Неопростиво је правним хокус-покусом Дражу и четнике претварати у антифашисте и јунаке, али је са друге стране исто тако сумануто идеализовати комунисте. Антифашизма што се тиче, свака њима част, али држим да тим сватима борба против окупатора није била приоритет, него да је им приоритет била бољшевичка револуција. Током (и после) револуције (која изгледа и даље тече) комунисти се уопште нису устручавали од оцеоубистава, братоубистава, масовних стрељања, пљачке, отимачине, утамничавања недужних и мноштва других непочинстава. Нису сви, рећи ће неко. И факат нису сви. Али ни сви четници нису били злочинци. Мислим да и једне и друге треба шутнути у ропотарницу историје.
Ко би рекао, честнејши публикуме, да ће рехабилитација Драже Михаиловића, уместо очекиваног националног помирења, довести до нових српских подела. И то у владајућој коалицији. И то пред очима читаве јавности! В чјом бyло дјело? Оливера Ковачевић позвала у емисију „Да, можда, не“ спољног попечитеља Дачића и – почев од те вечери ванстраначког интелектуалца (сиц!) – президенцијалног совјетника Оливера Антића. Сасвим предвидиво, Ивица и Оливер су се брзо покарабасили. Дачић је неодустајно доказивао да је Дража окупаторски слуга и кољач, а Антић је још неодустајније узимао Чичу у заштиту, али и један и други су слуђеном аудиторијуму остали дужни објашњење: Како то, ако су већ љути идеолошки непријатељи, без проблема партиципирају у истој власти.
Хоћете ли да вам ја објасним? Полако, не трчите пред руду, доћи ће и то на ред у наставку серијала о сељачкој политичкој филозофији, данас имамо преча посла. Јер, пазите, није у питању мала ствар. Дачић је, онако револтиран, усред емисије избацио Оливера Антића из СПС-а? Чекај, море, помислих, ко кога овде зајебава? Зар велесовјетник није ту, недавно, демонстративно иступио из велевладајућег СНС-а? Није било друге него да прибегнем истраживачком новинарству које је показало да Антић, факат, јесте био члан СНС-а, али да је, истовремено, био и члан СПС-а. И не само члан, него је био и буџа – председник Статутарне комисије.
Ето, видите, како се – када то каријера захтева – може бити и четник и партизан, сад вам је ваљда ствар мало јаснија. Све у свему, живо ме је заболео Црвен Бан за Дачићеву и Антићеву свађу – камо среће да су се и потукли – али ми није било свеједно када сам видео да је дражорехабилитација изазвала и српске поделе тамо где не би требало да их буде. В чјом ту бyло дјело? Мој друг Златко Паковић у својој колумни од петка замерио Новици Милићу, такође мом другу, што се поводом Чичине рехабилитације само резигнирао, а није се – како Златко сматра да треба – револтирао. Пале су ту и и неке мало теже речи, осетила се идеолошка напетост у новинском ваздуху, надам се искрено да ће се то изгладити.
Искрено говорећи – и ја сам се мало резигнирао. Па људи моји, зар су у Србији после онолике проливене крви и оволико година, комунисти и партизани једина алтернатива Дражи и четничким кољачима. Неопростиво је правним хокус-покусом Дражу и четнике претварати у антифашисте и јунаке, али је са друге стране исто тако сумануто идеализовати комунисте. Антифашизма што се тиче, свака њима част, али држим да тим сватима борба против окупатора није била приоритет, него да је им приоритет била бољшевичка револуција. Током (и после) револуције (која изгледа и даље тече) комунисти се уопште нису устручавали од оцеоубистава, братоубистава, масовних стрељања, пљачке, отимачине, утамничавања недужних и мноштва других непочинстава. Нису сви, рећи ће неко. И факат нису сви. Али ни сви четници нису били злочинци. Мислим да и једне и друге треба шутнути у ропотарницу историје.
Написао: Светислав Басара
P R E V R A T 