У мору дискурса, који данас постоје у Србији, онај који обрађује однос ЈБТ-а и Срба заузима централно место. Гледано на први поглед, постоје два међусобно супротстављена табора, они који се сећају ЈБТ-а и не желе да га забораве и они који га се сећају али желе да га забораве. Међутим када се дубље погледа, миље на коме цветају ова два становишта заправо је исти. Прва група, коју углавном сачињавају тзв друго Срби, убеђени левичари и космоплите, граџанштина престонице нису ништа друго до “животари”, људи којима је лични хедонизам на првом месту и који немају никакву идеолошку одредницу нити политичку дефиницију. Они се сећају доброг живота, када су могли да путују по целој Европи са црвеним пасошем, да купуј фармерке у Трсту, да довлаче плоче и магазине, и да онда надрогирани оргијају по дорчолским украденим становима својих деда и очева, глумећи западно лудило у сред “комунизма”. Да буду квази Београдска урбана бохемштина која ужива у свом само измишљеном ексклузивитету. Другу групу, чине први Срби, који углавном вуку корене из радничких породица које су у свом менталном склопу остале заглављене на путу село град, којима је ЈБТ дао лош стан набијен негде у кошницама Новог Београда, курбизијевске издркачине чија јаловост, лишена сваке естетике, човека своди на пуког трута, толико потребног за одржавање комунистичке авангарде.
Они се сећају ЈБТ-а али им је жао што нису били довољно вешти да зграбе неки станчић на Дорчолу и осећају се закинуто због тога, и зато ЈБТ-а би најрадије да забораве. Не зато што је он био лош глобално, него зато што им није дао довољно. Управо зато, та класа је изнедрила Милошевића, у покушају да од истог направи праведнијег Тита који ће и њима поделити станове на Дедињу,Сењаку или Дорчолу.
Први сада издају станове и ладе јаја док шетају куце које од Дорчола праве булевар гована а други гладују, са тиме што им сујета не дозвољава да признају горе поменуто, па тако крчење црева правдају постом и прочишћењем духа.
Међутим, да би се разумело зашто је овај дискурс толико приземан, јер се у принципу своди на квадратуру стана и његову локацију, а у себи крије фундаменталне ствари тј стравичне ствари, морамо се вратити у време Другог Светског рата и детаљно разложити догађаје. Са једне стране, анализа је сада лакша, јер су 90-те у потпуности оголиле стварне циљеве наших “савезника” из Другог али и Првог Светског рата и како се ради о прорачунатим и рационалним ликовима, врло је лако установити исправан след догађаја.
Па да кренемо….
-КОМУНИЗАМ и СРБИ, “ Срби су генетски комунисти јер су гентетски Русофили…”
Насупрот важећој парадигми на Западу,заснованој на расистичком поимању света, и у главама како прво тако и друго Срба, заснованом на фундаменталном незнању. комунизам у Србији никада није имао шансе да се успостави као важећа идеологија и то из веома простог разлога, јер идеологија комунзма се базира на правилној расподели друштвених добара и свог главног непријатеља види у капиталистима који спречавају правилну расподелу тако што капитал стварају искоришћавајући и експолоатишући радника.
У земљи каква је Србија, не постоји рационалистички, од Бога одрођен човек што би рекли богомољци, који има довољно самопоуздања да крене да производи било шта што му није деда производио. Стога он није у стању да ментално поима масовну, индустријску производњу, јер он на људску креативност гледа као на табу и као на нешто лоше, јер не жели да се макне из материце мајке природе и оца Бога, док чека разјапљених уста да му шљивчуга сама падне у разјапљена уста, након чега он доживљава оргазам и сједињење са земљом и небом. За таквог човека прављење нових ствари је табу, јерес и он се из петних жила супротставља сваком облику нарушавања “природног” поретка у коме живи. Он ужива у свом мистичном вилинском свету пуном чуда, где обитава слично ситној шумској животињи, у сталном страху да га нешто не прождере док се гости бобицама. Он свој страх представља као поштовање вишег поретка, и тежи да одржи такав систем. Да одржи хармонију са Богом и са Гајом (мајком Земљом тј природом).
Међутим, проблем настаје одмах чим му се роде близанци на већ седморо деце или ако оболи од нечега што не лечи травка са брда. Због тога он је био принуђен да развије врло близак однос са смрћу јер једино на тај начин он је могао да опстане у том херметичном свету.
Стога тај човек никада није могао да створи индустријалца а са њим ни фабрику а са њом ни радника. Он никада није могао да створи вишак богатства које би се распоређивало, било праведно било неправедно,јер је њему појам вишка богатства стран. За млађе генерације, да википедијски упростим, Срби у Србији су у суштини мешавина Хобита и Америчких Индијанаца, Навија из Аватара, прожетих паганизованим православним хришћанством.
Увећањем популације, способност да се живот на селу одржава на традиционални начин је опала доводећи у питање хармонију са природом. Јер да се разумемо, српска традиција која је опстала под Османском империјом, није знала за повећање популације, већ се одржавала на једном нивоу и искуства стечена из тог миља уграђивала су се у животно искуство. Како је то трајало дуго, та искуства су постала део традиције и по правилу нису знала како да се носе са повећањем популације.
Врло брзо, већ 40их година 19 века то је постало јасно, када увећање популације доводи до лавине наследних судских спорова, када Србин покушава да материјална добра праведније распореди тако што их дели на делове и како се популација увећава ти делови су све мањи и мањи што доводи до спорова и чувене навике српског сељака да за квадратни метар земље ископа око брату, која се преноси у традицију. Већ 50их година 19 века, хармонија природе је тотално разрушена и јавља се унутрашњи дуг, просто зато што људи који нису могли да се прехране од земље, морали су да паре позајмљују како би надоместили недостатак средстава за живот. Тако да парадоксално, уместо да слобода и модернизација донесу бољитак, оне су заправо учиниле живот неподношљиво тешким.
Миграција из села у град, уплив пречана са својим “визијама” европске Србије доводе до стварања градске фукаре, мешавине кафанаша,зеленаша, претече “животара” који зеленаше на херметичном сељаку, искоришћавајући га до бесвести и гурајући га у пропаст. Међутим нова класа, богаташи скоројевићи су исто тако скучене свести, они нису у стању да покрену ништа што би увећало богатство, тј нису у стању да направе надградњу, па капитал који стичу не улажу већ троше или њиме пуне сламарице.
Ово је друга ставка због чега комунизам никада није могао да се накалеми на Српско друштво, јер поред сељака који није био способан да створи вишак вредности, градска фукара такође није била у стању да створи вишак вредности јер није улагала у будућност већ је трошила у садашњости. На овај начин створен је трајно јалов систем у коме сељак гладује да би госпођа у граду могла да купи нови сунцобран. Тј паре су ишле на тотемизацију, на шепурење богатством оличену у тотемима били они аутомобили или манастири.
Да закључим, мада ћу детаљно објаснити ове процесе у Југословенству, тежак живот у Србији није последица неправилне расподеле вишка богатства већ његова јалова креација, тј одсуство креирања вишка вредности.
Или да резимирам кратко – целокупна унутрашња диманика како економска тако и политичка базира се на карти у једном правцу, базира се: НА ПОТРОШЊИ.
Наставиће се…
P R E V R A T 