjivanje, analizu) учинио је да се кључно питање нашег међународног статуса – чланство или не у НАТО, никад ни не постави, а камоли расправља, поготово не са, сачувај ме Боже,  српског становишта. Трабуњамо, такође не рашчлањујући, о ЕУ интеграцијама, беседимо и појемо о евроазијским интеграцијама, али о НАТО – мук.

Разговори, ако се то може назвати тако, воде се између заступника НАТО и заступника евроазијских становишта. Домаћих серва (некад званих – издајници) . Никад и нигде са становишта НАШЕГ националног интереса. Интернационалисти коло воде. Разумљиво кад су националне (либералне)  снаге брутално и буквално биолошки уклоњене током другог светског рата, удруженим снагама двају интернационализама, што у Јасеновцу, што у Зиданом мосту што у Лисичјим потоцима, што присилном емиграцијом или губитком „грађанских права“. Не заборавимо да се Хитлерова коалиција званично, посматрано са реторичко, пропагандно-демагошког плана,  није борила за Велику Немачку него за уједињену Европу. Децу буквално није имао ко да учи и васпитава у либералном духу. Шта се данас, кад су поново сукобљени евроунијате и баштиници совјетске империје,  променило (сем што више нема Јова да их шаље у Блајбург и на Голи Оток, док се ми либерално згражавамо и рехабилитујемо жртве са и без наводника)?

На све стране су само ПиАр урадци лобиста ових или оних. А ту су лобисти НАТО алијансе заиста комични са својим упињањима да објасне да је бомбардовање било за наше добро и да НАТО врши праведну мисију у Ираку, Сирији и Либији нпр.
Руски лобисти обично својом „Државни посо“ и браЦко православном патетиком само упропасте „волеј на празан гол“ који има наместе „корисне будале“ антиглобалисти, евроскептици и ултралевичари својим убитачним и сувислим аргументима. Доказати да је НАТО праведан савез и да му треба приступити због „моралног императива“ и „мисије“ заиста су будалаштине и ћорава посла.
Међутим, постоје питања, незгодна по „руску страну“  која Јелена Милић и остали плаћени и ухлебљени НАТО лобисти никад неће поставити, да не пукне брука како су им газде и налогодавци брутално израђени. Ни сада, кад се поново хушка да, након насилног повратка „аргументом“ спржене земље и осиромашеног уранијума и наранџастом „револуцијом“, опет променимо банду. И то наоружани оружјем истопљеним у жељезари Смедерево, са домаћим верзијама ИСИЛ очајника, „дронова“ спавача ЦИА,  унаоколо.

Једно од таквих је – а на ком смо то референдуму ми, популус Илирика, одлучили да ИЗАЂЕМО из НАТО пакта у који смо формално ушли 1951. Пактом о заједничкој одбрани са Грчком и Турском, а неформално, јасном заштитом током (заиста у више смисла него што иначе перципирамо) „историјског не“ 1948. (Јово Капичић: „какви бре комунисти, ми смо Римљани„). Да ли нас је ико питао или обавестио да ће Милошевићева клика, на челу са генералом Кадијевићем, да промени банду, са предвидљивим (ауто)геноцидно демоцидним последицама по нас, популус Илирика. Колико је противника а колико присталица НАТО пакта било тада међу становништвом Илирика (када је и војвода Шешељ скупљао доборовољце за рат у Ираку – на америчкој страни)?Незгодно питање за лобисте алијансе чијим челницима на памет не пада да данас организују референдум (због јасног исхода). Али питање које би требало да се намеће (непостојећим на јавној сцени) заступницима (опет непостојећег и јавно недефинисаног) националног интереса.

„Ђе смо ту ми“, популус Илирика, таоци неспособности и безочности  НАТО, способности и безочности  руских  безбедносних структура и слугерањства и безочности  „наших“.

Разложимо (анализирајмо) главним либералним инструментом – здравим разумом (comon sense) и смарајућим, баналним чињеницама, почевши од најједноставнијих.

Супротност либералном (слободарском) је – неслободарско, сужањско, а националном, власности  становника – сужањство становника. Доминантна дилема слАвенског антидискурса, као становишта славуса, сужања, природно је – ком ћемо царству сужњи бити. Па се, као што натукнух, аргументација, далеко испод нивоа навијачких слогана на фудбалским утакмицама, своди на величање једне и пљување друге империје и идеологије, прецизније варијанте исте антинационалне, нелибералне идеологије.

Да се не лажемо, постојале су у нашој историји и варијанте савезништава са империјалним силама које нису биле благородне само за серве, него и за све Илире. Али за то постоји један баналан услов – да бојно поље империјалних слонова није на нашој цветној ливади – Косову са божурима нпр. Јер, зна се ко онда сигурно страда.

Илирик, са све 20 великих касније тако темељно срушених градова Горње Мезије, да их археолози још нису лоцирали, процветао је у позном римском царству, случајно и под вођством цезара Илира, ушушкан у позадини сигурног лимеса.
Слично су се мучили и Срби под Турцима између 15. и 18. века, до „вероломства“ кад су „наши“ постали серви Беча у Аустријско Турском рату. У дебелој позадини освајачких похода ка Бечу и поморских ка западном Медитерану, а на путу опскрбе, лако су могли да плаћају мале хараче, које би скупили сеоски кнезови, да развијају сеоске самоуправе и моле се свом Богу на свом језику са својим свештеницима, не видевши Турчина годинама. А, гле чуда, везири, ко у Илирско доба – све наши. Постављају рођену браћу за наше првосвештенике. А Турци зли, ко у народним приповеткама о Ери,  који,  кад зајебе Турчина, овај… колац?, сече главу?.. не него ништа.

А онда је Илирик  поново постао бојно поље .. и тако већ 300 година.
С малом паузом за време Пакса Американа. Кад су Илири поново процветали након тешке погибељи, претежно братоубилачке. Поново ударна песница „Јужног крила“ најмоћније империје. Њен европски лимес. Њена десница рука у сузбијању лудачких револуција Црвене империје сејања Поља смрти од Индокине, преко Северне Кореје до Источних граница Европе, генијалним пројектом Покрета несврставања, у сарадњи са нацијом, Рузвелтовим омиљеним чедом и омиљеном победом над империјалистом Черчилом  – Индијом, и Египтом – негативном јунаку Изетбеговићеве Исламске декларације.  Зар после такве улоге да, падом Берлинског зида и повлачењем лимеса далеко на исток, серви Илири постану небитни. Е, неће моћи – рече генерал Кадијевић.
Макар жртвовали целокупно становништво Илирика.

Разматрање проблематике локације бојног поља у односу на наше територије  би, при методу здраворазумског расуђивања, требало да буде први елиминишући фактор према понуђеним опцијама.

Дакле, први пут смо после 300 година у дебелој позадини, могли би се извући већ једном из неке погибељи (како предвиђа Тарабић). Граница империје у којој смо невољно и на силу ко и онда и вазда, померена је далеко на исток. Могли би да се примиримо, небитни, какви смо постали, и да се биолошки пре свега, након десетковања у 20. веку, економски и ментално реГЕН(с)еришемо, развијајући, далеко од погледа моћних, своју локалну самоуправу (републике), не петљајући се много у туђе послове.   Ово је једини аргумент за НАТО интеграције, али јачи од свих лупетања Јелене Милић и осталих лобиста о томе како је НАТО доборонамеран према нама, бомбардово нас ко што нас мајка тукла из љубави, и како нам Руси нису браћа. Дакле, „под мудрим и трезвеним вођством, својим паметним држањем зауставити, прво тешко крволиптање свога тела и, друго, невезаних очију и незбуњене главе пробити се кроз ову тмушну и опасну ноћ до зоре спасења“. Али, кажи ти мој брајко серву Илиру да није више битан.

Супротна опција  – бојно поље сред нашег поља косовских божура у ком смо са свих страна окружени све самим добро опремљеним и нахушканим непријатељима, а ми сами наоружани једино братском свесловенском љубављу и руским обећањима, прави је изазов за наследнике и баштинике  римских војсковођа, великих везира и аустријског и руског војног  племства. „Нека буде шта бити не може“. Нема шта да се изгуби, страдаће ионако само боранија слава, а империја неће заборавити заслуге за ометање противника у позадини. Најмање кућа са базеном у рисајкл бину за диктаторе.
У то име нек се понови ритуално жртвовање народа богињи Кали уз песму и оргастичке плесове (како је у фељтону у више наставака  у часопису Светигора, за време НАТО бомбардовања Београда, описивао и тумачио перформансе Мире Марковић са таргетима на мостовима  један православни монах). „Вечна ватра“ посвећена жртвама, огромна Луциферова (Лучоноша) бакља, каква је и на његовом највећем споменику – кипу Слободе, поносно стоји на Новом Београду.

Гледано са српског становишта дилема је проста – трт, мрт – живот или смрт?

Али, што реко руски амбасадор: Има ли овде Срба?

[i] https://www.scribd.com/doc/227458244/Dimitrije-Najdanovic-Ravna-Gora-Zablude-i-Samounistenje

[ii] „… u dokumentu koji je potpisan 2012, kada je Centar otvoren, stoji da će Rusi “uživati pravni status utvrđen za administrativno i tehničko osoblje Ambasade Rusije”, a da sredstva za rad Centra ne mogu da budu predmet pretresa, konfiskacije, eksproprijacije ili nekog drugog oblika administrativnog ni sudskog izvršenja… potpisivanje ovog dokumenta, kojim se Centar podiže na viši nivo privilegija, a osoblju daje poseban status koji se može tumačiti kao diplomatski imunitet, bio “dodatni prst u oko Zapadu, koji već ima ozbiljne“ primedbe”.http://www.blic.rs/Vesti/Politika/504836/Srbija-ne-odustaje-od-imuniteta-za-Ruse-Vlada-potpisuje-sporazum-sa-Moskvom

[iii] Flaminius Belisarius, етимолог, лингвиста и просветитељ фејсбучки

(брАнали)