Бранимир Марковић: Је Бо Те , део први

Размишљање на „размишљања на тему ЈБТ“ или „истина је сасвим  супротна“

(Реаговање на текст Драгана Томића)

 ставови изнети у тексту Драгана Томића тачни су као сувопарни чињенични и ДОСЛОВНИ искази а погубно нетачни као идеолошка полазишта.

Срби су били у табору Аустрије за време аустријско-турских ратова (…) Бес, освета и сурова казна због издаје, након победе у том рату, били су … неразумљиви? А шта би ви учинили на њиховом месту? 

становништво, које је први пут добило школе на народном језику, а православно први пут пуну равноправност са католичким, уз право да се насељава и унутар градских зидина, „захвалило“ се опредељењем и крвавом борбом за (туђе) империје (здравље) унутар којих је тако што незамисливо.

 

      ( “ језуите и масони“  у бизарној винској синергији ова два иначе супротстављена табора)

Још ономад, гледе других мисленија на сличну тему мог омиљеног блогера објасних: „Блог трпи све,  баш због „немогућих„, некоректних, ненаучних, небулозних, нелогичних  повезивања б(р)L(j)огови су благо. Јер тако функционише људски мозак у периодима паузе када обрађује обиље новопримљених информација претходног дана. За ТО је некада био довољан сан, касније уметност, а данас је озбиљан проблем у нескладу између обиља информација и недостатка времена за паузу, да се обраде, како би се мозак касније вратио својој изворној креативној функцији. .. У овом смислу је значај лика и дела Драгана Томића за ментално здравље малобројне превратничке Србадије непроцењив. Он све небулозе и немогуће конструкције које су у нашим главама необрађене истресе на папир (тастатуру) јасним језиком. Обелодани их. Што је услов да би наш мозак почео да их обрађује у изворној функцији – разум и креативност.„

                                      Најпре, ево шта је тачно у ДрТовом мненију:

– „већина Срба сматра да је Југославија само њихово дело и да им она по праву, у оном или овом облику припада.“

–  „Сврха Југословенске идеје јесте да се истисне Руски утицај са Балкана“

–  „Енглеска је подржавала Аустрију“

–  „колонијално-империјална свест Европе, базирала се онда као и сада, на расистичким принциипима те је сходно томе Србе класификовала као про Руске, генетски, а Србију као земљу, такође по расистичком кључу, дефинисала као могуће упориште Руског утицаја и тачку са које би они могли да угрозе Европске интересе.“

– „Због тога је слободна Србија од самог свог настанка, представљала претњу и сходно томе била третирана као нешто одвратно и страно, што треба уништити по сваку цену и на сваки начин. Почевши од Наполеонове Француске“

– „Југославија у главама Срба нека врста компромисног решења које гарантује опстанак Српског народа а да то буде прихватљиво за остале, Срби су виђени онда као гарант тог опстанка. Срби нису успели да заштите Југославију од Немачког напада“

– „десио се геноцид на простору НДХ. Преживели Срби су тада урадили једино што је било могуће-пришли су партизанима ЈБТ-а. И након победе, подржане од “савезника” напили су се крви браће преко Дрине.“

– „зашто би крајишници имали било каквог разлога да сумњају у ЈБТ-а када их је спасао усташког ножа и поставио на управљачка места по Хрватској, у ресорима безбедности одакле су могли да мотре на авет? Одакле су могли да држе Србију у ланцима и да наметну своје виђење ствари?“ 

 

У јбт, кад је све ово тачно, па шта не ваља? Као прво, наведени ставови тачни су као сувопарни чињенични и ДОСЛОВНИ искази а погубно нетачни као идеолошка полазишта. Дословност значи да се нпр. реченица „„колонијално-империјална свест Европе, базирала се онда као и сада, на расистичким принциипима те је сходно томе Србе класификовала као про Руске, генетски…“ дословно односи само на колонијално-империјални део Европе, као чињеницу, никако да се тумачи као идеолошки став да је цела Европа и да су сви Европљани колонијално империјално и расистички, да не кажем „генетски“ антисрпски  настројени. 

Не ваља „само“ елементарно логичка конструкција и „само“ други део сваке од наведених реченица или мисли (ако су изражене у више реченица). Ко је докон нек провери све. И „само“ промашен или прећутан контекст и/или узрок.  Ево само неких примера:

– рецимо тачна теза да је  „Сврха Југословенске идеје (…) да се истисне Руски утицај са Балкана…“ разрађује се овако:  „Ако би се то десило, Срби би онда одушевљено прешли из табора Османлија у табор Аустрије и на тај начин Руски утицај би био заувек истиснут са Балкана.“  Из овог би се логички могло закључити:

а) да су Срби били у табору Османлија и

б) да је руски утицај био присутан на Балкану за време и преко  Отоманске империје као и

в) да су Аустрија и Русија биле две сукобљене стране током 19. века.

А (НЕ) знамо да је „истина била сасвим супротна“.

Срби су били у табору Аустрије за време аустријско-турских ратова и прве краткотрајне државолике творевине именоване краљевина Србија  у историји човечанства (18. век) под немачком круном.

Издавши тиме своје утицајне сународнике  – велике везире, генерале, адмирале и министре Отоманске империје, који су им два века раније издејствовали посебан, привилегован статус и језички, политички и црквени идентитет у оквиру Руум милета (заједнице, унутрашље самоуправе  Римљана, „Ромеја“, православног становништва империје) какав нико сем Грка није имао, ударивши темеље данашњем срБском идентитету(који ЈЕСТЕ заиста супротан југословенском, и ТО – отоманско исходиште срБства –  јесте проблем).Бес, освета и сурова казна због издаје, након победе у том рату, били су … неразумљиви? А шта би ви учинили на њиховом месту? Гајили гују у сопственим недрима?

Резултат (НЕ) знамо – губитак Косова због депопулације српског становништва. Али и  добитак Војводине, да не кажем Délvidék а. Уз оснивање Новог (на)Сада, персонално углавном од тадашњих  Београђана  који су мировним уговором између Аустрије и Турске морали да напусте своје барокне куће све до једне. Укупан скор – неповољан по Србе?

Руски утицај на овим просторима није ПОСТОЈАО  до рата Наполеона и свете Алијансе.

И тако дођосмо до контекста. А то бијаше, „ка и вазда“ уочи сваког масовнијег страдања нашег  народа – којој ћемо се страни у планетарном  сукобу приклонити. А од француске буржоаске револуције те две стране су увек исте – једна је блок империјалних држава а друга блок слободних нација, само се мења „персонални састав“  – Британија у првом светском рату и Русија, а у виду Совјетског савеза силом прилика у другом, прешле су у табор „националних“ појачан новим „стожером“ САД (а Мусолинијева Италија је у другом изигравала  карикатуралну „Јадранску империју“).

Али у време о ком расправљамо обе су биле стожери империјалног блока. Дакле, да нацртам – Русија, Британија и Аустрија су билена истој страни. Нису биле никакве сукобљене стране већ империјалне силе које договорно деле сфере утицаја између себе –  тј. , између осталих и наше територије. 

Супротна страна био је савез Наполеонове Француске и Турске, под водством тада либерално реформски настројених султана (и Дубровачке републике).

Народи којима су руководиле клерикалне елите исте су определиле за савезништво са империјалним блоком. Рецимо делови нашег народа – они под духовим водством владике Петра првог Петровића Његоша и католички и православни живаљ у Далмацији. Нетом после кратке али изузетно еманципаторске владавине у Илирским провинцијама, становништво, које је први пут добило школе на народном језику, а православно први пут пуну равноправност са католичким, уз право да се насељава и унутар градских зидина, „захвалило“ се опредељењем и крвавом борбом за (туђе) империје (здравље) унутар којих је тако што незамисливо. Петар први глатко је одбио понуду да буде патријарх целог Илирика само за неутралност у сукобу заузврат, за љубав матушке Русије и хришћанске и православне браће.

Резултат (НЕ) знамо- наши људи и Грци ослободили су целу обалу од Истре до Пелопонеза, посматрани задивљеним погледом кроз далекозор руског адмирала Сењавина, прогласили руског цара за свог и своје поданство њему, мислећи (ко и данас) да смо исти народ и да то мисли и руски цар.  А руски цар је, на згражавање честитог адмирала, који је то описао у својим мемоарима, и ужас становништва, целу Далмацију у предБлажоЈовановићевском (компарт-руководилац који је 1945. Бокеље прекомандовао из Далматинаца у Црногорце)  обиму предао свом савезнику аустријском цару.
А искрвављену Црну Гору је погодила глад и помор, толики да су морали плански, уз договор оба кнеза,  да се исељавају у плодну, али константним ратовима опустелу Србију, где су зачели  претке данашњих чланова Удружења староседелаца Србије. О моралном расулу које је наступило међу становништвом недуго након  задивљујућих просветитељских мисија Шћепана Малог и самог владике,  можете читати у очајничким  посланицама  владике Петра.

У државама које су спроводиле либералне реформе или револуције, владари су наилазили на жесток отпор феудалних и клерикалних „структура“. У Отоманској империји  жаришта отпора била су Призренска лига, непокорни феудални бегови у Босни  и дахије у Србији – планетарни зачетници  пан-исламизма, муслиманске варијанте клеронацизма.  Карађорђе је почео устанак против дахија – уз подршку султана. И брзо извојевао признату протонационалну аутономију унутар империје. Исту фактичку али не и формалну независнот коју је деценијама касније измолио кнез Милош. А онда је побуна против дахија, одметника од централне власти, добила карактер побуне против централне власти. И то учимо чак и у основним школама, помињемо „руско-турски рат“, савезништво са братском матушком Русијом, али идеолошки контекст и остале политички некоректне савезнике не помињемо.

Као што не повезујемо борбу и трагично опредељење владике Петра са сличним  Карађорђевим.

Дакле контекст става и чињенице да је  “ … слободна Србија од самог свог настанка, представљала претњу и сходно томе била третирана као нешто одвратно и страно, што треба уништити по сваку цену и на сваки начин. Почевши од Наполеонове Француске„, један је „гледе“ Британије и осталих империјалних сила, а сасвим други „гледе“ Наполеона и реформских султана. Надам се да је сад мало јасније колико је став „„Ако би се то десило, Срби би онда одушевљено прешли из табора Османлија у табор Аустрије и на тај начин Руски утицај би био заувек истиснут са Балкана.“  бесмислен. Понављам – Русије и Аустрија су биле у истом „табору“. И то савезништво, веома трагично по нас њихове савезнике, наставило се и револуционарне 1848. и надаље, све до 20. века.

Карађорђе је, дакле,  започео буну у време светског или бар свеевропског сукоба као савезник Наполеоновог савезника против клерикалних побуњеника, који су искористили исти сукоб да би прекинули   либералне реформе султана. А наставио као савезник непријатеља Наполеоновог савезника. Што се конвенционалним жаргоном зове издаја. Бес, освета и сурова казна због издаје,  били су … неразумљив? А шта би ви учинили на њиховом месту? 

Дуг је пут од Наполеона до ЈБТа, води преко истог типа Буридановских шизофренија тијеком револуције 1848. , сарадње са Гарибалдијем током Херцеговачке и Раковичке (националне) буне (коју су опет осујетили уједињени Руси и Немци – болд ДрП),  преко краткотрајног психијатријског излечења током првог Балканског рата, врхунца еманципаторских идеја Балканаца, до поновног обољевања током другог, залечења 1918. и поновних шизофренија од 1941.

Али нит која повезује причу је ту: „ЈБТ као комуниста аутоматски припада Језуитама, јер је идеја комунизма Језуитска парадигма.„ А ту је и не-тачност (тачност, само у другом контексту)  „само“ другог дела реченице, као основа ДрТовске методологије, коју је, руку на срце, само украо од академика САНУ: „на простору Југославије тј Србије, дошло је до бизарне синергије ова два иначе супротстављена табора. Са једне стране Масонима је сметала свака религија и стога њима није било битно која ће се срушити, све докле се руши. Језуитама је било важно да се сруши православље. На овај начин оба табора су имала исти циљ и оба су се устремила на Србију.“ 

Доста за данас, кад може ДрТ у наставцима могу и ја.