Бранимир Марковић: ПОНОСНИ НА ПОРАЗЕ

На питање „у чему су то успели“ одговор лежи у другом питању „шта су заправо желели/планирали?“ 

Успешно су ре- „имплементирали“  “komunitarizam”,  koji traži privilegije za organizovane grupe, a kao posledicu toga dobijamo refeudalizaciju društva.“

„Antiliberalne ideje se danas formulišu, šire i propovedaju kao ideologije ili “izmi”, koje – bar formalno i nominalno – nemaju ništa zajedničko sa eksplicitnim tradicionalnim socijalizmom. Međutim, te ideje su mu veoma slične. Uvek je po sredi ograničavanje (ili uslovljavanje) ljudskih sloboda, ambiciozni društveni inženjering, neobuzdana strast da se ljude “prisili na dobro” protiv njihove volje od strane onih koji su pozvani, potiskivanje standardnih demokratskih metoda alternativnim političkim procedurama, i uvek je po sredi osećanje superirnosti intelektualaca i njihove ambicije. 

Imam na umu … radikalno ljudskopravaštvo (radical humanrightism (zasnovano – kao što je de Džejsi precizno pokazao – na nerazlikovanju prava i “pozitivnih prava”), ideologiju “građanskog društva” (ili “komunitarizam”), koja nije ništa drugo do verzija post-marksističkog kolektivizma koji traži privilegije za organizovane grupe, a kao posledicu toga dobijamo refeudalizaciju društva. Takođe imam na umu multikulturalizam, feminizam, apolitični tehnokratizam (zasnovan na resantimanu prema politici i političarima), internacionalizam (a naročito njegovu evropsku verziju pod imenom „evropejstvo“) i naglo narastajući fenomen koji nazivam NGO-izam. Svi oni predstavljaju ideološke supstitute socijalizma.“ 

Kada sam bio mlad, takve pokušaje regulacije smo nazivali komunizmom. Možda komunizam treba ponovo izmisliti. Možda je, na duži rok, to jedino moguće rešenje. Славој Жижек, пре неки дан

„u koloni se nalazilo oko 1.000 ljudi. Ulice su zatvorne zaštitnim ogradama, a policijski kordoni prisutni tako da niko ne može da uđe u sam centar grada bez odgovarajućih propusnica… “ реченица је из текста насловљеног

„UŽIVO PRAJD ŽURKA I PORUKA ZA KRAJ: Uspeli smo!“

http://www.kurir.rs/vesti/beograd/beogradske-ulice-zatvorene-zbog-parade-lgbt-osoba-clanak-1940119

На питање „у чему су то успели“ одговор лежи у другом питању „шта су заправо желели/планирали?“ Одговор на ТО питање давно је антиципирао Вацлав Клаус у горе приложеној изјави.

Успешно су ре- „имплементирали“

“komunitarizam”, koja nije ništa drugo do verzija post-marksističkog kolektivizma koji traži privilegije za organizovane grupe, a kao posledicu toga dobijamo refeudalizaciju društva.“

Парада поноса је „успела“ на исти начин на који прошлих година „није успела“.
Нереформисане Службе, ван цивилне контроле овога пута (ко и лане уосталом) су добиле инструкције да своје професионалне нацисте задрже на ланцу. Државу су довољно избрукали, народ довољно слудели да може да се пређе на следећу фазу.У овој „борби“ наилазили су стално на отворена врата. Ко би нормалан очекивао да ће нереформисане комунистичке тајне  службе и нелустрирана елита бити против „комунитаризма“? Противник је исти, и један једини, још од 1918. – либерали. Треба их уништити макар и по цену уништења свега осталог – државе, заједнице, културе, животног стандарда… само да се не дирне у феудалне структуре Врачарских и Зеречких отетих салона. „Таргетирање“ лажних либерала за руљу, одличан је метод да се Власи не досете.

Тако на улице изађоше само несретни Урош Мишић и аутомобил „пун“ навијача Рада са бејзбол палицама. Индикатор припадности хулигана Службама је врло једноставан. Кажњивост. Тај несретни Урош је одробијао десет пута већу казну за десет пута блажи прекршај од армије некажњивих „вођа“ навијача и наци лидера, који бију (лезбо али ипак) жене и пред тв камерама, убијају мирне посетиоце клубова које „обезбеђују“, брукају нас, прекидају утакмице, праве нам штете на сваком кораку… Заштићених ко бели медведи, или макар ко њихови наводни противници – ЛБТГ активисти у чију част читава престоница буде цео дан у ванредном стању Алепа, без икаквог разумног ралога.

(Вероватно  ће и ови  Радови звекани из пуног аута слично (Урошу) проћи.)

Јер, „свак добронамеран“ зна како би у Београду прошла Парада поноса, организована нормално ко свуда у свету, читај без суорганизације Служби – нико појма не би имао за њу и сваког би заболело дупе и кад би сазнао шта бијаше. ТАКАВ је Београд. И Србија цела.

Добронамерни људи бркају балканске Параде поноса са истоименим манифестацијама у САД и западној Европи, мислећи да је то исто, а не „сасвим супротно“.

Изворне параде су параде захвалности заједници што је прихватила различитост ЛБТГ популације (уф како  ово мултикултуралистички звучи), ДОЗВОЛИВШИ ИМ ДА СЕ ИНТЕГРИШУ У ЗАЈЕДНИЦУ као било који други њен члан – (рецимо муслиманка у бурки) и ПРИХВАТАЈУЋИ ИХ.  Суштина је да је управо „шира заједница“ позвана, рецимо ко кад код нас муфтија Дорћолски позове комшије православце на бајрамске бахклаве. Да се заједнички слави, дружи и весели. Без назочности ових немуслиманских ждерача бахклава, муфтијина „парада“ не би успела, ко што не би ни парада у Берлину којој би присуствовали само геЈОви. А на београдску „успешну“ параду „niko ne može da uđe u sam centar grada bez odgovarajućih propusnica.“ Ако то није рефеудализација, не знам шта је. Познато је да су се наивни поштени припадници ЛБТГ популације бунили још тијеком прве неуспешне параде да их нису пуштали без „odgovarajućih“ пропусница на журку.

Да би постигли такав статус припадници „белосветских“ ЛБТГ заједница су се борили, али заиста борили, деценијама. Добијали батина, били линчовани, хапшени, отпуштани с посла … Не мислим виртуелно преко фејбука, форума, плаћених семинара и Медија центара, ко на Балкану, него стварно. И поред те борбе,  никад не би ништа постигли да нису нашли савезнике у либералној јавности својих средина и нација. Јер, „цифре“ у структури становништва су неумољиве – они су заиста мањина, што анкета коју прилажем показује (само 3,75% се декларише као ЛБТГ)

А Слобиних деведесетих су увек били с нама и уз нас на свим протестима и „културним манифестацијама“. Као део „наше екипе“, такорећи наше маскоте. Додуше то беху неки други ликови. Из епохе кад је постао готово „позитиван стереотип“ о ЛБТГ популацији имиџ  интелектуалца/ке са (увек веома особеним) стилом.  Да би само коју годину касније, после 5. октобра, доживљавали „ружење народа“, салве увреда према нашој нацији од стране нових неизабраних  „представника“ ЛБТГ – бесконачно понављање (суфлирано и финасирано од фондација из нација које су хомосексуалце слали у конц логоре, увијали у смолу и перје или бацали у говна) да је нација која је прва на свету уставно заштитила, између осталог и испољавање оваквих склоности  наводно традиционално и изражено  „хомофобна“ (Сретењски устав 1835.члан 117: Сваки Србин има право бирати начин живљења свог по својој вољи, само који није на обштенародну штету.) А савезнике су нашли јер су (ТАМО) и сами били савезници обесправљених – сиромашних, маргинализованих … Штавише крајем двадесетог века су „усвојени“ и општеприхваћени као званичан „индикатор“ потенцијалне тираније, јер држава која не толерише њих не толерише ни друге активисте.  Сасвим супротно од потпуног одсуства емпатије према смртницима Србије, коју ове покондирене салонске племићке тикве континуирано (не) испољавају скоро пуну деценију током које су доношени ригидни фашистички Закони о раду, извршењима … Беговићеве приватизације и остале пљачке …  а њих  ниђе. Чак ни на естрадним хипстерским манифестацијама типа побуна буциклиста против Београда на води. Касно Биљка међ Сиријце стиже „Tražim od svih da posle šetnje odemo do migranata i pomognemo im, da im damo malo hrane, ali i vere“

Зато је посебно одурно стављање „на заставу“ лика и дела Јована Ћирилова, особе парадигматичне за епоху „позитивног стереотипа“, уз типично подло, попут описаног у претходном пасусу, искривљавање „историјске“  истине. („Prilika je da se setimo i Jovana Ćirilova, koji je još 1989. istupio pred partijoim i tražio derkriminalizaciju) „Кума“ Биљка Српка, истакла је борбу Јована Ћирилова за „декриминализацију“ сексуалног хомосексуалног акта, мудро прећуткујући – где је акт био „криминализован“. „Дифолтној“  политкоректној фејсбук руљи, васпитаваној десетогодишњим ружењем „хомофобног“ народа срБског, „јасно је“ да то мере бит само у заосталој Србији. Нико не повезује стих Рамба Амадеуса „У Црну Гору такве људе шаљу на робију“ са предметном проблематиком.  У Србији сам сексуални однос никад није био кажњив. Но „у Црну Гору“ и у Босни.
А, памћење ме издаје , али чини ми се и у једној од две западне „напредне“ екс југословенске републике.

Још важније –  одакле им образ да се ките човеком који се више пута експлицитно оградио  од њихових акција и метода. Посебно је био против естрадног парадирања и јавног декларисања сексуалних склоности које иритира ширу заједницу, не зато што је (заједница) хомофобна, већ зато што је (парадирање) неукусно и подрива право на приватност и личне изборе. А интегрисаност „друкчијих“ управо почива на поштовању приватности, личних избора и заједничких вредности. Човек је лично одбио да се декларише, сматрајући да је само питање непристојно и да угрожава његова, горепоменута темељна  права.

Да се вратим суседној канцеларији ухлебљеника Службе. Осим навијача Уроша и Радоваца, необавештени су испали и шачица бранитеља породичних православних вредности – неколико мајки са децом у колицима и неколико забрађених исламоликих православних верница, које су протестовале претходне вечери. Двери, Образ, ДСС и Нашијенци нису добили задатак од начелника. Слике необавештених, патриЈоте су ипак поносно истакли на фејсбуку. После мог тисућу пута (сваке године истог) поновљеног питања  зашто тако масовно (са или без наводника)  подржани од навијача који се храбро бију са полицијом не изађу и пред владу и скупштину која им је укинула дечје додатке и трудничка боловања и остале социјалне „стечевине“ , опетовано сам банован.

ПС. гледе наслова – парада се догађала током викенда кад су наши кошаркаши изгубили две кључне утакмице на Европском првенству – и сви их хвале и поносни су на њих… пар дана након што су наши ватерполисти опет постали прваци нечега (света или Европе) – незапажено.

(брАнали)