Направити добар хлеб права је такође уметност, али, ето, за пекарским радницима нико не плаче. (…) Да ли отпуштање једног пекара значи мање хлеба? Зашто се онда мисли да отпуштање једног глумца значи мање културе?
занимљиво је то у Србији – иако су им пуна уста радничке класе, културна класа никако не жели да дели њихову судбину.
Да почнем парафразом оног старог вица о Црногорцима. На питање „шта ти имаш против левичара“, одговарам: ништа – ефикасно.
Шалу на страну, у овој полемици која је подведена под (нео)либерализам, а изгледа (ми) да се поприлично излила из корита, покушаћу да се сконцентришем на две ствари.
Најпре на аргумент Бранислава Димитријевића који упућује на један чланак у Гардијану где се тврди да политика Маргарет Тачер није дала добре резултате. Кључан је у том чланку податак да је стопа раста бруто домаћег производа по становнику у Великој Британији три деценије пре Маргарет Тачер била већа него после.
Не би човек требало да буде неки велики економски стручњак да би видео да је овакво поређење благо речено некоректно. Јер, свакоме је јасно да ће развој у првим послератним годинама, па и деценијама, бити бржи него у каснијим. Такође, познато је да кад неразвијене земље почну да се развијају оне остварују много веће стопе раста од развијених, иако у апсолутном износу ове друге остварују већи прираст. Једноставно један одсто од 100 милиона више је него пет одсто од 10 милиона.
У том смислу било би коректније да се наведе кретање стопе раста по деценијама од 1950. до 1980. рецимо, када Тачер преузима власт (мада је то у ствари, да ипак подсетим, било 1979), а затим и до 2010. Кад смо већ код тога, онда треба рећи да је Британија у седамдесетим била у великој кризи: економски је назадовала у односу на друге развијене земље (њене стопе раста биле су мање), инфлација је била висока (углавном двоцифрена, а долазила је и до 20 одсто), незапосленост је расла. Након реформи које је спровела Маргарет Тачер, економско назадовање је заустављено, крајем осамдесетих раст премашује пет одсто, Британија поново задобија претходних година изгубљену значајну улогу у светским пословима, незапосленост је пала (са 3,3 на 1,6 милиона). Да су грађани УК било задовољни реформама показује и чињеница да будуће владе, ни конзервативаца ни лабуриста генералну оријентацију нису мењале. О томе сведочи и недавна (насупрот очекивањима) убедљива победа Дејвида Камерона. Закључак: либералне реформе које је спровела Челична лејди ставиле су Британију на пут вишедеценијског (релативно) високог, стабилног и, упркос повременим кризама, одрживог раста и развоја.
Друга ствар: „Професорка (Даница Поповић – прим. МЛ) превиђа једно од кључних питања – зашто је глумица изгубила посао у шездесетој години? Рецимо да је она била „неуспешна“ глумица, и да је зато добила отказ. Занима ме тачно како бисмо дефинисали критеријуме неуспешности глумаца“, пита Стеван Филиповић.
Мене, пак, занима које је по Филиповићу право време да се изгуби посао – 30, 40, 50 година? А, друго, још важније: који су тачно критеријуми успешности једног глумца? И не само глум(и)ца, него и свих других професија и професионалаца? Али, пре тога, шта уопште значи то – бити успешан?
Из онога што о томе у тексту даље говори јасно произлази да за Филиповића бити успешан значи исто што и бити добар. У колоквијалном говору то можда и може да се изједначи, али у животу, у пракси, између та два појма и те како може да има, а по правилу и има, разлике. Може човек бити прилично добар у нечему, у смислу да нешто ради квалитетно, али то не мора да значи и да је успешан, у смислу да то буде и адекватно награђено. И у моралном (друштвена признања и одликовања разних врста) и у материјалном смислу (новац, плата).
Успешност није исто што и умешност.
„Дискрепанца“ између другог и првог, пак, може да се повећа из непредвиђених и непредвидљивих, спољашњих, „објективних“, а не „субјективних“ околности. Ви сте једнако умешни као и пре, али нисте исто тако и успешни. Успешност у неком послу, као што знамо, често не зависи само од умешности, па чак мање зависи од ње, а више од неких других околности. Не ретко и среће.
Изађимо, за тренутак, из сфере културе и уметности, узмимо један баналан пример.
Ви можете бити сасвим добар пекар и радити у једној врло успешној пекари, а онда изненада у ваш комшилук дође други пекар и отвори своју пекару. И одједном, продаја се преполови па ваша пекара није успешна као пре. А прави једнако добар хлеб. И ако је, рецимо, у пекари радило пет радника, који су такође сви добро радили свој посао, па су чак постали и бољи кад се појавила конкуренција, у новим околностима, пошто се смањио обим посла, јер су се смањили приходи, један радник мора да буде отпуштен.
Направити добар хлеб права је такође уметност, али, ето, за пекарским радницима нико не плаче.
Ово јесу врло тривијалне ствари, али културни, да их тако назовем, радници у Србији то не виде. У ствари, виде, али се праве да не виде, односно неће да виде. Зато што им то не одговара.
Да ли отпуштање једног пекара значи мање хлеба? Зашто се онда мисли да отпуштање једног глумца значи мање културе?
Зашто се мисли да држава мора да обезбеди паре за све глумце. И не само глумце, разуме се, него и за писце, сликаре, композиторе…
Уопште, занимљиво је то у Србији – иако су им пуна уста радничке класе, културна класа никако не жели да дели њихову судбину. А још мање жели да тој класи препусти своју судбину, тј. да она одлучује шта ће (кога ће) да плаћа – гледа, чита, слуша – својим новцем.
Имају наши уметници хиљаду примедби на све те силне државне и парадржавне институције, али радије ће они са њима да се псују и свађају, и јавно и тајно, него да у тај круг посвећених пусте неке курсаџије. Јер – врана врани очи не вади, а рука руку мије.
Да резимирам.
Прво, док левичари у либерализму виде главног кривца за све лоше што се дешава у савременом свету – нема среће. Пре свега за левицу саму, јер ће свет наставити својим путем.
И друго, докле год излаз буде тражила у етатизму, у већој улози државе, левица неће бити боља алтернатива.
Написао: Мијат Лакићевић
P R E V R A T 
Пре недељу дана на исти текст /којим се бави М.Л. – „О глумцима и кондуктерима“/ нешто сам мало и ја коментарисао:
…
Можда би овај текст био добар, да се позабавио питњем зашто су наши филмови, који се производе на терет државне благајне, дакле са грбаче сиромашног народа, најобичније кретенско ђубре из којих на све стране просто цури мржња и презир према Србима. Ко то да гледа? Направите добар филм, па ће га гледати више од 10.000 људи.
Или позориште? Што написа један, па га одмах избацили из владе на улицу „Ако ћу да гледам лудаке, ићи ћу у лудницу, не у позориште“.
Везано, зар је нормално да држава издваја исто за НВО дегенерике и науку? Па где влада таква болесна свест, напретка не може бити.
Или, какав интерес има министарство просвете да финансира „е-новине“, „Аутономију“, „Радио-021“? Какав је то значајан допринос Пере Луковића култури Србије и „Аутономије“ добром информисању?
Да смо нека пристојна диктатура, неки нови „Драги Јовановић“ би покупио све те кретенизоване „уметнике“, „цивилне активисте“ и „градске фаце опште праксе“, и натерао би их не да буду кондуктери у возовима, већ код сељака у пластенике и у бербе малина и осталог воћа. Па што зараде нек уложе у своје генијалне уметничке пројекте.
Sviđa mi seSviđa mi se
„И друго, докле год излаз буде тражила у етатизму, у већој улози државе, левица неће бити боља алтернатива.“
Боља алтернатива је свакако у већој улози државе од оне коју јој дају неолиберали. Много је битно да се човек упита, „већа улога“ од које? Под којим околностима?
„Да ли отпуштање једног пекара значи мање хлеба? Зашто се онда мисли да отпуштање једног глумца значи мање културе?“
За ово је у праву.
Sviđa mi seSviđa mi se
„За ово је у праву.“
неки се с вама не би сложили, али за сада исти текст коментаришу на Фејсбуку 🙂 Што се тиче „веће улоге државе“ мислим да салонска псеудолевица заправо тражи где би се пришљамчила. Не видим како ће се неком србијанцу боље напунити потрошачка корпа, ако нас белосветски гребатори у облику позоришних критичара и активиста који сваки прдеж из одређених гузица проглашавају за „културу“ буду тапшали по раменима више него што је то данас случај.
Иначе, омиљена теза људи који сузе роне за отпуштеним глумцем јесте да „држава мора нешто дуради“ у смислу да повећа издвајања за науку и културу… Притом, ни не покушавају да објасне шта би наша држава требало да ради након што би се између хиљада филмаџија издвојио неки нови Џон Форд, Орсон Велс, итд, или ако би опет неко „измислијо струју“ попут Тесле. Да ли бисмо дизали кредите да снимамо суперспектакле, или како бисмо спречили тог новог Теслу да ипак оде у САД (и однесе оно што има у глави) након што му либерална и капиталистичка Америка увек понуди милион зелембаћа више него што може Србија? Значи, ако се слажемо да су наука и култура део светске баштине, зар није мало поремећено захтевати да ова слепачка држава сиромашног народа у њих „више улаже“, да би евентуалне бенефите тог улагања покупио неко ко седи и чека да се нове фаце појаве.
Држава ни у ком случају не треба да финансира позоришна керебечења и путовања музичара да по иностранствима увежбавају свирање. То нека им плаћају мецене којима држава онда донације рачуна као пореске олакшице. Да би се повећала издвајања у научна истраживања, најпре је потребно створити привредни потенцијал који ће резултате тих истраживања капитализовати, тј. искористити, тј употребити ради стварања нове вредности. До тада, безрезервно школовање талената на постдипломским студијама који већ бистре понуде страних института и компанија није само штетно – то је идиотизам првог реда.
Sviđa mi seSviđa mi se
давно примећен проблем гледе тржишта, цене рада/производа и капитализма је проблем вредновања најбољих продуката и услуга – оних који ће тек у будућности донети просперитет .. рецимо научних открића, правих уметничких дела и сл. Сви сликари чије су слике ДАНАС најскупље су живели и умрли у сиромаштву, тржиште је „вредновало“ данас заборављене МОЛЕРЕ Јохана Штрауса, Цецу и остала срања.. Тесла је направио српдњу са „вредновањем“ …оно кад је Встингхауса доивео до очајања, па поцепо уговор..
ја знам да СУ мијат и бркић глупи ко к.. и да ту просту чињеницу не могу да схвате.. али ви овде да ѕе толико глупирате – брука ..оволико глупо питање достоијно је јеног Мијата „„Да ли отпуштање једног пекара значи мање хлеба? Зашто се онда мисли да отпуштање једног глумца значи мање културе?“
али ваше реакције ???!! да отпушрањ еједног глумца значи пуно мање културе, а тенденција да најбољиу пекатри одлазе у Немачку јер се овде уништавају нелојалном конкуренцијом јер НЕМА ДРЖАве да спроводи антимонополске законе – ЈЕСТЕ ПУНО МАЊЕ ЛЕБА У ПЕРСПЕКТИВИ!
САД су САД зато што ДРЖАВА преко војног комплекса највише улаже у капитална научна истраживања … мијат , бркић и остали комунистички синеКурци што би реко ДрП то логично не могу да схвате..
СРЕЋНО КАД ВАС ЛИБЕРАЛИЗМУ УЧЕ НАЈГРЂИ КОМУЊАРЕ
Sviđa mi seSviđa mi se