Драган Томић: Размишљања на тему ЈБТ-а, део други

Сврха Југословенске идеје јесте да се истисне Руски утицај са Балкана и то тако што ће се Србима наметнути идеја да они прво припадају Европи а не Русији, при чему они морају здушно прихватити Хрвате као учитеље европских вредности.

оно шта се десило са Србима јесте савршен злочин.
Главна одлика савршеног злочина јесте та да се он никада не може дефинисати као злочин, већ се увек тумачи као или несрећа или самоубиство.

Истина је сурова а то је на нико никада није био на нашој страни.

OSL_111

Уколико узмемо важеће мишљење које се мање више провлачи кроз целу ову причу само у различитим облицима, већина Срба сматра да је Југославија само њихово дело и да им она по праву, у оном или овом облику припада. Већина сматра да им простор Југославије припада док мањина уз простор узима и идеологију. По том кључу, Хрвати су покатоличени Срби док су Бошњаци исламизовани Срби и по том кључу они разумеју Југославију као своју. Брат је мио, ма које вере био. Међутим оно што пола промила Срба схвата и разуме, јесте да су Срби били само извођачи радова али не и власници направљене конструкције.

Сврха Југословенске идеје јесте да се истисне Руски утицај са Балкана и то тако што ће се Србима наметнути идеја да они прво припадају Европи а не Русији, при чему они морају здушно прихватити Хрвате као учитеље европских вредности. Ако би се то десило, Срби би онда одушевљено прешли из табора Османлија у табор Аустрије и на тај начин Руски утицај би био заувек истиснут са Балкана. Међутим, како се то није десило, јер је између ове фикције Енглеске која је подржавала Аустрију у својим намерама да се шири на Југ,  постојало нешто што се зове Српски идентитет. Српски идентитет је стога морао бити уништен на сваки начин и то је учињено усађивањем Југословенске идеје. Зато је Југословенска идеја чиста негација Српске идеје.

Заправо, оно шта се десило са Србима јесте савршен злочин.
Главна одлика савршеног злочина јесте та да се он никада не може дефинисати као злочин, већ се увек тумачи као или несрећа или самоубиство. У савршеном злочину кривац је увек жртва и када се злочин деси, у исти мах нестају и злочинац и жртва. Следећа одлика савршеног злочина јесте да он да би се десио, увек мора имати пристанак жртве. Оба ова услова су испуњена у случају Србије.

У случају Јосипа Броза Тита, а гледано из ове поставке ствари, савршено је јасно шта се десило. ЈБТ као комунисту треба гледати попут „Исусовца“, јер је идеја комунизма Језуитска парадигма. Међутим, на простору Југославије тј Србије, дошло је до бизарне синергије ова два иначе супротстављена табора. Са једне стране Масонима је сметала свака религија и стога њима није било битно која ће се срушити, све докле се руши. Језуитама је било важно да се сруши православље. На овај начин оба табора су имала исти циљ и оба су се устремила на Србију. Зато када се ствари гледају постоји константан сукоб ко је био за кога а ко је био на нашој страни. Истина је сурова а то је на нико никада није био на нашој страни.

На следећем нивоу, колонијално-империјална свест Европе, базирала се онда као и сада, на расистичким принциипима те је сходно томе Србе класификовала као про Руске, генетски, а Србију као земљу, такође по расистичком кључу, дефинисала као могуће упориште Руског утицаја и тачку са које би они могли да угрозе Европске интересе. А поготово Британске.

Због тога је слободна Србија од самог свог настанка, представљала претњу Западу и сходно томе била третирана као нешто одвратно и страно, што треба уништити по сваку цену и на сваки начин. Почевши од Наполеонове Француске са Horace François Bastien Sébastiani de La Porta, човеком који је донео штампарију у Порту али је такође сугерисао  Османлијама да се без милости обрачунају са Грчким устаницима, као и да Србе треба истребити током Првог Српског устанка. Ова намера је потом подржана и у реалности када су у бици на Засавици, француски топови уз подршку француске инжењерије пробили положаја бранилаца и довели до краха Првог Српског Устанка. Оно што је уследило одмах након тога, оцртава константну линију непријатељства коју Европа има према Србији. Од спречавања избеглица из Србије да пређу Дунав и њихов покољ на обалама 1813, када Османлије касапе на обали а Срби покушавају да препливају Дунав и бивају покошени куршумима са Аустријске стране, пошто је иста спустила капију чим је Београд пао. Потом на конгресу у Бечу 1814-1815 када нико није хтео да прими Српске изасланике док је Сулејман Паша Скопљак са својим “бошњацима” и Арнаутима касапио по Србији.

Ова линија се наставља уласком Велике Британије након почетка Грчког устанка. Супротно важећем мишљењу да је први Британац који је ступио у контакт са Србима, пуковник Хоџес, први контакт се десио знатно раније, 1833 године када је кнез Милош угостио Дејвида Уркарта,британског дипломату који је ишао у мисију у Порту. У току те две недеље, Милош и Уркарт су разговарали интензивно, где се Милош  жалио Уркарту на Русе и Османлије, и молио за помоћ и нудио трговачку сарадњу док је сам Укарт Милошу обећао пушке за даљу борбу и поприлично наивно у својим мемоарима написао како је “Србија истргнута из Руског утицаја и да подржава Османлије јер у њима види гаранта свог опстанка”.

Прво бомбардовање Београда, 1862 године и заштита коју Британски конзул, Лонгворт пружио Порти, сваљујући кривицу за бомбардовање на Србе, наравно, тотално избацујући из извештаја повод за то, као рецимо убиство Српског дечака на Чукур Чесми, када је Турчин  детету крчагом отворио лобању, потом хапшење истих од стране Српских жандара, па онда напад на жандаре док су спроводили убице у затвор од стране Османлијских полицајаца који су намеравали да убице ослободе, и пушкарања које је довело до бомбардовања Београда, “јер су се Османлије уплашиле и једноставно морале да реагују на Српску провокацију”.. Провокацију самом чињеницом да постоје и да нису у праву када им смета да им освајач који их је набијао на колац 500 година, убија децу у градовима…

Ова политика се настављала и појачавала, до момената када су поједини Британски кругови сматрали да Србија мора да се врати под Османску власт по сваку цену. До Берлинског конгреса када је Србија призната као независна држава али под таквим условима који су онемогућавали да она икада постигне национално јединство, захтевајући да на једнак начин третира и освајаче и ослобођене (Србе и Муслимане), што у том моменту није имало везе са мозгом. Јер није било могуће да неко ко је 500 година имао повлашћен положај сматра себе једнаким са неким ко је 500 година био сведен на животињу. Ма која права да му даш, њему то никада неће бити доста јер је њему у суштини криво што си се ти у опште подигао и ослободио система који је њему давао све привилегије а теби остављао масни колац и ћеле кулу. Он се једноставно никада неће осећати слободно и увек ће бити против твоје слободе јер је твоја слобода за њега ропство. И ма шта радио ти ћеш за њега бити зло и неправда. По дифолту.

Прича се касније наставила и само је ишла на горе, поготово након ослобођења Косова у Балканским Ратовима. Карнегијев извештај, случај Рачак тог времена, јесте само једна итерација Чукур Чесме.

Потомо следи Први Светски рат, одбијање да се помогне, слање дефектне муниције, одбијање да се Српска војска евакуише са Албанске обале, обустава истраге о Дубокој долини, узимање Бугарске у заштиту без обзира на почињени геноцид били су последњи аларми који су требали да пробуде сада већ измутирану космополитску Српску елиту. Буђење је дошло у Марсеју, путем метка и тада је све већ отишло у три лепе. Уследио је Други Светски рат, издаја Енглеза, распад Краљевине Југославије и ту долазимо до суштине ЈБТ дискурса.

Ако је Југославија у главама Срба нека врста компромисног решења које гарантује опстанак Српског народа а да то буде прихватљиво за остале, Срби су онда виђени  као гарант тог опстанка. Срби нису успели да заштите Југославију од Немачког напада јер су били издани од стране своје “браће” и савезника. И своје елите. Геноцид који је уследио и покушај четника да спасу оно што се спасити може такође није уродио плодом. Остаје нејасно, мада је врло могуће, да су управо Енглеске мисије и утицај Енглеза на краља, били пресудни да се четници ману Босне и не оду у спасавање Срба преко Дрине од кама кршћана и османлија. Као резултат тога, десио се геноцид на простору НДХ.
Преживели Срби су тада урадили једино што је било могуће-пришли су партизанима ЈБТ-а. И након победе, подржане од “савезника” напили су се крви браће преко Дрине. Не зато што су били идеолошки супротстављени, већ из чисте освете. Неповерење које је успостављено тада, између Срба у Србији и Срба ван Србије који су избегли кршћанску демонстрацију љубави према ближњем  путем каме и јаме, вечито су били опседнути држањем Србије у ланцима, јер она им је била једина нада за опстанак. Ту су настали ти дискурси о дођошима, Босанцима, Крајишницма, Личким дивизијама што срчу супе и улазе у кревете дорчолских госпоџа у чизмама. Касније, како је ЈБТ успешно експлоатисао пораз Краљевине, сва кривица је пала на Србију као креаторку тамнце народа. И зашто би крајишници имали било каквог разлога да сумњају у ЈБТ-а када их је спасао усташког ножа и поставио на управљачка места по Хрватској, у ресорима безбедности одакле су могли да мотре на авет? Одакле су могли да држе Србију у ланцима и да наметну своје виђење ствари? ЈБТ је постигао пун успех у разградњи Српске идеје, јер су се Крајишницима касније придружили и Срби са Косова које су Арнаути из „своје Покрајине“ терали што милом што силом.

И када је дошао коначан чин, када је све требало да се заврши на миран начин, тј да Србија у потпуности нестане, спасени Крајишници су се пробудили са главом на пању и схватили да пањ ипак није јастук. И тада су постали оно за шта су припремани 50 година-агресори у сопственој земљи. А Срби у Србији су им вратили за 50 година сркања супе и штрокавих чизми са 38 % мобилизацијом.

И тако је све отишло у курац…