Интересантан пример је и незванично увођење „система 1:3:9“ – грађанину који би тада у неку домаћу пословну банку донео одређену своту девиза, поменута банка је одобравала кредит у троструко већој динарској противвредности; затим је исти грађанин са одобреним динарским средствима куповао девизе на „црном тржишту“ и одлазио у другу домаћу банку да подигне нови кредит, који је сада био деветоструко већи у односу на почетну своту девиза коју је имао. Оба одобрена кредита је наредних година инфлација обезвређивала, а државне банке су, на крају, биле на губитку. Многи југословенски грађани су на овај начин изградили или довршили куће, куповали аутомобиле и слично – што ће рећи да су лично били на добитку.
У време социјалистичке Југославије однеговано је очекивање код грађана да ће их видљива рука државе љуљати од колевке па до гроба. Људи данас, заправо, не жале за југословенским социјализмом у његовом „пуном сјају“ (једнопартијски систем, гушење личних слобода, контрола готово свих сфера јавног живота, идеолошко застрањивање, нерационална и недовољно функционална администрација, изузетно скупи и неоправдани пројекти – непотребне фабрике, подземни војни бункери, војни аеродроми итд), већ за идејом о томе какав би социјализам, према теорији, могао да буде – нарочито са становишта расподеле.
View original post 6.053 more words
P R E V R A T 