Драган Томић: Плутон је срце Србије, текст из вреле собе

У ове спарне и вреле дане, читам тако наслове и размишљам о чему би ваљало писати. Кад оно, хах, астрологичарка или астролошкиња, објавила слику Плутона и не дајући кредит мрским Американцима што сонду послаше ка крају сунчевог система, поноситио закључи да планета Плутон има ни мање ни више-срце. Онда следи логично објашњење, да је Косово рођено у знаку Шкорпије којом господари Плутон и да срце на Плутону директно одсликава срца Косовских јунака са све божурима. Мислим…да, па то је то, то је истина која ће кад тад победити, то је коначни доказ наше праведности и наше везе и нашег места у универзуму. Срећа наша да је Плутон изгубио статус планете јер то онда значи да ни Косово никада неће постати држава. То је то, не морамо ништа да бринемо јер гомила камења у пизди лепој материни негде у космосу има формацију леда која личи на срце. Срце Косовских јунака.

Марш у три пизде материне. Марш у три пичке лепе материне али стварно.Марш.

Ја знам да топлота може да утиче на људски мозак и да код лабилних особа може изазвати одређене проблеме али ако је тако, не видим разлога зашто да особа не би била довољно савесна и свесна да себе пошаље у одређену институцију на лечење.Проблем са овим текстом није чак ни у ауторки, проблем је у томе што се мени јавља да ће барем 20% Србадије да у то стварно поверује. Да су се Косовски јунаци после смрти на Косову пољу, стварно духовно обрели на Плутону и тамо бораве у рају. Својеврсној СрБској валхали и вероватно окрећу Плутонске веприће на ражњу, испод кога пламти вечно огњиште коме енергију даје шта знам, плутонијум.

Док Србију преплављују војно способни емигранти, који су сви доброг здравља и подижу лову са аутомата, а интернетом круже слике ИСИЛА са Србијом као својим срцем, Мађарска гради ограду на својој граници. То што је Вучић добио камен у вугла у Сребреници, је логичан след догађаја јер су се ови мало узјогунили јер им логично, стиже попуна. Али не са Плутона, већ директно од бога Марса.

Често се питам, ако дође до шорке, а могу да се кладим да оће на кеца, само је питање времена, да ли у опште вреди бранити Србију? Ова дилема је сама по себи страшна и сама по себи је врхунац ауто шовинизма. Али реално, да се гине да би нам се рађали нови, Милошевићи,Тадићи,Коштунице…нови Вучићи и нове астролошкиње. И да нам кажу како смо после сваког пораза све јачи и јачи и да је то заправо победа и да је добро. Јес курац.

Шта ми то бранимо у опште? Право на опстанак али не и на живот. И то је оно што је нај страшније.

Пошто сам до гуше затрпан студијом односа Велике Британије и Србији од 19 века до данас, свака нова страница и сваки нови спис који прочитам ме баца у дубоку депресију. Али то је нови серијал који ће бити покренут на Преврату али како се ради о супер комплексној ствари, мораће да се сачека док се све то слегне и разобличи а до тада ћу причати о свему и свачему.

Анализирајући све то, дошао сам до закључка да се све врти заправо око културе. Култура је срж целе ствари и основа за изградњу друштва.

Међутим, код нас је погрешно установљено мишљење да је кулутура исто што и традиција.

Култура није традиција али традиција припада култури, баш као што и вера припада култури. Култура је скуп свега тога али и још много тога. Проблем међутим настаје јер код нас тог “још много тога” нема ни мало. И зато Срби не поседују интегративни фактор и зато нису у стању да асимилују друге културе и народе али се зато тако лако асимилују у друге културе и народе. И ствари се не заустављају ту, већ иду све горе и горе.

Када се погледа Српска историја, јасно се види да се Срби јако добро боре против других култура. Борили смо се против Османског Царства, Аустријског Царства. Међутим, шта смо ми то створили након те победе?Ништа. Ми успевамо да друге културе поразимо али не градимо домаћу културу. Зато смо ми у суштини анти култура и то је оно што изазива ужас код свих осталих и зато нас мрзе. Не толико што смо православци и не толико што смо Срби, већ зато што не стварамо ништа.

Мислим не знам, можда грешим али генерално погледајмо на шта нам личи ова земља, једна земља коју имамо. Са свим тим ђубретом, псећим говнима, са зараслим селима, са пребукираним градовима, са не регулисаним и једним аспектом живота. Са слабим институцијама, са слабим законима. Са сплаваркама и мрким типовима. Са културом коцке и нерада, са буразерском економијом.

Са Плутоном.