Драган Томић: Југословенство 10 – Русија

Неумитно слабљење Османске Империје, довело је до покрета на геостратешком плану. Блокирајући копнене руте, Османско царство је својим проширивањем присилило Европу да пронађе решења за свој опстанак и просперитет на нови начин. Иако су људи копнена бића, прихватање мора тј воде као нове димензије, показало се као добар потез. Овладавајући морима, Европске државе су почеле добивати несразмерну моћ. Једна мала Холандија, је постала колонијална сила и њено богатство је убрзо надмашило оно што сама Холандска земља је могла да створи. Исти случај је са Великом Британијом, Шпанијом, Португалијом, Француском. Мора и приступ мору, тако постају централна тачка целокупне гео политике 19 века и преносе се у 20 и век. Зато је геополитичка борба у 19 веку, вођена искуључиво око и за мора и у тој борби, целокупна Европа налазила је Русију као главну претњу и била уједињена по питању спречавања њеног изласка на топла мора. Тај период и та геополитика, позната је у историји као “Велика Игра”.
Када се погледа геополитички распоред и хронологија догађаја, успон Британске Империје јесте један фантастичан скуп жестоко промишљених акција и потеза, који током времена сви воде ка остварењу циља. Бити у могућности да се догађаји предвиде и предупреде, била је и остала главна карта у Британском рукаву. Српска историја гледа на убиство Карађорђа као на типично Српско, локално, гледа га као сукоб око власти, јер Српска историја није у стању да искорачи изван оквира познатог, јер нема културну дубину, заслугом Вука Караџића. Међутим, постоје јасне и јаке индиције да је Карађорђево убиство био део једне далеко шире приче а она опет део “Велике Игре”. Геостратешки гледано, кроз Србију пролази Дунав, највећа Европска река и трговачки пут. То Србију ставља на геостратешку мапу, јер просто, ток Дунава јесте стратешки ресурс. Такође, релативна близина  јадранске и медитеранске обали, опет ставља Србију на гео стратешку мапу. Коначно, сама територија Србије, нуди и најкраћи и најбезбеднији копнени пут до богатстава Азије, која су опет, кључни ресурс за опстанак Европских империја. Међутим у геостратешком смислу, Србију не треба мешати са Србима.

Србија је географски појам и са тог становишта, ко тај простор насељава је у другом плану. Тачније – небитан је.

Стога коме је било у интересу да Карађорђе буде убијен?
Одговор на ово није лак и да би се разумео у потпуности, ствари се морају посматрати са далеко шире перспективе. Односи у Европи јесу ривалски али сви играчи имају заједничког ривала, Русију. Европом у то време, доминирају три силе, Енглеска,Француска и Аустрија. Французи имају два ривала, Енглеску и Аустрију и штитетћи своје националне интересе, у интересу Француске јесте да онемогући Аустрију да се у потпуности “посвети” Француској. Зато Французи и Османлије гаје посебно блиске односе. Међутим по питању Русије, и Европљани и Османлије јесу уједињени и помажу се. Заглављена између њих, јесте Србија.

Русија као заједничка мета свих Европљана, била је логична мета Наполеона, након Француске буржоаске револуције и стога је морала бити нападнута. Појава Наполеона, уз појаву глади, након ерупције вулкана Лаки, створила је масовно незадовољство у Европи које је претило да у потпуности сруши стари поредак. Стари поредак који се заснивао на сељаку-кмету, аристократији и цркви. Тај поредак је заправо био уништен ерупцијом вулкана, јер је избио основу, пољопривреду а са њом и сељака. Стога питање које се поставља након тог догађаја везује се за то како ће се Европске државе устројити након тог догађаја. И ту се рађају две струје, једна која је за то да се очува старо и друга која је на време схватила да је старо неодрживо и да треба ићи у ново.

Коалиција окупљена противу Наполеона, звала се “Света Алијанса” и њу су сачињавале Енглеска, Русија, Прусија и Аустрија.
Сврха ове коалиције била је очување постојећег поретка и након победе над Наполеоном, главни играч и главни заштитник старог поретка била је Русија. Пораз Наполеона, створио је у главама Руске елите, осећање престижа и поноса и створио слику о Русији као способном и моћном царству. Међутим то је била скупа илузија, јер је Русија овим чином доведена тачно на место које јој је било намењено, на место губитника и то тако јер је бранила поредак чије је време увелико прошло.

Талас незадовољства се ширио светом, како у Европи тако и у колонијама, стари поредак је био срушен и рађао се нови. И када год би негде избила револуција, Руски цар би поноситио слао своје трупе да тај устанак гуши. На тај начин, обичне необразоване масе, гладне и босе, на својој кожи почеле су осећати Руску чизму. Тако је Русија, у целој Европи почела да ствара само непријатеље и постала синоним за гушитеља слободе. Ако се за запад везују синоними као што је похлепа, на истоку доминира сујета и већ на Бечком Конгресу 1814-1815 Русији је требало да буде јасно да нешто дебело није у реду са њеном сликом о свету и њеном месту у њему. Наиме, на том конгресу, српски депутати јесу били присутни и молили су све да их спасу од касапљења Сулејмана Паше Скопљака, али њихови напори су остали без одговора. Русија је покушала да издејствује меморандум по коме би добила право да заштити Србе под Османлијама, јер је заправо тражила да буде заштитник Православних под Османлијама, баш као што су Французи имали право да штите Католике у Муслиманском свету. Тај њен предлог није прошао. Русија је већ тада требало да схвати да је ухваћена у замку, јер ако се обавезала да ће чувати поредак она није могла помагати православне у Османском царству док са друге стране касапљење православних под Осмалијама изазивало је притисак изнутра да се нешто учини. И тако,Русија није могла да учини ништа 1814 и 1815 и као резултат тога, Србија је изгубила 2 трећине свог становништва и када је стварно дошло до краја, Милош Обреновић је подигао Други Српски Устанак.

Разапета између титуле “спасиоца Европе” и спасиоца православних који су били истребљивани под Османлијама, Русија бира титулу и сујета побеђује. Међутим ако није могла да дејствује у случају Срба након вешања Патријарха у Истанбулу, то више није долазило у обзир. У корену оваквог разлога догађаја лежи, ах, православље које тежи да све обожи. Русија је хтела и да буде хегемон Европе али и заштитник православних под Османлијама. На крају није испала ни једно ни друго. У Европи је њен кредибилитет бледео а Православни под Османлијама или су бежали у планине и неолит (Србија) или пак бирали друге заштитнике (Грци).

Да ствари буду горе, Руска војска која је победоносно умарширала у Париз, врло брзо је видела културу Европе, видела је архитектуру, видела је уређене улице, мостове и одједном је схватила да та славна победа баш и није толико славна.