Драгослав Павков: Дража и Тита на бис

(Одговор Дејану Косановићу)

ТИТО ЈЕ ПОБЕДИО, ДРАЖА ЈЕ ИЗГУБИО.

Kao што испод задњег текста о Дражи и Тити пише („Крај“) ово је за мене завршена прича и у та два писанија стоји све што сам хтео да кажем. Међутим, то не значи да ћу пристати да ме поклопи галама настављача „дела српског Чиче“, па ћу убудуће одговарати на неистине искључиво тачку по тачку, редом како су изговорене/написане. Јер овде нема неспоразума, овде је реч о анализи конкретних људи и догађаја са моје, и заузимању за одређену идеологију и њену одбрану хватањем на галаму са друге стране.
Дакле,
„Где је у овом координатном систему Драгослав Павков? Нигде. Док ови горњи терају своје због одрастања, привилегија и новца код ДРП-а тога нема (осим можда овог првог).“

…и ово је једино тачно у горњем тексту. Мада не разумем сасвим оно „због одрастања“, али ако неко верује како сам зато јер потичем из партизанске породице одрастао у свили и кадифи, као и обично – верује у погрешне ствари. Кога занима: https://www.google.rs/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=1&cad=rja&uact=8&ved=0CB8QFjAAahUKEwjDkc2NvofGAhXFDCwKHQNLBsU&url=http%3A%2F%2Fprevrat.com%2F2013%2F12%2F30%2F%25D0%25B4%25D1%2580%25D0%25B0%25D0%25B3%25D0%25BE%25D1%2581%25D0%25BB%25D0%25B0%25D0%25B2-%25D0%25BF%25D0%25B0%25D0%25B2%25D0%25BA%25D0%25BE%25D0%25B2-%25D1%2583%25D0%25B2%25D0%25B5%25D0%25BA-%25D0%25BF%25D1%2580%25D0%25B5%25D0%25B4-%25D0%25B7%25D0%25B8%25D0%25B4%25D0%25BE%25D0%25BC%2F&ei=AGp5VcORE8WZsAGDlpmoDA&usg=AFQjCNF0aDcyQBvgG6pdtlvdWou9tTMing&sig2=lwUaD_7sAPX9_dTPsk4EIw&bvm=bv.95277229,d.bGg

„…код њега је нејасно како се истовремено може бити и либерал и поштовалац ”тековина”. „

Наравно да ти је нејасно јер функционишеш у другом како рече „координатном систему“. Либерал функционише по неколико сасвим једноставних и лако схватљивих начела:
1) Једнакост (у правима и обавезама)

2) Слобода (збора и договора, чињења свега што законом није забрањено, све док твоја слобода не угрожава неко право другог држављанина твоје државе. (Исправно је „грађанина“ али ту реч у комуникацији с тобом у задње време морам да избегавам, јер кад на њу налетиш у тексту – начисто побрљавиш и промакне ти све остало 🙂 )

3) Право на имовину,

4) Право на одбрану од лоше власти свим средствима, итд

У време када су владале „тековине“ ничег од наведеног није било (осим оног под р.бр, 1, али и то је ишло „преко овлашћених другова“ па се не рачуна… Значи, не браним „тековине“ победника у грађанском рату и комунистичкој револуцији, већ браним истину. А она је једна и једина: ТИТО ЈЕ ПОБЕДИО, ДРАЖА ЈЕ ИЗГУБИО. Да ли је Тита победио на фер начин, да ли је Дража требало да одлети за САД са оним ваздухопловцима које је „спасавао“, ко је кога и како превеслао – нити је била тема расправе  по захтеву за рехабилитацију, нити МЕНЕ превасходно занима. Оно што мене занима је како да се актуелна подела у Српству превазиђе. Најлакше би било окупити групу левичара, угурати их у Парламент и од њих захтевати да се донесе закон који брани фалсификовање историје. Али, ако бих то подржао – био бих исти као комунисти (имали су Закон о заштити имена лика и дела ЈБТ) или као ти („… једино помирење које ме занима то је помирење између љотићеваца и четника“ (парафраза). За остатак од пар милиона Срба који се с тобом не слажу, са Нимбусом би се вероватно лако договорио: Или на деда Животино гумно на преваспитавање, или једноставно под „З“. То неће моћи, као што није могло ни од ’41. до ’44. године. То није направио ни Владимир Путин, па неће успети ни „Баба-Ружиној групи корпуса“ која се окупља широм интернета.

„…ДРП напада човека који се борио за очување уставног поретка тј. страначке демократије…“*

Али ЈА ГА НЕ НАПАДАМ, ја га браним од лажи које о њему и његовој „борби“ шире Самарџић, Сотировић и слични аутори. Ево баш јуче испод мог задњег текста неки коментатор је поставио извештаје Вермахта из Самарџићеве књиге и то је као доказ да су се Дража и ЈВуО борили против окупатора. Па се каже „… ухваћено 25 официра и војника четничког покрета и стрељано, ухваћено и затворено у логор 46…“ ШТО ЈА НИКАДА НИСАМ НИ ОСПОРИО. Али брате Дејане ТО НИЈЕ БОРБА. То су жртве окупатора и његових савезника то није борба. Јер, Немци су уз помоћ својих овдашњих ортака побили више од милион само Срба, остале да не помињемо (јевреје, антифашисте, Цигане, масоне, таоце…). Да је Југославија имала толико бораца, ма да се пола њих дигло на устанак  (плус ови који су преживели рат) господин Хитлер би друге песме певао, а комунисти би се са љотићевцима борили око скупштинског цензуса. Дакле, ако тврдиш да су се Дражини четници борили против окупатора, мораћеш се потрудити барем да снимиш неки филм ако су већ ови из светских завереничких организација уништили све материјалне доказе.

„…из овога треба да закључимо како су се Енглези плашили да ће ЈВуО, која је део савезничке Владе са све министром, терорисати становништво своје државе?!?! Енглези се уплашили, па то становништво предали комунистичком диктатору на управу!?“

Ово је или најобичније подметање или ти је текст био предугачак па си погубио концентрацију. Јер сам детаљно објаснио како је дошло до тога да Дражини савезници промене страну. Упрошћено – командант средоземља је од свог савезника армијског ђенерала Михаиловића захтевао да изврши пар диверзија на тачно одређене циљеве, које нису биле ништа нарочито али би Немцима представљали озбиљан ударац. Дража је то одбио под изговором да се плаши репресалија,  а након тога СВИ КОЈИ СУ ГА ПОДРЖАВАЛИ У ЛОНДОНУ СУ ИЗГУБИЛИ ВОЉУ ДА С ТИМ НАСТАВЕ.  И одабрали су снагу која са немачким репресалијама према Србима није имала баш никакав проблем. Баш као што са њима никакав проблем нису имали ни Черчил ни Рузвел ти Стаљин. 

И ту долазимо до главног спорног тренутка,  до тога ко је у праву – Тита или Дража. Да би се ово утврдило, требало би да се вратимо ако не баш до Књаза Милоша, а оно барем до Пашићеве владе и швапског ултиматума. Зашто не стиснеш петљу и не кажеш да је Пашић требало да пусти швапске инспекторе да по Србији истражују убиство свог престолонаследника? Ја ћу ти рећи:
Јер је Србија у рату који је након тога почео ПОБЕДИЛА. Кад победиш, онда нема проблема ни што је војска изнурена трогодишњим ратовањем вођена преко албанских вукојебина, ни што политичари нису умирали на Видувећ је умирала сељачка гологузија са својим старешинама, нити што је Александар у Солуну стрељао официра који га је учинио краљем… Кад рат изгубиш (а Срби су га неспорно изгубили баш због тога што седамдесет година касније водимо овакве разговоре) онда се тражи кривац.
Ако ти је циљ био да спасеш државу – немаш права да подржаваш 27. март.
Ако ти је циљ био да спасаваш животе србске – не смеш се одметати у шуму и провоцирати окупатора.
Ако ти је циљ победа у рату – мораш да ратујеш.
Све остало је јадно рационалисање и покушај да ружну бабу удаш за младог „предузетника“. Или стварно просто: Не можеш бити и ..бен и поштен.