Драган Томић: Југословенство 10 наставак

ПРИЛИКЕ У ОКРУЖЕЊУ – ГРЧКИ РАТ ЗА НЕЗАВИСНОСТ

Убиство Карађорђа јесте део једног ширег геополитичког процеса који на сцену доводи новог играча за кога ће историја показати да је архи непријатељ Србије – Велику Британију.

И док су Срби у Грцима гледали трговца и фанриоте, цела Европа је у њима видела себе. И одлучила је да им помогне али не због Хомера, већ због страха да би Русија преко Грчке могла доћи у посед лука на Медитерану.

Искрени презир који су Срби из Аустрије осећали према Србима из Србије, проистиче управо из осећаја културне супериорности коју су они сматрали да поседују. По њима, они су били ти који су успели да сучувају више од пуког живота, за разлику од Срба у Србији којима је очување живота пет векова била једини разлог постојања и одржања.

Владавина Милоша Обреновића јесте била брутална али је била једина могућа у датим околностима. Главни разлог не лежи толико у самом карактеру Милоша Обреновића колико у чињеници да је он савременик догађаја и да поседује континутет. Он се борио у Првом Српском Устанку, био је сведок пропасти 1813, вратио се у Србију и понудио своју главу за титулу. Био је сведок Хаџи Проданове буне 1814 године и истребљивања које је уследило након слома исте. Он је знао да Србија нема снаге за оружану борбу. Међутим ствари су се толико отргле контроли да је борба на живот и смрт била неминовна. И он је повео Србе у Други српски устанак кога је маестрално извео. Водио је тактичку борбу, концентришући се само на битке које може да добије и истовремено мислио је унапред. Управо зато је штедео турске заробљенике, чувао хареме и њихово богатство. Зато, када се Османска војска скупила и кренула да једном за свагде покори Србију и Србе истреби, Милош је то искористио трчећи у сусрет Османлијама, говорећи да се не буне Срби против Османлија већ против сатирања, никог другог до “бошњака” Сулејман Паше Скопљака и његових хорди потурица и Шиптара који су касапили по Србији. Што у суштини и јесте била истина. Убиство Карађорђа јесте део једног ширег геополитичког процеса који на сцену доводи новог играча за кога ће историја показати да је архи непријатељ Србије – Велику Британију.

Карађорђе, приступивши Хетерији, зајеДно са Ипсилантијем, долази у Србију како би отпочео свеопшти устанак свих хришћана под Османском управом. Међутим, Франсуски изасланик Хорације Францис Бастиен Себастиан де ла Порта, Корзиканац, користи Ипсилантијеву побуну да јаче веже Османлије за Француску и креће да их трује како је у питању завера која прети да сруши цело царство после чега у целом Османлијском царству долази до џихада и покоља хришћана на територијама које су Османлије окупирале. У том маничном касапљењу, Српска делегација која је послата да од Порте тражи књажевску титулу за Милоша, остаје заробљена у Патријаршији и кроз прозор гледа вешање Патријарха на сам Ускрс. Потом бива пребачена у касарну царске гарде, где са прозора гледа касапљење хришћана које изводе побеснели муслимани. Међутим, Грци ипак нису исто што и Срби и Хетерија је далеко боље организована, како војно тако и финансијски. Али што је још важније, Хетерија иза себе има АНТИЧКУ културу и њене школе, по целој Европи пропагирају њихову борбу за слободу. Хетеристи на културном плану постижу тотални успех, јер свако образован у Европи је знао за Хомера, знао је за Аристотела и велика већина образованих била је на позицијама моћи и они нису могли да седе скрштених руку. Јер негирати Грчку борбу за независност, значило је негирати самог себе а то нико у ексклузивистичком и империјално елитистичком свету Европских држава себи није могао да допусти. И док су Срби у Грцима гледали трговца и фанриоте, цела Европа је у њима видела себе. И одлучила је да им помогне али не због Хомера, већ због страха да би Русија преко Грчке могла доћи у посед лука на Медитерану.

Управо је Грчка борба за слободу била тај кључни догађај који ће утицати на прилике у Србији. Османлије притиснуте са свих страна, биле су приморане да чине уступке и левео и десно и после вешања Патријарха, рат са Русијом је био неминован. Стога је Порта и издала Милошу ферман којим му се наследно право признаје. Међутим било је касно.

Са друге стране Уједињено Краљевство, беспрекорно игра своју игру. Оно зна да је Русија непријатељ, зна колики је свет и оно зато мисли унапред. Због тога, Велика Британије шаље Лорда Велингтона на конференцију у Петроград. Сама конференција, почела је 5 јуна 1824. године и на њој, Британија је имала само један циљ, да од Русије добије меморандум о томе како треба Грчка да изгледа након ослобођења. Тај документ је требао да разгневи и Султана и Грке, јер је имплицирао да ће Грчка бити у сталној зависности од Русије.

Супериорна Британска интелигенција на овој конференцији је била 100% у праву. Континентална логика Русије уопште није узимала у обзир море, те је иста предложила своју “губернаторску” логику, која се не бави стварима које би могле да буду, већ стварима које јесу, где је Грчка подељена географски на Источну,Западну и Јужну Грчку и свака од тих трију кнежевина би била под Портиним суверенитетом.

Овај предлог је у старту одбио Грке, разљутио Порту и испунио све циљеве које је Британија хтела. Све што је остало Британцима јесте да се позову на поштовање воље и да они не могу да присиљавају никога на наметнута решења, шатро наравно, те да они задржавају право да самостално бране своје интересе у склопу решавања “Источног питања”. Двострука игра Велике Британије по питању стављања Грчке под лављу шапу, маестрално се завршила.

Наиме Велика Британија је тежила да остане у добрим односима са Портом али са друге стране није спречавала дотур новца и муниције устаницима. Управо због овога, Грчки устанак је успео да пређе из пуке побуне у прави рат. Османлије су неколико пута покушавале да изврше поморску инвазију на Грчка упоришта али су их ту чекали Грчки ватрени бродови који су им планове осујећивали тако што су Османске бродове палили. Тек када се Османско царство консолидовало и када је споразум са Ибрахим Пашом (Египат) постигнут, Грчка срећа се преокренула те су устаници почели да доживљавају губитке. Међутим, и ако су успели да заузму готово целу грчку, приликом опсаде Напулија, командант енглеске флоте у Јонском мору, Хамилтон, запретио је Ибрахим Паши интервенцијом ако опсаду не дигне.

Овај чин, подигао је углед Британаца код Грка и они, тајно, 20-ог јула 1825 године потписују акт којим се Грчка и Грци стављају у заштиту Енглеске круне при чему се од Британије тражи да им изабере краља. Ово је био јасан знак су Грци изабрали Енглеску као свог заштитника, те и ако незваничана, ова молба је послужила као основа за даље вођење политике која ће кулминирати споразумом у Лондону, одржаном 6 Јула 1827 године на коме се од Османлија тражи да признају независност Грчке. Међутим, Османлије уверене у своју војну премоћ, тај споразум одбијају те тако Енглеска,Француска и Русија отпочињу кампању против Османлија. На дан када је Порта одбацила услове ове конференције, 29 августа 1827 године, на Енглеском ратном броду ХМС “Азија” долази до састанка Грчких устаника и команданата морнарица у Медитерану.

Како Османлије нису одустале од своје намере да силом сломе устанак, односи су остали затегнути и на ивици избијања отвореног сукоба све до 20-ог Октобра 1827 године када бродови Енглеске,Француске и Руске армаде упловљавају у луку у заливу Наварино. Оно што се десило тада, трајно је одредило судбину Грчке, јер у том моменту, дошло је до инцидента у коме је Египатска флота уништена на сидришту, а Грчка спашена.

И у вечитом дугу, јер је главни финансијер њеног отпора, поред Хетерије био и City of London.