Драган Томић: Југословенство 10 – Анализа Србије 1804-1858.

Југословенска идеја себе супротставља Српској идеји, она је негација Српске идеје у сваком облику. Међутим она у почетку паразитира на Српској идеји, везујући себе за слободу и за крвно родовски контекст, разумљив неписменом и необразованом и користи га како би мотивисала неписменог и необразованог да испуни циљ и оног момента када он испуни циљ, ова идеја му набада нож у леђа и пиша по његовом гробу.

Током прве половине 19. века, започиње борба за слободу Србије која заменом контекста, бива тотално обесмишељена у 20-ом веку. У питању су два паралелна процеса, која се одвијају и исто време, један који је позитиван и конструктиван, аутохтон и спонтан и други који је инструментализован, деструктиван и негативан, и који на крају побеђује. Ова два процеса, имају исту полазишну тачку и током времена они су толико испреплетани да их је готово немогуће разликовати до пред сам крај 19. века када, конструктивни српски контекст бива у потпуности разорен изнутра, југословенском идејом.

Доситеј Обрадовић, Иван Југовић и Вук Стефановић Караџић јесу тамне претече, чији је задатак био да припреме терен за инкорпорацију овог семена, које ће положити Франтишех Зах кроз тело Илија Гарашанина 1848 године.

Од прве тројице, Вук Стефановић Караџић јесте најдеструктивнији јер је лично спровео први дегенеративан процес путем реформе језика. Кроз реформу језика, он је поставио темеље културе која је у својој бити анационална и која није у стању да народ дигне на ниво нације, јер јој одузима промисао тј циљ, тежњу ка нечем вишем, обесмишљавајући образовање и на широка врата уводећи приземно и вулгарно, хоризонтално на место вертикалног. На овај начин, он је установио правац који води у ширење а не успињање, што доводи до тога да се култура у Србији брзо шири али јој не достаје дубина, она остаје плитка и као таква њена вредност тј тежина, никада неће бити довољна да послужи као интегративни фактор за остале културе. Овај диспартитет довешће до тога да се једном, када је крвава сабља враћена у корице и ране залечене, не остане ништа што би досегнутно могло одржати те ће се исто распасти, обесмишљавајући сваки напор и жртву која је дата за тај циљ.
Вулгаризација културе путем вулгаризације језика ставља Србију у трајно инфериоран положај, везујући је за каљугу и блато по коме она бауља на четири ноге, попут животиње неспособна да синтетише било шта осим рике примарних нагона, секса и смрти, зноја и крви помешаних са блатом у коме иста обитава. Вулгаризујући образовање и са њим културу, Вук Стефановић Караџић створио је основу да Срби друге кулутре прихватају као своје, сатирући и само сећање на наше аутохтоно и оригинално и преводећи је из националне у а-националну, општу и плитку,толико потребну за изградњу Југославије. Са реформом Вука Стефановића Караџића, учињен је раскид у култури, створен дисконтинуитет који ће се као системска грешка, пресликавати на све што Србија буде радила у будућности. Огромни напори и колосалне жртве биће дате за циљ који је погрешан и који ће учинити да сав тај напор остане узалудан. Не конструктиван, јер му је циљ неконструктиван и једини начин на који је неконструктивни циљ могао бити представљен и схваћен као конструктиван јесте управо уништењем аутохтоног и оригиналног тј уништењем одреднице и репера уз помоћ кога би могао бити препознат као лажан. На тај начин Југословенска идеја себе супротставља Српској идеји, она је негација Српске идеје у сваком облику. Међутим она у почетку паразитира на Српској идеји, везујући себе за слободу и за крвно родовски контекст, разумљив неписменом и необразованом и користи га како би мотивисала неписменог и необразованог да испуни циљ и оног момента када он испуни циљ, ова идеја му набада нож у леђа и пиша по његовом гробу.

У основи ове приче лежи разлика у животним искуствима и перцепцији реалности која је формирана на основу тих искустава. Породица Срба која, рецимо живи негде у Далмацији, која тргује тканинама са Трстом, и то ради генерацијама има тотално другачије животно искуство од породице Срба у Србији која је у константном страху. Једно је гледати оца како улази у брод за Трст и махати му са обале а друго гледати из шуме кроз сузе, како Османлија главу породице набија на колац. То су два потпуно различита животна искуства и на основу тих искустава, формирају се два потпуно различита погледа на свет. Два НЕСПОЈИВА погледа на свет. Рећи да су она иста јер се у оба случаја ради о истом народу, Србима, је имбецилно и једини начин на који се ова два искуства могу спојити јесте да један превагне и поништи други. Зато је син оца из Далмације забезекнут када син оца са коца, прича како је драо Турке. Он га се плаши и на крају почиње да га мрзи. Јер Турчин који оцу продаје тепихе за Трст, је само човек који хоће да живи и ради, баш као и тата са барке и ако њега нема – нема ни барке ни златника.

И како је Србину из Србије једина сатисфакција да одере Турчина који му је набио оца на колац а сестру одвео у харем, он даље од тога не зна нити треба да зна, њему ништа не значи Шекспирова драма или Опера, његова култура готово да не постоји и он ништа осим мржње дању и кошмара ноћу нема. И када је коначно себе ослободио Османлије, дошао је Србин из Трста да му прича како живот има већег смисла од драња Турчина и како нису сви Турци исти. Како има и добрих и честитх. Међутим оно што Србин из Трста не зна, јесте да је тај исти Турчин са парама које је зарадио на ћилимима купио ћерку од оца са коца, други дан по повратку у Истанбул,  и да је њему то сасвим нормално и исправно, баш као и ваљање свиле и кадифе.

Покушај да се цивилизацијски јаз премости нечим апстрактним тако што ће се свести на најпростији деноминатор, аутоматски негира свако искуство Срба и своди их у исту раван, одузимајући све ономе ко нема ништа (Срби у Османском царству, путем негације културе) и дајући га ономе коме то не треба (Срби у Аустрији, путем преношења славе и величине заједничког деноминатора). Србин у Аустрији се осећа поносним јер припада једном тако херојском народу који се бори за своју слободу, док Србин у Србији добија етикету романтичног дивљака, необузданог примитивца који не уме ништа друго до да дере Турчина. Управо зато, корен српског кафанског национализма из кога ће проистећи СрБске патријоте, настаје не у Србији, већ у Аустрији. Управо су Аустријски Срби да би се у сопственим очима некако „изједначили“ са Србима у Србији, романтизовали су и уздизали „Српско“ и управо је то разлог зашто је сусрет Срба из Аустрије и Срба из Србије био тако разочаравајуће искуство. Уместо да их дочекају љути осветници Косова и потомци Обилића, дочекали су их жилави геџовани, неписмени, подозриви и склони превари.

И на том месту настаје тај обрт, ко је исправнији Србин, неписмен сељак који сече сабљом Турчина и то како фронтално тако и иза леђа, који не зна да пише и чита, не зна филозофију и оперу, који не зна јуначке десетерце, или кафански устаник (рецимо – син неког апотекара), који зна цео Косовски циклус и још по нешто,  који је учен да припада народу у коме живе само хероји и осећа се супер поносно због тога. Класичан сукоб теорије и емпирије, и у српском случају, теоретичари ће бити ти који ће однети пирову победу над практичарима.

Јер ту, Срби из Аустрије, надобудно и са презиром, ће кренути да образују Србе у Србији, агресивно им намећући своје виђење света које нема никакве везе са стварношћу Срба у Србији.

Извори: Др. Михаило Гавриловић, „Милош Обреновић“ и Слободан Јовановић „Уставобранитељи и њихова влада“