Хаотични ум никада не ствара уређено друштво.
Јуче ме је познаница позвала на протесну шетњу до хрватске амбасаде.
Нисам учинио то.
Као прво, зато што то сматрам потпуно бесмисленим и јаловим. То хрватског амбасадора уопште не интересује, нити шта може променити у његовом ставу.
Онима који у Хрватској славе, та шетња само додаје задовољство, осећање да су постигли ефекат, да су по ко зна који пут добили публику за своју представу.
Најгора би за њих била равнодушност и мук.
Овако шетња даје тежину њиховој представи. Успели су да дигну прашину, и задовоље се што је Србе заболело у срцу.
Велики број Срба не познаје менталитет Хрвата.
Још сам у младости говорио да су Италијани, Срби, и Румуни циркуски народи.
Али не и Хрвати, који се кроз историју шуњају као мачке, и увек после пада дочекају на ноге.
Од лајања нема користи. Више пута сам посматрао како се пси залећу да би ујели аутомобиле у покрету за гуму. Мачке то никада не раде.
Нисам отишао у шетњу зато што је шетачима потребно нешто заиста корисно, а што њих уопште не интересује, нити су спремни да чују. Шетачима је потребна философија, а таква не станује у Срба. У Србији се философија сматра за залуђивање, и служи када се неко треба приказати будалом.
Нисам отишао зато што нисам мазохиста, и зато што сам одавно умно организован на другачији начин. Постоје само моћ и немоћ, а шетачи неће никада схватити природу моћи. То је далеко од њиховог видокруга.
Много пута сам овде писао да се не може направити уређено друштво, без уређеног ума. Хаотични ум никада не ствара уређено друштво.
Када је кренула „олуја“, затекао сам се код свог колеге у хотелу Палас, у Петровцу на мору. Показивао ми је клавијатуру, али је на њој стајала „експрес политика“ и на насловној страни „Книн је пао“. Деловало је то заиста невесело.
Сутра дан сам се вратио у Београд и имао шта видети.
Људи су седели безбрижно по кафанама, а испред Дома Омладине се приређивала рок теревенка, што је давало атмосферу ведрине.
Није ваљда да то није било уз благослов градоначелника, градске и републичке управе? Није ваљда да Милошевић и Јовица Станишић нису били упознати са таквим демфовањем стања, и терања бриге на весеље?
Ја сам музичар и знам како стоје ствари са јавним наступима у црнтру града.
Тада је била потребна шетња, али то није било по вољи вољеног вође.
Зар је било потребно 20 година да би се сада шетало? Сада је то заиста бесмислено, и пуцањ у празно.
Мада је круг бесмисла много шири од тога.
P R E V R A T 
Господине Миленковић,
кажете: „Јуче ме је познаница позвала на протесну шетњу до хрватске амбасаде.“ И после тога покушавате, да образложите и оправдате, то што сте се оглушили о позив „познанице“
Пре два дана, ме је школска другарица, са којом се НЕ ДРУЖИМ преко педесет година, позвала, да одемо на гробље и изјавимо саучешће породици нашег школског друга кога НЕ ПОЗНАЈЕМО. Нисам је питао ништа већ сам рекао: Идем са тобом!
Какав сте Ви човек, ако нисте спремни, да се са „познаницом“ прошетате где она жели.? И сад причате причу у покушају, да оправдате сопствени поступак, који никакве везе нема са оним о чему сте се расписали. Просто је питање, да ли сте или нисте спремни на позиве друга, пријатеља, па и „познанице“, да реагујете у складу са позивом? Нема ту никакве везе, са смислом и бесмислом, већ је у питању Ваша неспособност да пратите друга, пријатеља, па и „познаницу“. Поступили сте на исти начин, као они од пре 20 година, које критикујете. Било је и онда неких који су позивали, а Ви се ни онда, као ни сада нисте одазвали.
Sviđa mi seSviđa mi se