Не може се победити губећи битке

или

упорно гађајући непријатељску кухињу

Да би се обрачунало са „титоизмом“ у Срба, неопходно је размонтирати идеју која је до њега довела и уклонити разлоге због којих се она међу нама овако „примила“.

као што никад не бисте дали електричару да вам окрпи ципелу, тако ни командовање војном јединицом (или недајбоже – војском) не би требало поверавати људима који лепо али упразно беседе.

Ако за чињеницу узмемо да је слање хиљада необучених момака у погибију на непотребно отвореном Сремском фронту био део плана за сакаћење српске нације није у реду да из те завере онако олако аболирамо комунисте српског порекла.

У Србији су стрељали и отимали Срби из Србије, Босне, Лике, Баније, Црне Горе, а не Словенци, Хрвати, Арнаути… Као што су у Словенији, Босни, Хрватској, КиМ стрељали Словенци, Хрвати, муслимани, Шиптари – АЛИ МНОГО МАЊЕ!

Написао: Драгослав Павков

Иницијатор ове дебате, позива се на речи свог пријатеља да ће нам бити лоше све док „Срби више од светог Саве буду волели Тита…“. Што је сасвим легитиман став и за мене ту нема ништа проблематично. Осим што бих волео да добијем одговоре на пар питања, на пример – шта тачно нам је оставио свети Сава, а ми смо то оскрнавили, занемарили, погазили?
Па зар нису управо његови потомци, дични Немањићи направили империју а онда је оставили неспособном Нејаком Урошу и великашима („проклете им душе, на комате раздробише царство…“)? Зар одговорност светитеља у односу на своје најближе и најутицајније рођаке није већа од моје, који покушавам да смислим како да преживим од данас до сутра, останем Србин и функционишем у складу са предањем, реалношћу и традицијом? Али пустимо то. Историографија је забележила скоро све што је било потребно, судови и стручњаци су рекли своје… Седамдесет година касније ми морамо да се одлепимо од Другог светског рата и Социјалистичке револуције. Да је Краљевина ваљала, не би се срушила као кула од карата за само дванаест дана. Из њене војске не би масовно дезертирали неСрби, њена врхунска елита на челу са монархом не би покушавала да предводи „љубљени југословенски народ“ из емиграције, а она мало мање врхунска се не би упуштала у колаборацију, већ би се понашала како елити доликује.
У сваком рату неко побеђује а неко губи. Не може се победити губећи битке. Дража је био неспособан официр кога су као најстаријег по чину изабрале колеге које су одбили да се предају, а касније га нису мењали јер им такав кавим га је Бог створио није сметао у изигравању Ворлордова и средњевековних феудалаца у својим „зонама одговорности“. Дражу нико није теретио ни за један злочин кога је починио лично, укопала га је „командна (не)одговорност“; он једноставно није имао власт над фиктивно потчињеним командантима.
Иста ствар се поновила 40 година касније када смо ми, в/о ЈНА почели изигравати ЈВуО; чим смо за командире почели бирати популарне а не стручне и одлучне – почели смо губити територије. Војнички занат је вештина као и свака друга; као што никад не бисте дали електричару да вам окрпи ципелу, тако ни командовање војном јединицом (или недајбоже – војском) не би требало поверавати људима који лепо али упразно беседе.

Са друге стране, и о ЈБ Титу се зна све што је потребно. Његовим биографима и беспосленим женама испред млекаре остављам да истражују да ли га је напоравио неки загорски кумек или сиромашни пољски племић. Инсистирање на пребројавању његових хромозома некако ми вуче на еугенику, а у ту врсту „науке“ се ипак не бих упуштао. Али, оно што ме стварно занима је то ШТА ТАЧНО ЈЕ ТОЛИКО АНЕСТЕЗИРАЛО СРБЕ да је тај белосветски хохштаплер њима могао толико успешно да манипулише?! Као прво – претпостављам да је у Краљевини само мали број „заслужних“ и ратних профитера, споменичара и националних врхушки био задовољан квалитетом свог живота. Већина је била прилично разочарана и државом за коју се испоставило да ни близу није каква би требало да буде, и форсирањем дојучерашњих кољача и рестрикцијама према простом свету без обзира на веру и „нацију“…

Ако за чињеницу узмемо да је слање хиљада необучених момака у погибију на непотребно отвореном Сремском фронту био део плана за сакаћење српске нације није у реду да из те завере онако олако аболирамо комунисте српског порекла. Историчари кажу да су ОЗНом у то време дрмали Ранковић, Пенезић, Јово Капичић… Извините, али та презимена ми не делују ни словеначки, ни хрватски а бога ми ни албански. У Србији су стрељали и отимали Срби из Србије, Босне, Лике, Баније, Црне Горе, а не Словенци, Хрвати, Арнаути… Као што су у Словенији, Босни, Хрватској, КиМ стрељали Словенци, Хрвати, муслимани, Шиптари – АЛИ МНОГО МАЊЕ! Србе – комунисте нико није могао да надмаши, нико се није усудио ни да покушава… Код Хрвата није било да је један брат отишао у усташе а други у партизане, код нас је било неколико таквих случајева у сваком селу…
И шта на крају почети с нама таквима?!
За почетак – прекинути Други светски рат одмах и сада! Престати са даштањем на тему Дража или Тита, тема о којој данас треба да се разговара је: Шта уместо еуроувлакачке опције и ко уместо Вучића. Ако наставимо да „ратујемо“ рат кога су други (а не ми) изгубили, само ћемо се запетљати к’о пиле у кучине и тако запетљани поцркати гладни и жедни – поред обиља хране и воде. Као Буриданови магарци…

„Друже Тито ми тебе кунемо,

усташа си, мајку ти јебемо…“

– и то је све што смо кадри д’урадимо

Дејане Косановићу:  Дакле, као прво – јуначки нападаш „тренера“ који је умро када си имао шест-седам година тако да ниси имао прилике да гледаш утакмице тима кога је водио. Као када кафански коментатори ових дана „анализују“ да ли је био бољи Тирке или Моша, а нису имали техничких могућности да одгледају ни једну једину њихову утакмицу, већ су своје ставове засновали на гледању ИГРАНОГ (тј. режираног) филма.

Друго – тај „тренер“ у Србију и Београд није дошао као окупатор, нико нам га није инсталирао, већ га је велики број Срба држао на власти као мало воде на длачу – јер му се допадало његово виђење и вођење политике.

Треће – Тита није никакав идеолог већ оперативац. Нападајући њега, ти не нападаш архитекту (Маркса, Енгелса и научни социјализам) који је смислио нефункционалну грађевину, нити инжењера који ју је саградио (Стаљина који је од СССРа направио суперсилу и дао пример србском пролетаријату на основу кога је овај закључио да то може и овде), већ нападаш зидара који је „само“ слагао цигле – једну до друге; нападајући Титу, ти нападаш Хрвата, „генетског“ антисрбина који је још као каплар од Хабзбурга упућен да у Србији преузме власт и уништи Светосавље, домаћине, епску поезију, итд… Што није нелегитимно али је јадно и бескорисно јер се премеравање репа мртвог вука никад и нигде није доживљавало као нарочит подвиг.

Да би се обрачунало са „титоизмом“ у Срба, неопходно је размонтирати идеју која је до њега довела и уклонити разлоге због којих се она међу нама овако „примила“. За почетак, предлажем ти да у библиотеци дигнеш све књиге Данка Поповића и да се оканеш главоломки Достојевског и Ломпара. У Поповићевим књигама је све што Србин обични треба да зна, од Орашца и Марићевића јаруге до 9. марта 1991.

Овако, позивање на „помирење“ Равногораца, Недићеваца и Збораша (док се половина нације, она која се у анкетама изјашњава како јој је „бравар био бољи“ игнорише) је само доказ да теби заправо није до националног помирења (попут оног између бољшевика и цариста у Русији), већ до окупљања војске за нови грађански рат у којем као имате веће шансе јер је овог пута Русија кобајаги на вашој страни. Притом, инсистирајући на Митином клерофашизму и Недићевом опортунизму, против себе а међу и мени непопуларне комунисте сврставате и људе који с њима (Дачићем и Вулином, Вучелићем и Мркоњићем…) благе везе немају, гурате људе који вам нису непријатељи, али ће постати врло брзо, чим почнете да користите методе људи на које се угледате.

Као што је партизан постао мој отац, након што му је досадило да врти ражњеве и слуша приче на тему: „јој шта ћемо радити Швабама, чим се Енглези искрцају…“.