Драган Томић: Тиха вода брег рони, мутна вода брег прави

Нема сумње да је рехабилитација Драже то те мере узбуркала васколику блогосферу да је на површину избацила сво блато које се наталожило на дну и сада свако лови у мутном. Међутим како се не плашим мрака, дозволићу себи да одем на дно, кроз муљевиту какофонију на тему, ЈБТ-а, Драже, Љотићеваца, Недићеваца, комунизма,фашизма и тако тога. И како природне науке преферирам над социолошким, сав тај муљ и брзина његовог појављивања директно су пропорцијални дубини речног корита и протока, које се зове Србија. И директан су одраз његове-ПЛИТКОЋЕ.

Јер да ишта у овој целој причи има било какву тежину, сутра мало би се тако лако покренуло и разложило. А чак и да је то тако, да је Српско речно корито дубоко и да кроз њега постоји проток, сутра мало би муљ могао тако лако да се васпостави.

Дакле…

Елементарна логика каже да нешто тако софистицирано као што је социјализам а са њим и комунизам, нити је могао бити разумљив а самим тим и схваћен, од стране радничке класе у Србији и то из два разлога – квалитативног и квантитативног. Србија нити је имала довољан број фабрика које би „произвеле“ радничку класу, нити су радници у тим фабрикама били довољно образовани да би схватили комунизам.
Елита која је требало да буде главна мета комуниста, због пре поменуте логичке јаловости није производила никакву материјалну вредност,  јер да није тако, фабрике би ницале по Србији ко печурке после кише и Србија би се индустријализовала. Да су се ствари промениле, не би се Србија тако брзо деиндустријализовала, нити би се хвалила одливом мозгова нити стварала бизарије попут Мегатренда. А још би теже гутала срања сервирана споља.

Дакле како данас постоје исти пороблеми који су постојали и пре, логичан је закључак да се ништа није променило. Нема никакве разлике између Пашић анд Сон тајкунизације и данашњег тајкунисања. И нема никакве разлике између “златних дечака” у периоду 1920-1930 и данашњег сплаварења. Нема, ма колико се ми трудили да мислимо да их има. Или партијских просеравања са краја 19 века где се 40 година дебатује о томе како ће да се сере и на крају донесе погрешан план за градску канализацију.

Неееема мој Србине, нееее – ма!

Дакле у Србији не постоји идеолошка матрица на коју може да се закачи ни комунизам, ни социјализам, нити капитализам, ни демократија, ни фашизам ни нацизам ни глобализам ни национализам. Тако да је прича о овим стварима једно обично тртљање… Једно велико млаћење празне сламе.

Јер да бисте имали комунизам потребан вам је капитализам, који ћете срушити јер га сматрате неправедним. Потребни су вам храбри радници и уплашени капиталисти.

Да би сте имали капитализам потребан вам је капитал и жеља за његовим увећањем и храброст да кренете у остваривање те жеље.

Да би сте имали демократију, потребни су вам нација и елите који се једнако боје једни других, из тог еквилибријума они кохабитирају уз компромисе – и то зову демократијом.

Да бисте имали фашизам, потребна вам је уплашена нација и капиталисти који се не боје.

Да би сте имали нацизам, потребна вам је нација која се не боји и капиталисти који се боје.

Гледано тако, Срби не испуњавају ни један од ових премиса.

Срби нису нација већ народ. Жеља за богаћењем код Срба постоји, али она иде најдаље до тога да се увек има за храну, пиће и пичку или у ретким случајевима да се обезбедни потомству да редовно конзумира ове три ствари. Србину је новац циљ а не средство и стога када стекне колико сматра да му је довљно, жеља а са њом и мотивација престају. Ово чини да је елитни Србин пре свега феудалац а не капиталиста. Коначно, у Србији су једнако уплашени и народ и феудалци.

А уређење када су уплашени и народ и феудалици јесте анархо-феудализам, тј. Средњи век на почетку трећег миленијума после Христа.

А о томе мало касније…