Ако ово удружење посматрамо као и свако друго удружење грађана чији чланови могу бити различитих професија и интересовања, поставља се питање – чиме је та вест уопште заслужила простор у медијима?
Искуство нас наводи на закључак да је “ново Друштво адвоката Србије” важније од других удружења управо зато што баш оно треба да постане једнократна и практична замена за Адвокатску комору Србије.
Из телевизијских и новинских извештаја од понедељка, 17. новембра, сазнајемо да је основано “ново Друштво адвоката Србије”. Ово није била ударна вест тог дана; до ње су вероватно дошли само они професионално заинтересовани или врло упорни читаоци новина и гледаоци телевизијског програма. То је била својеврсна вест другог реда. То не мора да нас чуди ако имамо у виду да је Друштво адвоката Србије основано као удружење грађана те је уписано у регистар Агенције за привредне регистре, као и сва друга удружења: од оних која се баве заштитом људских права, до оних која окупљају љубитеље шаха или узгајиваче пчела. Ако ово удружење посматрамо као и свако друго удружење грађана чији чланови могу бити различитих професија и интересовања, поставља се питање – чиме је та вест уопште заслужила простор у медијима? Зашто нисмо редовно обавештавани када се региструју и друга удружења?
Погледајмо оснивачке документе и циљеве Друштва адвоката Србије. У саопштењу упућеном јавности, ова организација наводи да су њени циљеви „међусобна професионална сарадња, заштита људских права, јачање правног поретка и владавине права, као и јачање угледа адвокатуре и унапређење њеног положаја у правосудном систему Србије“. Све то би многи од нас подржали јер у томе не бисмо видели ништа спорно.
У наставку саопштења сазнајемо нешто више о разлозима за оснивање: „Иако је оснивање Друштва било планирало за средину 2015. године, актуелна дешавања у правосуђу и адвокатури у Републици Србији створила су потребу за што хитнијим формирањем стручне организације, која има за циљ да својим деловањем унапреди систем функционисања како српске адвокатуре, тако и самог правосуђа. Одлуком руководства Адвокатске коморе Србије, адвокатима у Србији забрањен је приступ, заступање и деловање пред судовима, полицијом и другим државним органима што је довело до масовног кршења људских права у протеклих више од два месеца.”
Сада нам је већ јасно откуд пажња медија – оснивање новог удружења је повезано са чињеницом да Адвокатска комора Србије и њених више од 8.000 адвоката штрајкују већ два месеца, што је блокирало функционисање правосудног система земље. Искуство нас наводи на закључак да је “ново Друштво адвоката Србије” важније од других удружења управо зато што баш оно треба да постане једнократна и практична замена за Адвокатску комору Србије.
Практична и једнократна замена, јер је статус било ког удружења грађана, па макар оно окупљало и адвокате, битно другачији од позиције Адвокатске коморе Србије и комора које се налазе у њеном саставу. Пре свега, Комора према Закону о адвокатури врши јавна овлашћења и обавља послове од општег интереса. Јавна овлашћења су добро илустрована тиме што је законом одређено да већ при “уласку” у професију комора одлучује ко ће бити уписан у именик адвоката, то јест – ко испуњава законске услове да се бави адвокатуром. Надаље, јавна овлашћења коморе нису сама себи сврха. Нису ни последица неке неоправдано утврђене привилегије – та позиција произлази из јавног значаја адвокатуре.[1] Тако је организовање адвоката у комору, као и чињеница да комора доноси опште акте, само последица тог јавног значаја. Управо зато комора обавља и низ других јавних овлашћења,[2] која не могу и не смеју да обављају удружења грађана.
Удружења грађана, напротив, настају ради заштите посебних интереса удружених грађана. Ти посебни интереси несумњиво могу бити важни и за друштво, али се то мора разликовати од могућности да ове организације врше јавна овлашћења и обављају послове од општег интереса. То је пресудно за разумевање различитих позиција Адвокатске коморе и било ког удружења грађана, макар његови чланови били грађани-адвокати.
Ту се игра замене улога не завршава: удружење грађана „Српско адвокатско друштво” – које постоји од 2011. године – тражило је од Агенције за привредне регистре да по службеној дужности из регистра избрише удружење „Друштво адвоката Србије” јер је тај назив у супротности са одредбама Закона о удружењима који наводи да: назив новооснованог удружења не може бити идентичан називу других удружења која су уписана у регистар; не сме бити замењив са називом другог удружења нити изазивати забуну о удружењу, његовим циљевима, или забуну у вези са тим о каквој се врсти правног лица ради. Дакле, не само што је ново удружење „ушло у терен“ Адвокатској комори Србије (макар то било и на нивоу недостижних циљева) већ је угрозило и друго удружење регистровано под готово идентичним називом.
Поред тога, својеврстан је правни нонсенс очекивање да се одлука о обавезној обустави рада може поништити оснивањем једног удружења грађана. То се питање мора решавати или унутар Адвокатске коморе или пред другим институцијама које су надлежне да се о овом питању изјасне. Такође, тешко је поверовати у то да преко 8.000 људи не ради из пуког страха од санкције адвокатске коморе. Пре ће бити да је највећи број њих заиста незадовољан.
Наравно, сврха оснивања паралелног удружења адвоката није аргументовани дијалог о различитим методама борбе против онога због чега је обустава рада већ више од два месеца на снази. Ту пре свега мислим на неоправдано ексклузивну позицију јавних бележника у правном систему Србије, која не погађа само адвокате већ и друге грађане. Ради се о простој намери да се тако “преброди криза” и у јавности створи уверење да постоји неко удружење адвоката које је задовољно “уступцима” учињеним последњим изменама два закона. Подсетимо се, ти уступци се огледају у измени Закона о јавним бележницима који претходно решење да се сви уговори о промету непокретности састављају у форми јавнобележничког записа мења тако да ће то бити случај само уколико је у питању пословно неспособно лице. Ипак, у Закону о промету непокретности се уводи решење којим се сваки уговор о промету непокретности закључује или у форми јавнобележничког записа или мора бити оверен, наравно – искључиво од стране јавног бележника. Овим маневром или “уступком” власт може да се хвали све до оног тренутка док се неко темељније не информише или док на својој кожи не осети да је ситуација остала непромењена.
Већ нам је познато да наше власти имају просте одговоре на компликована питања.
Општи економски колапс се решава повећаним издвајањем буџетског новца јавним предузећима и странкама, те смањењем плата и пензија; епидемија сиромаштва се решава принудним радом; критика власти се обуставља забраном емисија; опште безнађе обећавањем неостваривих националних инфраструктурних пројеката. Управо је то случај и са предложеним оснивањем новог удружења адвоката. Можемо да претпоставимо колико ће то „решење” бити делотворно – таман онолико колико и нека друга. Поготово обећава чињеница коју је председник новог удружења навео у једном од првих медијских наступа: удружење за сада има око 160 чланова. Како ће се даље одвијати (очекивана) борба између Адвокатске коморе и новог удружења грађана остаје да видимо. Сигурно је да ће она макар на неко време испунити своју сврху и скренути пажњу са стварних криваца који су довели до двомесечне обуставе рада једне од ретких преосталих самосталних професија у овој земљи.
P R E V R A T 