Драгослав Павков: У земљи лажова

Коме може да буде пример пуковник који је за годину дана укњижио два највиша официрска чина а да притом нити је испланирао и реализовао  неку нову Колубарску битку, нити је руководио успешним атентатом на председника САД?

Сталним избегавањем коришћења  речи „капитулација“, Слобољуби и градитељи Златног телета избегавају сопствену одговорност и перу остатке савести. За кукавичлук, каријеризам и недостатак родољубља

Ово би требало да буде дуго и широко писаније али нема сврхе… Нити ћу ја у нешто убедити вас (јер од тврдоглавости покушавате да направите врлину), нити ћете ви у нешто убедити мене.
Зато, две странице у Ворду па ком опанци – ком обојци.

Као што ће се ретки и посвећени сетити, спор имеђу мене и доброг дела коментатора Шешељевог интервјуа настао је када се у свом стилу у дебату укључио пуковник овдашњи . На моју констатацију да смо добро и прошли ако се зна да су нам животи и имовина зависили од процена које су доносили људи са његовим менталним склопом и когнитивним капацитетима, поменути господин се обрушио дисквалификацијама  типа „ти ћеш ми рећи“, што је довело до потребе да се неке ствари разјасне; одатле и овај текст.
У Србији данас ништа није „нормално“ и зато се ништа више не подразумева. Тако се не подразумева ни то да су школовани официри – професионалци тј. АВЛ најодговорнији за извођење борбених дејстава наших Оружаних снага. Јер да се подразумева,  данас не бисмо ни расправљали да ли је за одбрану земље довољно нацртати радне карте, одлуке команданта, ажурирати ТКТ документа – јер свако са грамом употребљивог мозга зна да – није.
Да би се успешно водио рат, челни људи осим што су стручни, морају бити и пример у сваком погледу.
Коме може да буде пример пуковник који је за годину дана укњижио два највиша официрска чина а да притом нити је испланирао и реализовао  неку нову Колубарску битку, нити је руководио успешним атентатом на председника САД? Некоме ко се за официрски позив одлучио због сигурног посла, породичне тредиције и сличних разлога – вероватно; неком кога је при избору занимања руководио осећај патриотизма сигурно не.

По својој дефиницији војска је институција која има задатак да брани територију, становништво и уставни поредак државе. Војска пуковника – коментатора ни један од та три задатка није извршила:
Територију није сачувала, становништво ради чије заштите се упустила у рат са највећом силом у историји  човечанства напустило је територију коју је до тада насељавало, уставни поредак  на тој територији не постоји, барем не  онај који прописује Устав Републике Србије.

Не би било поштено одговорност за такав резултат агресије НАТО приписивати искључиво Војсци Југославије; али, веома је покварено обмањивање јавности које годинама након Куманова не престаје од стране њених високих старешина.  Тачно је да су борбени ефективи ВЈ током бомбардовања авијације НАТО очувани уз минималне губитке и то јесте заслуга њених старешина – пре свих. Међутим, за шта су тачно чувана та средства? За употребу у случају да Србију нападне Краљевина Вануату, за смедеревску железару, за нешто треће? Није задатак војске да чува људство и опрему већ да се бори и брани државу! Одлуку о прихватању плана Ахтисари – Черномирдин донело је политичко руководство земље, вероватно уз сугестије и асистенцију војног врха, али то јесте капитулација без обзира шта омиљени пуковник и његови фанови тврде. Споразум о препуштању контроле над  делом територије непријатељу који је био спреман да је у случају негативног одговора на понуду освоји силом, а без предвиђених механизама који би на том делу територије штитили интересе Југославије и Србије – јесте капитулација.  Зашто се сви прозвани трте да „докажу“ како капитулације нема и како су сви који тврде друкчије незналице и издајници? Зато јер према тада важећем Уставу на кога смо се заклели сви од генерала до десетара, нико нема право да потпише капитулацију, односно – капитулација је тешко кривично дело за које је била предвиђена најтежа казна. Сталним избегавањем коришћења чаробне речи, Слобољуби и градитељи Златног телета избегавају сопствену одговорност и перу остатке савести. За кукавичлук, каријеризам и недостатак родољубља.

До јуче у истом строју,  данас смо се они и ја нашли једни насупрот другима; они располажу разним убојним средствима, од срБства атестираног у небројеним биткама вођених у размери 1:50000 у реону Јорган-планине до података о „победама“ сачуваним у личним архивама, а ја само истином коју нико и не покушава да демантује из простог разлога јер две истине не постоје: ако су они у праву – ја лажем… Просто к’о пасуљ.

А моја прича иде овако некако:
На један од првих пуцњева ’91. године јавио сам се у једну ратну јединицу ЈНА као добровољац. Наиме, до  почетка сукоба у Словенији живео сам тамо и као резервни старешина био на ратном распореду у једној тамошњој јединици Територијалне обрамбе. Како ми није пало ни на крај памети да се одазовем њиховом позиву и узмем учешће у борби против ЈНА којој сам се свечано обавезао, надам се да није превелики напор да схватите како ми је након Брионског споразума између Републике Словеније и ЈНА даљи боравак у тој новопеченој држави постао немогућ? Треба ли да помињем да ми је тамо остао стан (сличан пуковниковом  у Приштини, само мањи), добар посао, аутомобил, пријатељи?
Крајем ’91. након рањавања (у најелитнијој јединици ЈНА, под командом тада мајора Милорада Ступара, данас генерала, али правог) због природе повреде није било шансе да пронађем нови посао у цивилству…  Понуђено ми је да ступим у војну службу као подофицир по уговору што сам и прихватио. Након тога,  као инструктор за обуку, командир самосталне јединице или као референт у команди провео сам следеће три године у чизмама и под оружјем.

Након потписивања Дејтонског споразуме, одлучио сам да се „скинем“ јер сам најзад схватио куд плови српски брод. Поднео сам захтев за прекид службе по уговору који је „из другог“ позитивно решен и запослио се у привреди.
Непуне две године након тога, људи слични пуковнику, са Хрватима су потписали Ердутски споразум и ново пословодство  ми се захвалило на „сурадњи“. Јер немам резервну отаџбину, а у хрватским јавним „подузећима“ могу да раде само држављани Републике Хрватске. Тада сам се вратио у Србију и постао поносни корисник услуга Националне службе за тржиште рада (или како се већ зове); никада ми није понуђен ни један посао, укључујући и оне физичке.
Данас сам доживео да ми се „спочитава“ то што ми супруга ради у СВОЈОЈ домовини и што од њене плате школујемо децу (коју смо узгред буди речено – испратили 2300км далеко, јер су у мојој ЈЕДИНОЈ отаџбини сва радна места заузела деца разних пуковника и њихових евет-ефендија). Од своје једине отаџбине нисам добио ни један ексер, али отаџбина је једна и не може се мењати берем не у мом координатном систему. Колико би јој био веран пуковник да није пензије „зарађене“ за 15-так година стажа и новобеоградске станчуге – компензације за душевно-патријотске боли – нека одговори сам себи ујутро, пред огледалом.

Али овде није проблем у пуковнику, он једноставно не разуме о чему говорим… Како он функционише знам, јер сам људе сличне њему годинама гледао како се уместо са „добро јутро“ поздрављају са „јел’ нешто легло“ (нека уплата на рачун). Које сам враћао на ратиште након што су напуштали јединицу да би „решили стамбено питање“, а онда уместо слања на војни суд, за пример резервистима – командант им прети кажипрстом и изриче „другарску“ опомену… Само равнања ради – за сличан дисциплински преступ војник – резервиста је редовно фасовао максималних 60 дана притвора на КМ, у зони борбених дејстава.

У овом друштву све је испремештано и постављено на главце; овде се људи усуђују да тврде како су аматери и наоружани цивили позванији од професионалаца, да гину у ратовима које започињу лудаци у цивилу и униформама, али који би да у њима учествују са којекакви ИКМ-ова и топчидерских лагума…
Овде се појединци усуђују да људима замерају што им сећање сеже даље од 5.октобра 2000. године…  Са оваквим родољупцима, Тарабића шљива нам је извесна.

И само да се зна – када до тога дође, неће нам бити криви ни НАТО ни Путин, своју судбину политичких идиота сами креирамо, према својим габаритима; а ми ваљда најбоље знамо шта је права мера Србства. У Бога се уздам да то нећу доживети или преживети, јер са овим искуством – опет ће се наћи неки пуковник да ми „стручно“, на оперативно-стратегијској равни објасни како је неопевана глупост више веровати сопственим очима него њему.