Драгослав Павков: Где ми то живимо, и зашто на то пристајемо?

 

Овде је све, од полицајца до лекара дубоко непрофесионално, бахато и недодирљиво…

Шта да је момку „синуло“ да би требало да оде и потражи нападаче како би им се осветио, да је нашао нож, секиру или неку сличну алатку и некога убио? Уверен сам да бисмо данас тражили речи оправдања за „државну службеницу која ради јако тежак и одговоран посао…“, и куражили судију да се „убица најоштрије казни, јер није ово Албанија па да се свако свети како му се накриви…“.

 

Уобичајени сомборски викенд… Група момака у познатој кафанчуги обележава улазак једног од њих у ред пунолетних и пуноправних грађана. Ништа специјално, литра „жестине“, пар литара вина, грицкалице и сокови на њих десетак. Оно јес’ да се осамнаести рођендани неке угледније деце прослављају примереније величанственом тренутку, у фенси и извиканим локалима са страном цугом, градским шибаџијама као „обезбеђењем“, али ово је радничко потомство, кандидати за паљбу преко гране у потрази за животом достојним човека… Негде пред фајронт, кад се већ појело и попило скоро све што се имало, неки „падобранац“ (момак који није био на списку слављеника)  прилази једном столу и преко рамена другог момка покушава да се послужи цигаретама. Овај га хвата за руку и упућује га да пита власника је л’ слободно, будући да цигарете нису његове… Први истрже руку, покушава да заподене свађу, заштитник туђег дувана га „искулира“ и све се наизглед завршава. Сат времена касније три-четири момка преостала након прославе рођендана излазе из кафане, а на улици их чека овећа група непријатељски настројених и пригодно „опремљених“ балаваца… Онај који је хтео да отме цигарете напада онога који их је „бранио“, неуспешно јер је „бранитељ“ физички јачи и рвачким захватом га руши на земљу где наставља да га држи – док остатак нападача, неких десетак лица,  почиње да брани ортака користећи ноге, руке, флаше и опасаче… Друштво са рођендана јуначки се разбежало, и масакрирање друга наставило да гледа са безбедне удаљености. Истовремено, улицом наилази друга група тинејџера која од раније има нерашчишћене рачуне са нападачима, ови остављају своју жртву  без свести и окрећу се обрачуну са придошлицама. Неко из комшилука позива полицију која стиже након десетак минута,  када су туча и уопште нарушавање јавног реда и мира прешли на нову локацију. Претученог момка у несвести органи народне власти нису ни приметили, или ако јесу – ничим нису показали да их је брига… Као што рекох – обичан сомборски викенд.

Након одласка полицијске патроле неки пролазник помаже претученом момку да се дигне, пита га да ли је добро и зове такси саветујући га да оде у полицију и поднесе пријаву. Овај полусвестан улази у возило које га вози испред станице полиције, плаћа вожњу и јавља се дежурном. На лицу и по телу има видљиве одеротине, модрице и едеме, говори неповезано и понаша се нелогично… На пример, дошао је да пријави напад на себе, а моли полицију да не ради ништа јер „… не би желео да добије кривичну пријаву…“. Дежурна службеница схвата да нешто није у реду, али јој ни на крај памети не пада да момак има потрес мозга већ сумња на алкохолисаност… Али, ипак недовољно да би наредила алкотест. Од другова нападнутог узима неке исказе „у поверењу“, ништа се не заводи у званичној форми већ као информација прибављена од грађана, саветује их да друга одведу у хитну помоћ и испраћа их из канцеларије. То што  је реч о малолетном лицу за ову државну службеницу није било од значаја.

Неко од момака зове такси који их вози у болницу на одељење за хитну хируршку обраду. Дежурни лекар узима податке од пацијента, констатује да је малолетан, узима анамнезу, поставља дијагнозу и каже да би пацијент требало да остане у болници на посматрању. Малолетни пацијент одбија, лекар му даје папир где овај потписује да одбија хоспитализацију, сви су  чисти, све покривено, лекар може на заслужени одмор а пацијент где му се наврне. Срећа што му није пало на памет да се свети нападачима, какво разумевање за своје жеље и потребе  је нашао у полицији и болници – лако је  могло да се деси да му дежурна полицајка понуди свој пиштољ, а дежурни лекар прибор за прву помоћ.

Негде око пола пет ујутро момак стиже кући, родитељима саопштава шта се десило, одлази на туширање и спавање… Након сат и по – два буди се, повраћа, и жали на мучнину и  вртоглавицу. Тврди да мучнина сигурно није од алкохола јер је попио само пола литре вина за цело вече. Родитељи га возе у хитну хируршку службу и ту почиње рашомон који је заправо повод за овај текст…

Из лекарске собе излази докторка, која видевши момка изгребаног и изубијаног на лице набацује израз као да је управо оњушила покварени сир и пита шта је било, зашто је дошао… Родитељи објашњавају да је пре два-три сата ту збринут, да му се стање погоршало. Докторка гласом са Олимпа прекида мајку упозорењем да не пита њу, него њега. Мајка одговара да јој син не делује довољно луцидно да би давао податке јер је доживео потрес мозга, а и иначе је малолетан. То (као) нешто мења ствар па докторка постаје нешто професионалнија. Поново узима анамнезу, гледа у компјутер и пита пацијента зашто је одбио хоспитализацију и зашто лекару који га је прегледао није рекао да је губио свест. Овај одговара да у болници није хтео да остане јер је мислио да му „није ништа“, док се ни не сећа да ли га је неко уопште и питао о губљењу свести… Позива се конзилијарни лекар, дечији хирург, који родитеље упозорава да је зрачење ЦТ уређајем „јако опасно и може бити штетно за пацијента“, па би било добро да поразговарају са сином на тему да ли је стварно,  или није био у несвести. Родитељи одговарју да су (наравно) већ разговарали и захтевају снимање мозга. Дежурни радиолог након снимања установљава „суспектну хеморагијску лезију“. Након тога, лекар који је тражио снимање, срећан што није улудо отишао државни ЦД на кога се нарезује снимак – прима пацијента на 48-часовну опсервацију. Захтева преглед неуролога који прописује антиедемску терапију, апсолутно мировање и праћење стања.

За то време, приватним каналима родитељи покушавају да провере оно што су од сина чули, и долазе до сазнања да се све десило управо како је напред описано.

Док се малолетна жртва дивљачког напада обесних и за сада некажњивих примерака излежава чекајући да ли ће осванути са епилепсијом, Паркинсоном, неким тумором, или ће се провући са „лакшим телесним повредама“ – органи правне државе Србије „све знају“. Али их то што „знају“ ни мало не инспирише да нешто (у)раде, барем док се о тежини повреда не изјасне лекари. Јер ако се повреде окарактеришу као тешке – случај ће добити одељење за крвне деликте, у супротном – елементе кривичне одговорности осумњичених тражиће униформисана полиција. За оштећеног и његове родитеље то је од прворазредног значаја, нарочито ако  знају да се у међувремену, док полицијско-лекарски труст мозгова исправља вијуге – преступници договарају, саветују са искуснијима и адвокатима, крију или уништавају доказе… Док се сомборска полиција бави сама собом градом без стида, срама и страха од дуге руке закона харају банде балаваца које тероришу свакога ко им се нађе на путу, а за кога знају  да није припадник неког сличног клана, рођак неког „угледника“, полицајца, судије, и томе слично.  И није проблем што такви дрипци постоје; постоје они  и у много цивилизованијим и уређенијим друштвима од србијанског… Проблем је у њиховој некажњивости, а практично су некажњиви јер полицију у поступању ограничавају лоши и неприменљиви закони, корумпирани и разним утицајима склони тужиоци и судије пуне разумевања за несташлуке фрустриране омладине која „је и сама жртва“… Овде не функционише ништа осим корупционашких шема и договора мафијашких кланова. Полиција се хвали ефикасношћу и чишћењем својих редова од оних који – да Србија јесте држава каквом се представља, никада не би ни смели обући униформу чувара закона.
Па даме и господо, канда сте мало побркали лончиће: Не постоји полиција да би се „општа надлежност“ обрачунавала са „граничном полицијом“ – већ да би све службе заједно штитиле грађане који их хлебом хране!
Овде се балавандерима кривичне пријаве преправљају у прекршајне јер „дете одувек жели да буде полицајац…
Овде „контраверзни бизнисмен“ док се налази у друштву заменика градоначелника – физички напада и премлаћује полицијског инспектора…
Ова држава је наметањем пореза на оружје за личну одбрану, мирне и лојалне грађане присилила да исто отуђују, и оставила их на милост и немилост криминалаца и „људи режима“ који ни досад за оружје као средство за рад нису тражили дозволе нити плаћали порез… Овде је све, од полицајца до лекара дубоко непрофесионално, бахато и недодирљиво…

Полиција упућена да интервенише ради нарушавања јавног реда и мира, нема никакав проблем са чињеницом да на лицу места није затекла ниједног од учесника туче, већ се задовољава ћаскањем са споредним ликовима који са догађајем благе везе немају…
Малолетном клинцу који долази да пријави да је нападнут – полицајка „саветује“ да иде у хитну помоћ, уместо да га  тамо пребаци службеним, или  возилом хитне помоћи. Иако гледа у његове податке исписане на екрану монитора, ни на крај памети јој не пада да позове родитеље, или га барем задржи док не утврди о чему се ради… Уместо тога, она је „као стручњак“ поклонила веру у исказ клинца очигледно и вишекратно тешко удареног у главу! Шта да је момку „синуло“ да би требало да оде и потражи нападаче како би им се осветио, да је нашао нож, секиру или неку сличну алатку и некога убио? Уверен сам да бисмо данас тражили речи оправдања за „државну службеницу која ради јако тежак и одговоран посао…“, и куражили судију да се „убица најоштрије казни, јер није ово Албанија па да се свако свети како му се накриви…“.
Шта да се момку „суспектна хеморагична лезија“ излила у десну страну мозга? Колутали бисмо очима и правдали лекаре који су јадно плаћени у односу на њихове америчке, па чак и хрватске колеге?! Па да вредите као они – толико бисте били и плаћени! Они су се за своје зараде изборили, а ви такви никакви очекујете да се за ваше хонораре изборимо ми – које свакодневно шиканирате својим безобразлуком, бахатошћу и несавесношћу?! Идите тамо па радите за веће паре,или дижите кредите за иницијална стада оваца и сјашите нам више са буџета такви јадни, нестручни, непрофесионални и корумпирани! Идите у политику када је толико волите  након завршеног тешког факултета, захтевних специјализација, титула, звања, награда и признања… Лажите људе који воле да их лажу и престаните да доводите у опасност непознату децу само зато што вам се не свиђа да радите у паланачкој болници уместо у Клиници Мејо – као што би „требало“. Ако већ у 21. веку трауме морамо да лечимо привијањем боквице или гавеза, а канцере дијетама и једењем коштица кајсије јер немамо новца за приватне „клинике“ – не вређајте нам интелигенцију и не изигравајте „јавно добро“ пошто је очигледно да вам државне установе у којима примате плате служе само као шалтери за организацију приватног бизниса и уточиште за „не дај Боже“.

А када се вас таквих никаквих решимо, онда ћемо се позабавити и нашим представницима што доносе законе који штите њихове прекршиоце уместо жртве, тужиоцима који не гледају превасходно који закон је прекршен већ ко су окривљени и оштећени, судијама које „имају разумевање“ за криминалце све док ови не убију или на други начин не унесреће неког „битног“, професорима који их уче погрешним принципима и самима собом који то дозвољавамо и трпимо. А до тада – срам нас било све заједно.