Борис Дежуловић: Укините Србију!

Дирљиви пoкушajи дa сe зaустaви нoви српски црни тaлaс, тaчниje црни цунaми штo сe oвe зимe oтeo кoнтрoли, нaкoтивши риjaлитиje пo дaљинским упрaвљaчимa – oд инициjaтивe дa сe дoдaтнo oпoрeзуjуTВ кућe кoje их eмитуjу, дo пeтициje зa пoтпунo укидaњe риjaлитиja – спeктaкулaрнo су прoмaшили цeo фудбaл.

Нaмeрa je дoбрa, aли прeтпoстaвкa кривa – трeбa, jeбигa, укинути Србиjу

У својој прошлонедељној колумни у загребачком Јутарњем листу мој другар, хрватски новинар и хумориста Анте Томић, написао је успелу козерију о лажном гламуру инстант селебритија, са главним јунаком Божидаром, хрватским мистером туризма, и његових двоје цимера, Јадранком и Виктором – првом пратиљом Мис бикини Алпе Адриа и финалистом такмичења Хрватска тражи звијезду – који туробну следећу сезону дочекују са стрепњом дубљом од наде. ‘Не приме ли бар једно од нас у Фарму’, објавио је Божидар ужаснутим супатницима, ‘ја не знам како ћемо преживјети зиму.’

Колико сутрадан, тиражне београдске новине објавиле су бедан плагијат Антине колумне, хумореску ‘Ријалити сиротиња’ о телевизијском селебритију Микију и две његове колегинице, Маји и Зорици, који ‘не могу без ријалитија, јер једино тамо имају сигурну зараду’.
Мики, Маја и Зорица, који су протеклих година учествовали на укупно шеснаест ријалитија, зарађујући у просеку око хиљаду евра месечно, налазе се међу милионима несрећника што су се и овога лета, у часу најдубљег безнађа, пријавили у ријалити шоу Фарма на ТВ Пинку.

Проблем с козеријом о Микију, Маји и Зорици није, међутим, то што је реч о лошем плагијату, него то што је реч о новинском чланку написаном по истинитом догађају: оно што је у Хрватској зајебанција из Томићевих козерија, у Србији је, јебига, сурова реалност. Ријалност, извињавам се. Живот опонаша уметност – рекао би други један мој другар, Оскар Вајлд – и Анте би то могао да доживи као ретку част и комплимент, прво и највише друштвено признање његове писаније као уметности, само кад живот у тој аналогији не би била Србија. Анте Томић, јебига, никад није имао среће са књижевном критиком.

У стварној, физичкој Србији, наиме – (знам, знам, ‘стварна Србија’ је класични оксиморон, нешто је или Србија, или стварност, не постоји нешто као српска стварност, али користим тај колоквијални термин зарад лакшег сналажења у причи) – у стварној дакле Србији Мики, Маја и Зорица заиста физички постоје и, ако је веровати булеварској штампи, заиста су славни.

Иако нема материјалних доказа и живих сведока, Маја Николић и Зорица Марковић наводно су певачице, док је главни јунак Мирослав Мики Ђуричић – сељак из Купинова са осам разреда основне школе – чувени професионални ријалџија, човек који већ добрих десетак година живи искључиво од учествовања у телевизијским ријалити програмима, од Великог брата до којекаквих његових радиоактивних мутација, попут такмичења Плесом до снова. Његова радна књижица хроника је колоквијалне ‘стварне Србије’: након шта је два пута учествовао у Великом брату – и оба пута побегао из куће – трећи пут позван је у ВИП издање тога ријалитија, сад већ као истински селебрити и аутентична звезда, уз Ненада Чанка и Јелену Карлеушу.

Такав се Мики Ђуричић, ето, поткрај овога лета обрео у српском преводу Томићеве козерије, па посео за сто Мају и Зорицу, и озбиљним гласом им саопштио оно шта су и саме са стрепњом слутиле. ‘Ако барем једно од нас не приме у Фарму’, објавио им је Мики, ‘ја не знам како ћемо преживети зиму.’

Оригинална Томићева прича завршава тако да бездушни продуценти Фарме одбију Божидара, Виктора и Јадранку, па они у часу најдубљег безнађа реше да опљачкају банку, завршивши иза решетака, као звезде Рајфајзенових сигурносних камера. Србија, међутим, није Хрватска, таква прича у Србији има срећан крај, па на њеном крају у шесту сезону Фарме узму ђутуре и Микија и Мају и Зорицу. Још једну зиму имаће они тако три оброка дневно, кров над главом и насловнице булеварске штампе, а после зиме… о томе ће да мисле кад дође време. Даље од зиме у стварној Србији размишљају само Видовита Зорка и Александар Вучић.

Концепт ријалитија у Србији је тако заменио историјски народни концепт шињела и мантије: некад се једно дете давало у војску, а друго у попове, јер је то сиротињској софри значило двоја гладна уста мање. Данас сиротиња децу даје у селебритије – једно у Звезде Гранда или Пинкове звезде, друго у Великог брата или Фарму. Или у Парове, или у Хотел Малдиви, како кога допадне који род и која војна пошта. Ко нема среће да га приме, не сме од срамоте да се врати кући: јектичави несрећници из Власотинца и Владичиног Хана са дијагнозом ‘неспособан за ријалити’ куме и моле дежурне официре на капијама у Кошутњаку и Лисовићима, јер не смеју оцу на очи. ‘Ко није за Фарму, није ни за жену.’

Није дакле проблем што су српски ријалитији стварност – према неким стручњацима за вањски свет, изгледа да реч ‘ријалити’ на енглеском језику чак и значи ‘стварност’. Проблем је што је та стварност српска: Велики брат, Фарма, Парови, Хотел Малдиви и сличан неопевани телевизијски треш данас функционише онако како су крајем шездесетих и почетком седамдесетих година прошлог века функционисали филмови југословенског црног таласа, пљујући друштву у лице нецензурисану истину о њему. Кад у Сурвајверу онемоћала модна креаторка Кристина Беквалац у часу безнађа завапи ‘Ја сам гладна!’, то је, јебига, чисти црни талас. А кад манекенка Јелена у Фарми попизди па каже ‘Ја сам ваша господарица!’, те речи имају снагу оне култне реплике Драгана Николића, гангстера Стива који на крају Јовановићевог филма ‘Млад и здрав као ружа’ публици у очи каже: ‘Ја сам ваша будућност!’

Кад се тако међу старлетама, манекенима, креаторкама, певачима и осталој српској селебричади у Хотелу Малдиви нађе извесни Рајко, белосветски криминалац са петнаест година затворског стажа, у Фарму уз фанфаре уђе сам Кристијан Голубовић, звезда београдског асфалта, а Паровима у госте стигне главом и брадом – добро, главом – војвода Војислав Шешељ, то је, јебига, Србија. Не мора да вам се свиди, вероватно и неће, али то је Србија. Земља у којој славни и неславни преживљавају зиме у ријалитијима.

И кад Шешељ уђе у једно од тих ријалити прихватилишта за гладне селебритије, признајући да ‘не гледа вијалити пвогваме, али да као политичав има обавезу да дође међу учеснике, јев и они су свпски бивачи’, он заправо својим очајним радикалима у часу најдубљег безнађа каже: ‘Не пвиме ли бав једно од нас у Фавму, ја не знам како ћемо пвеживети избове.’

Зато су дирљиви покушаји да се заустави нови српски црни талас, тачније црни цунами што се ове зиме отео контроли, накотивши ријалитије по даљинским управљачима – од иницијативе да се додатно опорезују телевизијске куће које их емитују, до петиције за потпуно укидање ријалитија – спектакуларно промашили цео фудбал. Намера је добра, али претпоставка крива – треба, јебига, укинути Србију.

Ријалитији са гладним селебритијима нису, наиме, срамота Србије, него њен до сад најријалистичнији и најтачнији опис: славна и гладна.

Новости, 05.09.2015.