васпитање није гомила неких тајних знања, којима треба да се баве само стручњаци
деца рођена деведесетих, не личе на децу која су долазила из традиционалних породица. (…) та иста деца добијају и батине и то много чешће него деца традиционалне породице
Похлепа је заменила Љубав, послушност из интереса је заменила послушање из љубави. Истовремено родитељи су едуковани да треба да укину превазиђени ШТАП, уз подсећање да ће им једног дана и законом забранити класичну, физичку и вербалну казну (читај:штап и ружну реч).
централна тема свих дискусија, које треба да воде стручњаци треба да буде потреба да се укине подмићивање деце, јер је то узрок насиља деце над родитељима, а када родитељ не може да отрпи толику количину бахатости и анархије свога похлепног, размаженог, агресивног, друштвено презаштићеног детета, у немоћи потеже за штапом.
Реч аутора;
Драги моји пријатељи,морала сам прво себи објаснити зашто се,ових дана, баш пред Нову годину и Божић, када деца и родитељи треба да су у великој Љубави, диже оволика бука око ШТАПА и зашто само око штапа, док се о „ШАРГАРЕПИ“ ћути. Зашто несрећне родитеље и децу деле и око овог питања.У овој еуфорији, одрасли заборављају да их деца само гледају, Деца слушају дискусије у дому, у школи, на телевизији и све памте. Чују опредељења својих родитеља, својих васпитача, својих наставника. Вратиће им, нажалост,чим се закон усвоји, а биће усвојен. Закон је једноставно, на реду. Као да нас неко пита.
Упркос свему, ШТАПА је било, има га и биће га још дуго, све док се ауторитарна, нечовечна свест не трансформише у стваралачку, човечну. До тада не заборавите да су стари говорили да штап има два краја. Онај други крај ,који деца буду узела у своје руке, осетићемо, по првим пријавама, које буде поднело нечије дете, на телефон, тамо некоме. Шта зна дете која голгота чека породицу после пријаве. Уосталом,ако се закон ни не донесе ,деца ће нас пријављивати јер на то имају право и сада,ј ер смо пре четврт века потписали Конвенцију о правима детета, где је јасно забрањено телесно кажњавање.
Дакле,драги моји, писала сам себи, а сада видим да би мој текст био од користи и неком од вас. Само се не борите против текста, против тезе да нам не требају ни штап , ни шаргарепа. Само негде потхраните овај текст, требаће вам.
Свим родитељима и деци честитам Божић и Нову годину, са жељом да цео распуст проведу у Љубави, да вежбају живот без штапа и шаргарепе, како би дечица ушла у наше човечно ПОСЛУШАЊЕ. Не тако давно,до уласка шаргарепе у наш живот, родитељ је имао стварни ауторитет, којег су деца слушала, ни из страха ,ни из интереса, већ из Љубави. Била је то Љубав. Можемо је оживети у нашим породицама. Не трошите време на преднацрте и нацрте закона. Зароните у ваше дете. Деца су нам још једини капитал који имамо. Љубим вас, у нади да ћете овај текст прочитати и вашој деци. Можда ћете поверовати да сте ми баш ви постављали ова питања..
Милица Новковић,аутор „Породичног буквара“
Професор сам југословенске и светске књижевности, у пензији.
Радила сам у школама Београда и четврт века сам у учионици примењивала „Нову школу“, педагога Петра Савића. У њој није било ни казне, ни награде, прецизније ни негативног, ни позитивног условљавања дечијег ума. Унутрашња мотивација, љубав према учењу, школи , раду, наставнику, је била на завидном нивоу.То је школа за 21.век,чије време тек долази.
После смрти мога учитеља, отварам приватни вртић „Добар ђак“(1994) и врло брзо схватам да деца рођена деведесетих, не личе на децу која су долазила из традиционалних породица. (Немирни, не држи их место, ослабљена пажња, агресивни, аутоагресивни, не слушају родитеље, васпитаче.Једино што им држи пажњу су цртаћи, којих је и тада било у изобиљу и поклончићи којима их обасипају родитељи, када су „добри“ (и послушни). За само два месеца сам уочила разлику између нове,“плишане“ генерације и деце традиционалног васпитања.
Запажам, да та иста деца добијају и батине и то много чешће него деца традиционалне породице.
Релативно брзо затварам вртић и пишем књигу „Породични буквар“,у коју преносим своје, двадесетпетогодишње радно искуство. Намењујем је савременим родитељима, са намером да лакше детектују „кривца“,за своје муке у васпитању деце, да се не осећају кривим за бројне неуспехе у васпитању, јер их нико није питао, деведесетих, да ли желе „плишано“васпитање. Указујем на истину да ће и вртић и школа и друштво постати бољи , када савремена породица укине шаргарепу и штап у васпитању, када коначно укину ауторитарно, превазиђено васпитање и омогуће деци да све што раде, раде из Љубави , а не из страха или интереса.
Зашто једноставно, када може компликовано?!
Од деведесетих година, када смо прихватили Конвенцију о правима детета, на васпитној сцени су: позитивно условљавање и блага принуда (читај „шаргарепа „ и одузимање шаргарепе). Деца су врло брзо схватила да за сваки послић морају нешто добити. Похлепа је заменила Љубав, послушност из интереса је заменила послушање из љубави. Истовремено родитељи су едуковани да треба да укину превазиђени ШТАП, уз подсећање да ће им једног дана и законом забранити класичну, физичку и вербалну казну (читај:штап и ружну реч).
Био је то почетак рушења традиционалне породице, традиционалних вредности, рушење реда, урушавање ауторитета родитеља и пораст насиља. Комбиновање штапа и шаргарепе збуњивало је децу, бринуло родитеље и наставнике. И тако пуне 24 године. Поткупљивали смо децу, тукли их када претерају, препуштали их најгорим виртуелним садржајима, које су гутали, имитирали и данас их живе.
Данас, после 24 године, статистички подаци казују да је наш културни образац, васпитања штапом ,знатно смањен. Тврди се да је телесно кажњавање смањено за 67%,у односу на време, пре увођења шаргарепе. Ако је то истина, онда се поставља логично питање чему онда толико буке око тога да ли телесно кажњавање треба законом забранити или пустити да иде како је до сада ишло. Ако је телесно кажњавање у опадању, зашто је породично насиље у порасту, зашто је општи хаос у породици и школи, још је логичније питање.
Ових дана се воде жучне полемике да ли Законом коначно забранити штап родитељу, или, кажу други, оставити родитељу да сам процени, када ће и колико васпитавати по нашем, традиционалном, културном обрасцу.
Слушамо, гледамо, чудимо се.
У центру препирки је потенцијално,„насилни“ родитељ, којег треба законом обуздати, ударити по џепу, одузети му дете. Зашто, ако је збиља телесно кажњавање у опадању. Зар их не треба похвалити?! А, јесте опало телесно кажњавање, будите сигурни. Нико да одговори на питање шта индукује толико насилништво деце у породици и школи.
Истина је да су деца непослушна, самовољна, лења, тврдоглава, насилна, шутирају родитеља у продавници, вриште на нормалне забране и захтеве, вређају родитеље, баке, деке, наставнике. Они постављају границе родитељима условљавајући их својим дечије похлепним жељама, јер ако они, родитељи, мисле да „им“ дете нешто поједе, покупи играчке, уради понешто, иде у школу, напише домаћи, прошета свога љубимца, буде миран на часу, да не седи сатима за компјутером, да не излази свако вече – онда… то мора да се плати. Све има своју цену, мисли плишано дете.
Зашто је родитељ изгубио ауторитет, зашто се поприлично плаши свога детета? Ретки родитељи врше истинско насиље над својом децом и то у тоталној немоћи, али зашто хиљаде добрих родитеља треба да стрепи од новог Закона, страхујући да га дете пријави, (шта зна дете шта је насиље) и тако се нађу у раљама закона? Зашто??? Траже људи одговор на ова питања.
Чак ни то није битно. Питање, над питањима је: Зашто су деца насилна, зашто насиље узраста свакодневно, уз толико закона који се свакодневно преписују, а стижу из развијеног света. Мој одговор је: Наметнуто плишано васпитање.
ШАРГАРЕПА,КРЕИРА НАСИЉЕ и детета и родитеља. Прво се догоди „плишано“, а онда као непримерена реакција физички јачег – реално насиље.
Почнимо да се бавимо узроцима!
Дакле, централна тема свих дискусија, које треба да воде стручњаци треба да буде потреба да се укине подмићивање деце, јер је то узрок насиља деце над родитељима, а када родитељ не може да отрпи толику количину бахатости и анархије свога похлепног, размаженог, агресивног, друштвено презаштићеног детета, у немоћи потеже за штапом.
Обрнимо мало ствари. Радимо на отклањању УЗРОКА, онда ће насиље и деце и родитеља бити смањено. Милиони родитеља желе да су у Љубави са својом децом, милиони деце желе то исто, али имају плишано васпитање као препреку.
Лепо каже г. Миливојевић, да васпитање није гомила неких тајних знања, којима треба да се баве само стручњаци. Ја бих додала да је ВАС-ПИТАЊЕ, као храњење деце Љубављу, дар од Бога, дат сваком човеку, а развија се кроз праксу када донесемо на свет оно најлепше, чедо наше.
Отклонимо узрок (позитивно условљавање ума детета), и сваки родитељ постаје најбољи васпитач.
Управо ових дана, после 24 године, примене комбинације шаргарепе и штапа, воде се жучне расправе о томе да ли штап законом забранити или га „легализовати“. Реците нам, Милице, зашто се о Закону говори после толико година, од усвајања Конвенције, када је она равна Закону, и шта ће бити крајњи исход, ако се Законом забрани штап.
Развијени свет зна да је вишевековној, традиционалној свести потребно много година да почне да се трансформише у плишану. Зна се да ће традиционални родитељ, много година комбиновати шаргарепу и стари добри штап и да се не може штап одмах законом забранити. Сада када смо сведоци хаоса у породици, вртићу, школи, на улици , у саобраћају, у друштву, сада, када сви траже кривца, треба кривца детектовати. „Кривац“ је ШТАП, у рукама родитеља, кажу стручњаци и треба га законом забранити. Они други кажу да има више ШТАПА, деца би слушала родитеље.
Ако победи струја која се залаже да се закон не донесе, да се остави могућност родитељу да повремено, умерено, телесно казни дете, родитељи ће и даље децу тући, колико су тукли и то у немоћи, не препознајући да шаргарепа прави рат у породици. Деца ће узвраћати ударац, на свој начин: непослушношћу, агресијом, аутоагресијом, похлепом, твдоглавошћу, лењошћу и још више изазивати родитеља да употреби штап,такође не препознајући уљеза који прави рат између њега и родитеља.
Ако Законом забране штап, ни то неће донети бољитак,напротив. Деца ће знати где и коме да пријаве своје родитеље, када родитељи крену штапом на њих. Биће то прави рат, који ће водити деца против родитеља, уз подршку друштва. Друштво већ има спремљене мере, да почне са одузимањем деце родитељима, штитећи децу од родитеља, проглашавајући родитеље неспособним васпитачима. Ту почиње права патња и полагано одустајање од васпитања, јер остати без детета, завршити на суду, плаћати казне, није баш пријатно. Лакше је трпети анархију у породици, ћутати, пити бенседине, пустити…само да је „мир“ у кући.
Законодавцу ће вероватно поћи за руком да натера родитеља да одустане и од повременог телесног кажњавања, али ће насиље нарастати, у годинама које су пред нама. Нарастаће насиље, а са њим, патња деце, родитеља и наставника. Дакле, променимо смер дискусија, ако већ тврдимо да све ово што радимо радимо за добро детета. Решења има, ако сагледамо где су узроци и ако их отклонимо, Питање је само да ли Србија има снагу и вољу да почне да мисли својом главом.
Имамо ли снагу, као друштво, да почнемо да уклањамо узроке насиља или је лакше законом кажњавати „последице“?
Породица је једина оаза,у овом хаотичном свету, где би морала да се рађа, негује и увећава Љубав. Ако је тако, а јесте, онда законодавац са Љубављу није ни у каквој вези. Родитељ треба да схвати да је плишано васпитање системска грешка, коју сами морају укинути.
А што се тиче улоге државе у истинском оздрављењу породице, она би била врло тешка, немогућа. Мислим да држава за овакав подвиг није спремна. Она ће следити зацртани пут, донеће Закон, покушаваће потом, уз много новца и много људи да решава нагомилане, озбиљне друштвене проблеме, уз велике напоре да смањује насиље, стварајући нове и нове проблеме. Држава мора да следи прихваћено “плишано“ васпитање, нарочито данас, када је, никада јаче и више, опредељена за европски пут. Не сме држава да дигне глас „против“, не сме ни да покуша да мења плишано васпитање, које је темељ плишане демократије. Држава мора да се бави последицама плишаног васпитања. А за сваку последицу развијени имају „решење“, све до уласка у слепу улицу. Држава не сме да ради на отклањању истинског узрочника,на укидању ШАРГАРЕПЕ у васпитању, што је за мене потпуно схватљиво. Држава је држава. Разумем је, и нека ми не замере на мојој искрености, зарад духовног опстанка наше земље и српске породице.
Да ли то значи да Ви, Милице, одустајете од породица Србије?
Никако. Можда ми, грађани Србије, имамо срећу, да је стваралачко васпитање, васпитање без казне и без награде, настало баш код нас, далеке 1932. Не преостаје ми ништа друго осим да и даље едукујемем породице Србије, говорећи им да је излаз у укудању позитивног условљавања, благе принуде, презаштићивања деце од рада, реда, учења, да им укажем на вербализам као јалов облик васпитања, да их замолим да не понављају деци, како није лепо да су похлепни, лењи, агрeсивни, аутоагресивни, неваспитани, тврдоглави, да не буду пред екранима и са слушалицама у ушима, готово по цео дан, да не живе ноћу, а спавају дању, да не возе пребрзо, да није лепо што не воле школу … а да истовремено и даље користимо, награду и казну. Све их то бескрајно „смара“ и засигурно одваја од родитеља. Када се укину узрочници, последице се топе, па и потреба за штапом и празним вербализом..
Ја ћу и даље у базу, са мојим народом, као што сам чинила пуних петнаест година. Ту у бази, у породици, а породицу имају сви: васпитачи, наставници, бројни психолози, педагози, директори школа, родитељи, ђаци, новинари, људи са медија, људи у црквама, људи у болницама, студенти на факултетима, радници у банкама, политичари, несрећници у затворима…ту ја имам највећу подршку. Петнаест пуних година држим бесплатна предавања, где год ми отворе врата. Ко зна колико стотина, предавања, колико тв и радио емисија, колико хиљада људи већ живи ово васпитање са својом децом. Свима њима једно велико хвала, у име деце Србије.
Овде, у нашој напаћеној Србији, збуњеној силином условљавања прво штапом (санкцијама и бомбама), а сада шаргарепом, иде споро и тешко. Понекад ми се учини да бијем битку са ветрењачама, али мој оптимизам и воља не јењавају.
„Породични буквар“ је преведен на енглески, руски, мађарски, словеначки и хрватски.Ускоро ће бити преведен на италијански и македонски. Одржала сам безброј предавања у Немачкој, Холандији, Словенији, В.Британији.. и свуда „пије“ воду. Виде људи да је плишано васпитање неодржив систем, али немају адекватно, своје решење. Све ме то храбри, али највећу наду сам добила на КОНГРЕСУ СВЕТСКЕ ПОРОДИЦЕ у Москви где сам била један од учесника, септембра 2014. Конгрес чине највећи добронамерни стручњаци света, који траже решења за бољу школу, здравије друштво, здраву породицу. Аплицирала сам на два округла стола и прошла. Свет је препознао решење које нудим. Излагала сам на тему: „Светост материнства“ и на тему “Васпитање и образовање,данас“. Озбиљни стручњаци који су прегледали рад, нису имали ништа против што „плишано“ васпитање видим као узрок свих проблема у породици и школи, није им сметало што сам непозната и непризната и што долазим из мале, напаћене Србије. Предложила сам Конгресу да у Србији оснују Институт за стваралачко васпитање и врше континуирану евалуацију у експерименталном Центру за стваралачку породицу и стваралачку школу. Предлог записан. Ко зна можда неки богаташ препозна да све ово треба и његовој породици. Време је пред нама. Уосталом,моје је да радим, а Бог ће одредити шта ће са мојим трудом.
Кажете да је безброј породица, са лакоћом прихватило стваралачко васпитање. Да ли је могуће спровести ово васпитање, у времену када родитељи толико раде, када је осиромашење огромно, када су деца већ постала наши лоши господари, а ми још лошије, њихове слуге? Ако би држава прихватила ваше решење, упркос свему, имате ли конкретан план?
Наравно да стваралачко васпитање не може спровести свако. Разлози су бројни: ако су родитељи у свађи, у разводу, у мржњи, ко још има снаге и воље за овакве промене. Ауторитарна свест родитеља увек каже да је друштво криво, да су школа и вртић криви, да сви треба да се мењају, само не они. Такви имају свој пут. Имамо већ много похлепних родитеља који желе да им деца буду слична њима и осуђиваће стваралачко, тврдећи да само похлепни успевају. Они не разумеју да је похлепна свест лења, агресивна и да тражи „леба без мотике“. Заборављају да су они у претходних четврт века имали услове за згртање капитала, осиромашујући народ. Заборављају да ће у временима, која долазе, опстати само истински образовани, вредни, поштени, честити, они који раде све с Љубављу и с Радошћу, на Добро своје породице и Добро друштва. Неки кажу да немају времена, да се толико баве децом. О њиховој деци бринуће хранитељи или улица. Но,све то није важно. Стваралачко васпитање је предворје духовности и у тај храм не може свако.
Ако би друштво, неким случајем, предложило да се ово знање легално шири Србијом, као алтернатива, признатом „плишаном“, наравно да имам предлог.
Прва циљна група били би нам вртићи.
Зар је тешко научити младе родитеље да до друге, треће године чувају дете од екрана, како би своје изворне, заштитне емоције, дете утемељило у реалном свету, а за виртуелни, има времена. Зар је тешко научити и прихватити да су све игрице, које почивају на казни и награди, наши највећи непријатељи, јер условљавају свест детета, а ми се против условљавања боримо. Зар је тешко на интернету пронаћи стваралачке игрице, које не условљавају ум детета. Сваки млади родитељ ће прихватити истину да дете није животиња, коју треба дресирати штапом и шаргарепом, истину да се дете рађа са клицама Љубави, Доброте, да има нагон за јелом, за радом, за учењем… Треба прихватити истину да је дете дошло васпитано на овај свет, који је данас врло компликован и опасан. Ми смо само ту да их уведемо у овај свет, постављајући им потребне границе, без штапа и без шаргарепе. Па зар је тешко поставити малом детету границе, без штапа и шаргарепе, у периоду истраживања света у који је ушло.
Склоните, подигните, све што је опасно за дете, док дете не проговори, уместо што га ударате по прстићима и по гузи.
Природа је подарила нагон за јелом. Време је да мајке престану да праве циркус хранећи дете уз тв, уз таблет. А када дете проговори, полако га уводите у овај прелепи живот и користан свет технологије, бирајући му адекватне садржаје. Зар је тешко развити радост према раду дозволивши детету да одабере посао који ће радити и тако редом….
Следећа, по мени, још важнија циљна група, били би млади, пред браком.
С радошћу ће се припремити и за брак и за родитељство, и без штапа и без шаргарепе. За њих спремам нову књигу“БИТ(КА) ЗА ЉУБАВ“. Сви остали, породице, које имају проблема са децом, могу добити ово знање, а на њима је да одлуче да ли ће, или неће поћи у ову тешку, али прелепу извесност. Важно је кренути. Ко не крене, неће никада ни стићи.
И за крај, верујете ли, Милице, у бољи свет, у могућност да човечанство изиђе из ове дубоке моралне и духовне кризе у коју је запало, ни само не препознајући, како и зашто?
Наравно да верујем у бољи свет. Упркос свему он се већ назире. Зар бих цео свој живот посветила својој породици, свом позиву просветног радника и својој земљи и шире!? Човек, као део овог света има два пута: један да се препусти да га воде похлепни, агресивни, несвесни, да од њих очекује решења. Биће то пут властитог самоуништења.
Други пут је, зграбити свој живот и живот своје породице у своје руке. Не чекати да друштво нешто уради за тебе, већ ти нешто уради за друштво. Највећи дар друштву биће здраво, честито, вредно, крцато правим знањима, потомство. Ови други су моји фаворити. Они ће преживети ово тешко време и водити свет правим путем. Уосталом, о трећем миленијуму не одлучује само човек, одлучује и Бог, али и Он тражи да замахнемо ручицама.
Милица Новковић је аутор „ПОРОДИЧНОГ БУКВАРА“ и
Програма “ВАСПИТАЊЕМ БЕЗ КАЗНЕ И БЕЗ НАГРАДЕ ДО СМАЊЕЊА НАСИЉА У ПОРОДИЦИ, ВРТИЋУ И ШКОЛИ“
Наслов и опрема – Преврат
P R E V R A T 