Миле Новаковић: Овако је било (5)

Није могла постојати НХД , ако не контролише теиторију Кордуна , ако су на Кордуну Кордунаши  и ако НХД  нема власт на том простору .

Чињеницу да су у јесен 1991. године Кордунаши у југословенској ТО  држали положаје 27 километара од  Загреба ,  мостове на р. Купа ,а простор до Загреба био небрањен , тадашње југословенско и војно руководство  није процјенило као битан елеменат на стратегијском нивоу

Основни недостак ратног плана „Гвозд“ је што није имао рјешење за два основна стратегијска проблема : малу дубину територије и непостојање снага за други ешелон одбране  и резерве за активна дејства .Ти проблеми су прецизно дефинисани још  крајем 1992. године.  Могли су да буду ријешени само  на нивоу српског ратоводства , које није ни постојало

hajmokuci

Закључак

Догађаје на Кордуну у августу 1995. године  објашњавају људи , који нису били њихови учесници  , а неки никад нису били на Кордуну  , што се види  из грубих материјалних грешака . Све то се чини у одсуству исказа  учесника и очевидаца ,  јер је наметнуто да су најкривљи они, који су се највише борили , а одсутни због кукавичлука , или личних интереса  су прави и све знају . Врхунац ироније је да су шверцери , црноберзијанци и дезертери  из српских јединица  данас  добро ситуирани  и позиционирани . Треба ли  о њима проговорити поименично ? Наравно  да треба ,  пре свега због тога , што је њихово  типично објашњење да је нама за све крив Милошевић и Србија , а не хрватска држава , што је лаж. Апсурд је доведен до краја , схватањем које се све више шири , да они који су остали сиротиња треба да су постиђени  што нису хтјели да се баве  мутним радањама  и гледају своје интересе , а фамилију „на вријеме“  „здекују у Србију“.

У недостаку исказа и свједочења  учесника на нашој страни , већина аутора се ослања  на хрватске изворе па чак и на писанија  њихових аутора  чији је званични жанр политички скандализам . Слиједи се хрватски модел селекције  чињеница ,  глорификовања маргиналија  хагиграфски приступ  њиховим политичким и војним личностима . Суштинска питања се ни не постављају .Од институција НХД се не може очекивати ништа друго . И то је на неки сулуди начин нормално  у њиховом настојању да обезбједе постигнути успјех у стварању нове државе , етнички очишћене од Срба и државном потребом да се  историја конструише  уназад што може даље , чак до Ирана  или Гота одакле „потиче хрватски народ“ .
Некритички се преузимају еуфемистички термини ( бљесак , олуја ,  намјерно пласирани  да скрију њихову злочиначку суштину . Сама класификација рата  се не изводи по основи  циља наше стране ( Срба Крајишника ) него као намјенска антитеза , политичкој конструкцији НХД о агресији Србије . Рат за опстанак , суштина борбе Срба Крајишника  1941-1945. и 1991-1995.  тешко је разумљив неким људима , који би требало да знају да су Кордунаши у Другом свјетском рату  изгубили око 30000 људи  а у овом последњем истјерани из својих кућа , а све им опљачкано . Кордунашима је 1945 године украдена побједа , кад су проглашени хрватским партизанима ,  па их велики број иселило са Кордуна, а оне који су отишли у државну службу  научили да добро пазе  на своје, да неко не помиње НДХ и усташе  и да ћуте и не виде како Кордун остаје у сиротињству одакле бјежи ко год може .

Године 1945. Кордунаши су постали хрватски партизани  и ћутали су ,  зато је Туђман 1991 . могао  да нас избаци из Устава , а 1995.  промовисани смо  у окупаторе и агресоре . Српска , кордунашака побједа 1945.  релативизована је најпре  чињеницом  да су разбијене само оружане формације НДХ  али усташтво  његова србождерска суштина  није  никада , само је мијењала облике и носиоце .

Кордун је по много чему био специфичан у рату 1991-1995. година .  Неке од тих специфичности су од раније ,  а друге су настале у рату . Чињеница да једино Кордун , на западном дијелу српског етничког простора (СЕП)  није на југу повезан са другим дијеловима СЕП, створила је специфичну потребу  да се , у постојећим околностима , велика муслиманска групација у Цазинској крајин, претвара од непријатељске у пријатељску ,  онолико колико је тај интерес могуће остварити.

Са војногеографско становишта , простор Кордуна има значај   стратегијског објекта  на балканском нивоу , одакле  и потиче интерес страног фактора  за односе Срба, Хрвата и муслимана  на том простору и његову контролу .

Није могла постојати НХД , ако не контролише теиторију Кордуна , ако су на Кордуну Кордунаши  и ако НХД  нема власт на том простору . „Никад више“ „пјене се „ Туђман и Валентић ( види стенограм )  15. августа 1995 године  , док искрцавају на Кордун босанске Хрвате .  Етнички  инжињеринг у Европи,крајем 20. вијека , а затим и вјерски- римокатоличке цркве  ничу тамо  гдје није живио ниједан Хрват  нити имао земље да стане стопом .

Кордунаши нијесу имали дилема о карактеру НХД 1990. године ,  нити о опасностима које пријете  од паравојних формација ХДЗ –ове  страначке војске  и МУП-а , које ствара та НХД.  Нису тачна објашњења  да су Кордунаши из страха ,  као и други Крајишници ,  почели да се самоорганизују . У питању је била ријешеност   да се бране од повамипиреног усташтва . Да је био страх побјегли би .Људи су мислили да могу да се бране  ослонцем на уставну , државну оружану силу , ЈНА ,  којој је задатак и да брани Уставом  утврђени поредак . Није било тако  .Убрзо су Кордунаши  могли  да виде да ЈНА  са Драве код Марибора  , иде на Саву , са Саве на Купу , са Купе на Уну ( Мраковица )  , на Босну (Сарјево )  па преко Дине  у априлу 1992 .године .

Већину дејстава против  хрватских паравојних јединица  ,  које је НХД створила наоружавањем  локалног становништва на рубним подручјима  и довела из Загреба и из  дубине територије , у љето и јесен 1991.  извеле су на Кордуну мобилисане  јединице Југословенске територијалне одбране , у које су се на позив за мобилизацију одазвали само Срби  и понеки Хрват. Ратне јединице довођене из Србије ( Шабац , Лозница , Ваљево )  су дошле и отишле .  Нису били довољно дуго да њихови припадници расправе  ко је за Вука , ко је за Слобу , који је циљ , зашто су овдје .  Отишли су кући гдје су били бољи услови за овакве расправе , али нису то завршили до данас . За разлику од Хрвата ,  Срби још међусобно „ ратују“ као острашћени четници  и партизани ,  патриоте и издајници , русофили и русофоби , прва Србија и друга Србија ….. Само је Зајечарска бригада  била војнички уређена , дисциплинована и организована јединица , а Лозничка бригада , док је била ,  урадила је онолико колико је могао  да уради  потпуковник Јовић Милан , сјајан официр , са људима  око себе . Погинуо је код Теочака , лично водећи јединице у напад.

  1. мјешовита артиљеријска бригада , правовремено извучена из Карловца , пружила је значајну артиљеријску подршку за цијело време . Била је попуњена српским резервним саставом са Кордуна и из Карловца .Дио командног кадра  и командант , до повлачења ЈНА,  нису били са Кордуна . Када се ЈНА повлачила  наредили су да се повуку са Кордуна  и сва артиљеријска оруђа , што су Кордунаши  у јединицама одбили  и спрјечили .

Званична историографија  никад не спомиње , као ни мемоаристи у НХД , зимску офанзиву на Кордун , изведену у новембру и децембру  око католичког божића 1991. године . Разлог ћутања су невероватни , страшни губици , изазвани прије свега лошим планирањем  и шарлатанским командовањем . Тада претрпљени  губици су их одвратили  од покушаја напада на Кордун  осим изолованог неуспјелог покушаја код Брођана  преко Купе ,  што нису покушали ни у августу 1995. Наше командовање је то правовремено предвидјело , па смо за интервенције  на угроженим правцима  скидали јединице са фронта са Купе , јер друге нисмо  имали

Губици  су на правцу Карловац –Турањ – Војнић, према изјавама припадника Посматрачке мисије Европске заједнице ,  били више стотина људи , без помјерања линије фронта .

На правцу Јастребарско – Шишљевић – Утињска долина , према  изјавама припадника те јединице , бригада је намјештена на блатњави насип у Дрганићки рибњак , по дану и  била  уништена .

Јединице у нападу правцем  Писаревина – Јамничка Киселица – Ласиња , не знајући да је мост порушен , на римокатолички Бадњи дан  у хаосу и гужви , уз велике губитке бјеже према Писаревини .

У Лијевим Штефанкама 14. новемнбра  „( Мартиње  дан крштења вина“)  углавном алкохолисана групација  улијеће под артиљеријску , ракетну  и минобацачку ватру , а увече медији у НХД јаваљају да су „храбри  хрватски бранитељи“ уз 63 ( шесдесет  три ) погинула  зауставили четнички напад ( кога није било )  уз највеће губитке „ на свим бојишницама „ тог дана .

На правцу Покупско – Бучица – Табориште ( Голиња )  2. Гардијска бригада прелази Купу ,  српска артиљерија и ракете уништава концентрацију  на лијевој обали ( око 40 погинулих ) , креће противнапад  и 73 припадника 2.гард.бр. у паници се дави, утапа у  хладној надошлој води  Купе .

Све ове пропале офанзивне акције , поред утицаја на одвраћање од будућих напада преко Купе ,  свједоче и да је  руководство НХД , већ тада уочило проблем Кордуна  због опасности по државне институције у Загребу . Једноставно речено ,  каква црна држава , ако „ мало расположенији“  српски артиљерац може за Нову годину , послати „ поклон“ пројектил 130 мм од Ласиње  право у резинденцију  бившег предсједника . Српски артиљеци то нису радили  само због цивилног окружења циља .Чињеницу да су у јесен 1991. године Кордунаши у југословенској ТО  држали положаје 27 километар од  Загреба ,  мостове на р. Купа ,а простор до Загреба био небрањен , тадашње југословенско и војно руководство  није процјенило као битан елеменат на стратегијском нивоу. Девет од расположивих  дванасет оклопних и механизованих бригада употребљавало се око Вуковара , 300 километара од Загреба , а на 30 километара од Загреба -ниједна . Да је урађено обрнуто , ратоборно , сепаратистичко руководство НХД,  бар они који не би журили према Словенији  и Аустрији , било би принуђено  на преговоре , чији би основ био  једнако уважавање интереса  и политичке воље  Хрвата и Срба .Рат би био завршен још 1991.   у бившој југословенској Републици Хрватској , а у БиХ  га не би ни било . Сами преговори могли су бити одржани и у Бечу , јер би се до Беча они вјероватно зауставили .

Ко не вјерује ,  нек прочита свједочење  Ј.Бољковца , како су „оци домовине“ већ били у „ниском  старту“ за напуштање Загреба , кад су се само падобранци из Ниша  појавили на аеродрому Плесо .

Не знам ко је то пропустио да уради , али посљедице су катастрофалне .Не знам ни ко ни с кавим  аргументима може да тврди , да је тадашње војно и државно руководство  било на висини историјског задатка . Крени, стани  , 73 примирја , док непријатељ не ојача , спољни противник се организује , нама самима све не дозлогрди , а оскудни материјални ресурси , без икавог савезништва , не нестану . „Паметна“ политика  , нећемо ми ово , да не би они нама оно , па нећемо ово  да не би они нама оно ,  доказује непостојање ратоводства  као највишег споја   стратегије и политике  , а за резултат има   да ми нисмо урадили ништа  а они нама свеједно јесу  и оно , и оно и оно .

За процјену реалности тезе о ефикасности метода свршеног чина , индикативна је  изјава једног од челника  америчког Сената , након што је добио  информацију да су Срби ушли у Бихаћ ( били су овладали предграђем Ведро Поље )  и разумио да су Срби заузели Бихаћ .Основни ставови су му били  да „ми треба да напустимо своје стереотипе  о добрим и лошим момцима  и прилагодимо  се реалности  у којој су Срби побједници , јер САД немају виталних интереса у Босни , због којих би требало да погине један , једини Американац“.

Дакле ако смо ми имали највећу моћ  на простору гдје су избили сукоби , а имали смо , па је не искористисмо  да наши интереси буду уважавани бар једнако као интереси других , не треба ником да се жалимо . У таквој ситуацији Кордунаши не могу сами себи приговарати  да нису учинили све што су могли .Чинили су и учинили , до самог краја ,кад је ријеч о огромној већини .Били су једна од двије најбоље јединице  на пробоју Коридора у јуну 1992. године , зауставили су напад непријатеља на свом дијелу фронта  у Сјверној Далмацији  у јанурау 1993 . године  , успјешно се бранили од 5. корпуса тзв Армије БиХ,одбранили се на Купи 1991. године .

Потпуно су бесмислене тврдње  да није било никаве користи од  ангажовања Кордунаша   у подршци снагама  НО АП ЗБ у извођењу одбрамбених дејстава  према 5.к. Један једини дан  не би  могао да се брани 21.кк, да  снаге 5. к  нису  биле одбачене , него да су 4. августа истовремено са оружаним формацијама НХД , кренуле  у напад са ријеке  Глине    према Слуњу , Војнићу ,  у Петрову Гору , Топуском и преко Обљаја  према Брезовом Пољу  и Жировцу .  Не би било никавих преговора у Топуском  за извлачење народа , нити  изласка цивила  преко Двора .

За стабилност одбране 21.кк  веома је  значајно  и борбено искуство  стечено у блиским  дневним и ноћним дејствима  у Цазинској крајини . Кордунаши су се тамо борили  за себе , а не за неког другог , а потпуно је легитимна политика Ф.Абдића  да бранећи интересе свог народа  има , колико је то могуће , добре односе са Србима и Хрватима ,  не кријући то ни од једних ни од других .Одлука о нашем ангажовању је донијета на основу  потпуне процјене политичких , економских , историјских  и чињеница  војног карактера , што је шире обрађено у једном другом тексту  и дато са фактографијом  „мистериозне“ операције „Паук“.

Пораз 5.к и побједа НОАПЗБ  не побједа Срба ,  био  је једини начин још преостао у 1995. години , да српска стрна добије рат  уз обезбјеђење  трајног мира  Срба и муслимана  у Цазинској Крајини ,  што су западни аналитичари  и носиоци одлучивања  правовремено закључили , а неки српски нису до данас .

Основни недостак ратног плана „Гвозд“ је што није имао рјешење за два основна стратегијска проблема : малу дубину територије и непостојање снага за други ешелон одбране  и резерве за активна дејства .Ти проблеми су прецизно дефинисани још  крајем 1992. године.  Могли су да буду ријешени само  на нивоу српског ратоводства , које није ни постојало . Политичка воља није постојала , осим као декларативна подршка . Испоставило се да је предвиђање доласка  здружених тактичких јединица из ВЈ и ВРС   такође само декларативно , а не стварно .  Политика је могла  да тражи и рјешење  да до реализације  овог плана употребе  ни не дође , али га није нашла , ни у ситуацији кад се јасно видјело   да смо ми сваким даном слабији , а непријатељ јачи .

У војном смислу ,  снаге у првом и једином  ешелону су  биле драматично недовољне  за  ширину и дубину  зоне  коју су браниле , тако да је одбрана јединица  на тактичком нивоу ,  посматрано са становишта ратне вјештине , више личила на систем предстражног обезбјеђења , него  на одбрану , а ширина зоне одбране бригада , упола мањег бројног стања  од стандарног,  била 3 до 4  пута већа од тактичких начела. Велики и слабо контролисани међупростори  су постојали на десном и лијевом крилу  Личког корпуса , што је створило велике проблеме у одбрани Кордунашког корпуса .

Формирање Корпуса специјалних јединица , као ријешење  оперативног проблема  недостатка снага на споју  Личког и Кордунашког корпуса  било је потпуно оправдано , али изведено само демонстартивно,  а не стварно .

Нити је то био корпус , нити су јединице биле специјалне ,није гардијска бригада могла бити таква , ако је формирана од немотивисаних , доведених војних обвезника , због чега је командовање имало великих проблема.  Оклопни батаљон је то што јесте ,  без обзира што се прогласио за бригаду .Команда Корпуса је од самог почетка агресије радила доста нервозно , чак уз неке интерне инцидентне случајеве . Није  јасно  како, када и гдје је испољила свој утицај .

Кордунашки корпус је  са отпочињањем агресије потпуно организовано прихватио  борбу ,  успјешно елиминисао  ограничене , минорне успјехе  непријатеља  код с. Брођана на Купи  , с. Кестенак   и нејасну ситуацију на Полојској Коси .

У суботу ,5. августа ,  са Мекушја  гдје је уведена 104 . бр. ,  доведена из ЗП Бјеловар ,  као ојачање ЗП Карловац ,  са тенковском четом ( 8 тенкова ) у свом саставу ,  уочено је извлачење  и српско командовање је цијенило да се ради о прегруписавању , чекајући гдје ће сутра бити уведена  у борбу . После рата су сазнали да је бригада побјегла  до словеначке границе .

Улазак становништва и бораца Плашчанске бригаде у зону 21.кк, изазвао је саобраћајну блокаду ,онемогућио маневар јединица  и иницирало почетак  покретања цивилног становништва  са Кордуна , које се већ налазило под даноноћном артиљеријском, ракетном и авијацијском ватром ,  исто колико и јединице на фронту .То потврђује реализацију планске идеје  о ратном циљу протеривања народа , јасно израженом ( види стенорам) од Туђмана и његових генерала ,31. јула 1995. године на Брионима . До осипања јединица на фронту , које на Кордуну није било јаче изражено , као у неким другим крајевима , настајало је због бриге  бораца за своје породице  , које су биле у зони убијања . Неуспјеси у зони одбране лијевог и десног сусједа  су пријетиле окружењем  становништва  и бораца , уз чињеницу  да за одбрану иза леђа , према 5.к  нема расположивих  јачих јединица ,  због чега је у недјељу 6. августа ,  донијета одлука о  пробоју и извлачењу према Двору . Истовремено УНПРОФОР није нудио  никакве гаранције за безбједност цивилног становништва ,Организација УН била је срамно понижена ,апсолутно беспомоћна  да штити основне вриједности из своје Повеље .У суштини , власти НХД  су невојним средствима , дејством по насељима ,  постизале војни циљ – повлачење војске .

Планирани начин дејства оружаних формација НХД  и његова реализаија  показује да им је ратни циљ  био успостављање контроле  над српским територијама без становништва , а за српску страну  је то био рат за опстанак . Ту истину је знала и последња баба   у избјегличкој колони . Да јој тада  неки врли теоретичар   причао како је то агресија  Србије на Хрватску , вјероватно би рекла : “О боже  мили   свашта има у божијој башчи“  а, да јој је неко ту на путу  објашањавао да је то „ грађански рат“, рекла би : „О боже дијете ал, си  ти будала , тако паметан , а тако будала , имаш очи , а н;еш  на њи, да гледаш“ !. Добро ,таква баба није теоријски поткована , а ови теоретичари јесу .  Неки у све четири .

Одлука о пробоју  донијета је уз учешће команданта  и начелника штаба 21.кк и људи из јавне и државне безбједности .Команданту 21.кк је сопштена у форми наређења . Он је кренуо на реализацију одлуке  с потчињеним командантима и цивилним структурама,  а ја према договору према Двору  да са ген. Младићем и Мркшићем  формирамо заједничко командно мјесто , обезбједимо мостовно мјесто  прелаза и снаге  из ВРС за дејство споља ,  од Двора према Жировцу .Истовремено су одређене снаге  за одбрану комуникације ,  а неке су на  простор  Баније  одређиване  и претходног дана како је наведено .

Официрима које сам затекао у Топуском  око 2.00 у понедељак 7. августа  , након сазнања  да је Глина пала   и њихове констатације да немамо куда , поновио сам наређење : Правац Двор ,  ко има пушку напред ,  остали за њима ,  ко погине остаће , ко не погине проћи ће ….. Сви свједоци  су срећом живи . Лично , никада  нисам имао намјеру  да се предам , нисам имао коме , нисам желио да ме водају  ко међеда  и праве симболом  своје побједе ,  јер мени лично  живот послије тога  не би служио апсолутно ничему . Да правим задовољство  противнику чије сам представнике на преговорима ,  увијек успјевао да међународним посредницима  представим као смијешне и (или) задрте  и некооперативне . Није ми падало на памет ,  по цијену живота .

Дејства за одбрану стихијски настале избјегличке лолоне , потрајала су до 10. августа .Колона је била изложена нападима  мањих извиђачких дијелова оружаних формација НХД и разбојничким нападима муџахединских група , које нису имале никав војни циљ , а једини циљеви су им били убијање и пљачка . Пети корпус је по заједничком хрватско муслиманском плану  био усмјерен преко Уне на југ  да заштити позадину и бок снага  које су са Динаре нападале Книн, због процјене ( нажалост нетачне ) да ће снаге ВРС за тај задатак  ангажовати око 6000 људи .

Широка  , тешко проходна зона Шамарице , без иједног доброг пута , је имала улогу препреке ,  чинећи пут релативно безбједним  од Класнића до Двора  од напада са истока . И поред загрцнуте самохвале  неких  војних аутора НХД, нису могли да прећуте чињеницу  да им се већ у недељу појавио  хаос на Банији . Наиласком на зону Шамарице ,  бригаде из првог ешелона  требале су бити по плану извучене , а да напад наставе бригаде и пукови другог ешелона ,  због чега је настао кркљанац . Нико никуд.

Чињенице :
1) да су снаге НХД напредовале споро и пипаво ,  да нису кроз Шамарицу планирале правце напада ,  нити је тих напада ( осим  извиђачких дијелова ) било , а да је
2) 5. к  био главним снагама  јужно од Уне  говоре  да је било могуће  извршити одлуку за пробој према Двору . Релативно високи губици , преко 130 људи  у колони настали  су због малог броја људи са оружјем  у колони . Да су у колони биле тада  још увјек организоване кордунашке јединице ,  а колона штићена посједањем  доминатних објеката ,   напада на колону можда не би ни било .Треба вјеровати  да би ангажовање ВРС на првацу Двор –Жировац и  одбрани  правца Костајница –Двор  било веће .

Губицима у колони допринијела је и нечија сулуда одлука  да претреса колону на мосту на Уни , док десетине хиљада људи  стоје у зони опасности и чекају  кад ће бити нападнути .

Немам непосредан увид  у догђања у Топуском од сванућа 7.августа па даље , нити у основне елементе ситуације ,који су утицали да се одустане  од наређења за пробој према Двору . Људи који су ту били  треба да одговоре на питање : који су се то битни елементи ситуације  драстично промијенили , ко је процијенио  ситуацију ,  какви су били закључци  из процјене ситуације , да ли су се консултовали у доношењу одлуке  с појединцима или институцијама  ван Кордуна  или Крајине , ако јесу ,с ким  и какве су биле сугестије ,  зашто је изабрана алтернатива  која је реализована , а не нека друга .

Немам  разлога да вјерујем у издају ,  немам  разлога да не вјерујем  да је спашавање народа  био основни мотив ,  сигуран сам да нико не би желио  бити у улози људи ,  који у тим условима ,  на том мјесту доносе одлуке .

Друго је питање да ли су те одлуке  биле једино могуће  и оптималне ,  а одговор може услиједити  кад буду доступна свједочења  непосредних учесника . Кордунаши су и данас свјесни да власти НХД  нису промјениле своју  вољу да  на Кордуну не буде Кордунаша ,  нити ће то својевољно икада учинити . Тако нас учи историја . Напротив, разним махинацијама  ће чинити све  да окамене постојеће стање и обезбједе  постигнути успјех ,  укључујући у те напоре  и дио наше  популације ,  што је већ очигледно .

Код нас ће њихови државни органи подстицати , стварати и развијати осјећај  бесмислености немирења  са ситуацијом ,  отпора и свијести о својим правима . Државни органи НХД  ће злоупотребом права прогонити значајније Кордунаше   ма колико оптужбе биле бесмислене .

Отимачина и пљачка  ипак остају криминалне категорије , без обзира , колику , чију и колико дуго подршку имају .

Поражен је само онај  ко је изгубио вољу да се бори .  Зашто ми да одустајемо од онога,  што кажу катастарске књиге ,  зашто да не напишемо монографије  својих села  и насеља , сачувамо своје ријечи , културу и традицију.

Ја лично рат сам почео  с пушком у руци на првој линији , а  тако сам га и завршио . Међу људима са прве линије  увијек сам се  најбоље осјећао .  Тако је и данас.Међу онима који су били  далеко од фронта увијек  сам се непријатно осјећао.  Тако је и данас ,  отворено признајем.

На крају ,  нисам измислио ону бабу , коју сам споменуо  пишући о термину „рат за опстанак“.  Тада је имала 79 година , умрла је у Србији са 94 године , а у „оном“ рату је седморо из куће изгубила. Док су је војници , убацивали 8. августа  у камион  на дворској цести  рекла је  : „Ове усташе  баш  ,оће  да нас затру , слијепи; одали , јебем им шјеме  и племе“.

Запамти то , ћери моја , Јована!

Крај

Mile_620x0

Аутор је покојни генерал потпуковник ВЈ, и бивши командант Главног штаба Српске Војске Крајине.

Ако мене питате...

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišete koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavi se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišete koristeći svoj Facebook nalog. Odjavi se /  Promeni )

Povezivanje sa %s