Бранимир Марковић: СИРИЗА – РАДИКАЛНО ПРОТИВ РАДИКАЛНИХ

„Победа радикалне левице у Грчкој“, уобичајена је вест о изборима у Грчкој.

Забринути изрази лица у складу са циљаном конотацијом  на уобичајено значење појма „радикална левица“.

„koja crna ultra-levica iz CNN-ovske šize!“…… кометарише Светлана Слапшак, једна од ретких зналаца и учесница грчке збиље и модерне повести(http://pescanik.net/ciji-si-ti-mali/)

Забуну прави  сама Сириза – јер је то име скраћеница од Συνασπισμός Ριζοσπαστικής Αριστεράς – Синасписмос РизоспастикисАристерас, што заиста значи Коалиција радикалне левице.

Али да то није ОНА радикална левица нама знана по татиним анархистима, носталгичарима за голоточанством и салонским новомарксистима, брзо нам је постало јасно управо захваљујући поменутим… који баш уочи минулих избора избацише, јер је „издао марксизам и класну борбу“,     Алексиса Ципраса  из „ослобођеног“ Звезда бисокопа усред Београда.

Но, они јесу радикални, питање је само шта је данас радикално.
А одговор није тежак – борба за повратак националног суверенитета.

У 40 тачака њиховог програма нема ничега што би било радикално према критеријума „радикалне левице“ (http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9A%D0%BE%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BA%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B5_%D0%BB%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%86%D0%B5)  .

Али се тражи – национализација банака,  национализација бивших јавних (услужних и комуналних) предузећа у стратешким секторима, што би и сам Рузвелт и остали прави либерални амерички председници, борци против финансијског капитала, потписао. Додуше и  национализација приватних болница, али то је тековина „меког“ социјализма, ништа „радикално“.

Све остало  су елементарне „стечевине“ грађанских (буржоаских) револуција или радничке и синдикалне борбе 19. века, али не „класне“, него кроз институције националних држава – од социјалне сигурности, опште здравствене заштите и могућности школовања становништва, давно постигнутих (па укинутих), државне заштите и гаранције једанкости грађана …  уз сет „европских стандада“ у виду простог захтева да се примењују и према грчким волвовима (или прасићима) а не само према немачким и британским Јупитерима (рецимо „Повисивање пореза на велике компаније до нивоа који је европски просек.“, или „ Повећање финансирања јавног здравства до просечног европског нивоа. -Европско покривање је 6% БДП-а, у Грчкој је 3%)

Пажње су вредни јасни захтеви за повратак на изворне принципе републике – јавне владавине (на шта би такође Рузвелт био поносан, теоретичари „класне борбе“ никако): забрана спекулативних финансијских дериватива и борба против тајних мера банака и бега капитала у иностранство.

Генеза настанка Сиризе јасно указује на Народно фронтовске инспирације, никако на класна сегрегационистичка и револуционарна интернационалистичка лудила.(СИРИЗА је формирана у јануару 2004. Партије које су основале коалицију су: Синаспизмос (СИН);Обновљена комунистичка еколошка левица (АКОА);Интернационална радничка левица (ДЕА);Покрет за заједничку акцију левице (КЕДА) (фракција Комунистичке партије Грчке);Активни грађани;остале независне левичарске групе и активисти).Но баш то им наши салонски превратници пребацују. Чиме се … тога се…

Стога је сасвим очекивана коалиција баш са „десним“ независним Грцима, што сам, иако сасвим неупућен (нисам пре ни чуо за ту странку) „знао унапред“ гледајујћи извештаје „зналаца“ Илирика који су „знали“ да ће ући у  коалицију са То Потами, странком малог Папандреуа.

Укратко, у питању је национална левица, као што су Боливаристи у Латинској Америци. Да комунисти нису тијеком својих тиранија темељно преокренули изворно значење појма, могло би се просто  рећи – тријумф национализма.

„питање није политички обојено левицом и десницом. То Капитол подмеће да се не би видела суштина:борба је између неоколонизатора и неоколонизованих држава“, примети Бранко Павловић.

Сириза је радикална зато што се некадашњи либерални републикански поредак радикално изокренуо у своју супротност. Па се радикално треба вратити либералним и републиканским исходиштима. 

Сириза чини управо то – ходом кроз институције система – националних и Европске уније, преузимајући их назад, једну по једну. И то је једини пут – стварно радикалан у односу на радикални фашизам наших свакодневица – свако своју преузмите организацију и институцију, правећи се наивни да  закони и начела важе и да грађани имају моћ. А чик нека отворено кажу да не важе више.

(брАнали)