Није могла постојати НХД , ако не контролише теиторију Кордуна , ако су на Кордуну Кордунаши и ако НХД нема власт на том простору .
Чињеницу да су у јесен 1991. године Кордунаши у југословенској ТО држали положаје 27 километара од Загреба , мостове на р. Купа ,а простор до Загреба био небрањен , тадашње југословенско и војно руководство није процјенило као битан елеменат на стратегијском нивоу
Основни недостак ратног плана „Гвозд“ је што није имао рјешење за два основна стратегијска проблема : малу дубину територије и непостојање снага за други ешелон одбране и резерве за активна дејства .Ти проблеми су прецизно дефинисани још крајем 1992. године. Могли су да буду ријешени само на нивоу српског ратоводства , које није ни постојало
Закључак
Догађаје на Кордуну у августу 1995. године објашњавају људи , који нису били њихови учесници , а неки никад нису били на Кордуну , што се види из грубих материјалних грешака . Све то се чини у одсуству исказа учесника и очевидаца , јер је наметнуто да су најкривљи они, који су се највише борили , а одсутни због кукавичлука , или личних интереса су прави и све знају . Врхунац ироније је да су шверцери , црноберзијанци и дезертери из српских јединица данас добро ситуирани и позиционирани . Треба ли о њима проговорити поименично ? Наравно да треба , пре свега због тога , што је њихово типично објашњење да је нама за све крив Милошевић и Србија , а не хрватска држава , што је лаж. Апсурд је доведен до краја , схватањем које се све више шири , да они који су остали сиротиња треба да су постиђени што нису хтјели да се баве мутним радањама и гледају своје интересе , а фамилију „на вријеме“ „здекују у Србију“.
У недостаку исказа и свједочења учесника на нашој страни , већина аутора се ослања на хрватске изворе па чак и на писанија њихових аутора чији је званични жанр политички скандализам . Слиједи се хрватски модел селекције чињеница , глорификовања маргиналија хагиграфски приступ њиховим политичким и војним личностима . Суштинска питања се ни не постављају .Од институција НХД се не може очекивати ништа друго . И то је на неки сулуди начин нормално у њиховом настојању да обезбједе постигнути успјех у стварању нове државе , етнички очишћене од Срба и државном потребом да се историја конструише уназад што може даље , чак до Ирана или Гота одакле „потиче хрватски народ“ .
Некритички се преузимају еуфемистички термини ( бљесак , олуја , намјерно пласирани да скрију њихову злочиначку суштину . Сама класификација рата се не изводи по основи циља наше стране ( Срба Крајишника ) него као намјенска антитеза , политичкој конструкцији НХД о агресији Србије . Рат за опстанак , суштина борбе Срба Крајишника 1941-1945. и 1991-1995. тешко је разумљив неким људима , који би требало да знају да су Кордунаши у Другом свјетском рату изгубили око 30000 људи а у овом последњем истјерани из својих кућа , а све им опљачкано . Кордунашима је 1945 године украдена побједа , кад су проглашени хрватским партизанима , па их велики број иселило са Кордуна, а оне који су отишли у државну службу научили да добро пазе на своје, да неко не помиње НДХ и усташе и да ћуте и не виде како Кордун остаје у сиротињству одакле бјежи ко год може .
Године 1945. Кордунаши су постали хрватски партизани и ћутали су , зато је Туђман 1991 . могао да нас избаци из Устава , а 1995. промовисани смо у окупаторе и агресоре . Српска , кордунашака побједа 1945. релативизована је најпре чињеницом да су разбијене само оружане формације НДХ али усташтво његова србождерска суштина није никада , само је мијењала облике и носиоце .
Кордун је по много чему био специфичан у рату 1991-1995. година . Неке од тих специфичности су од раније , а друге су настале у рату . Чињеница да једино Кордун , на западном дијелу српског етничког простора (СЕП) није на југу повезан са другим дијеловима СЕП, створила је специфичну потребу да се , у постојећим околностима , велика муслиманска групација у Цазинској крајин, претвара од непријатељске у пријатељску , онолико колико је тај интерес могуће остварити.
Са војногеографско становишта , простор Кордуна има значај стратегијског објекта на балканском нивоу , одакле и потиче интерес страног фактора за односе Срба, Хрвата и муслимана на том простору и његову контролу .
Није могла постојати НХД , ако не контролише теиторију Кордуна , ако су на Кордуну Кордунаши и ако НХД нема власт на том простору . „Никад више“ „пјене се „ Туђман и Валентић ( види стенограм ) 15. августа 1995 године , док искрцавају на Кордун босанске Хрвате . Етнички инжињеринг у Европи,крајем 20. вијека , а затим и вјерски- римокатоличке цркве ничу тамо гдје није живио ниједан Хрват нити имао земље да стане стопом .
Кордунаши нијесу имали дилема о карактеру НХД 1990. године , нити о опасностима које пријете од паравојних формација ХДЗ –ове страначке војске и МУП-а , које ствара та НХД. Нису тачна објашњења да су Кордунаши из страха , као и други Крајишници , почели да се самоорганизују . У питању је била ријешеност да се бране од повамипиреног усташтва . Да је био страх побјегли би .Људи су мислили да могу да се бране ослонцем на уставну , државну оружану силу , ЈНА , којој је задатак и да брани Уставом утврђени поредак . Није било тако .Убрзо су Кордунаши могли да виде да ЈНА са Драве код Марибора , иде на Саву , са Саве на Купу , са Купе на Уну ( Мраковица ) , на Босну (Сарјево ) па преко Дине у априлу 1992 .године .
Већину дејстава против хрватских паравојних јединица , које је НХД створила наоружавањем локалног становништва на рубним подручјима и довела из Загреба и из дубине територије , у љето и јесен 1991. извеле су на Кордуну мобилисане јединице Југословенске територијалне одбране , у које су се на позив за мобилизацију одазвали само Срби и понеки Хрват. Ратне јединице довођене из Србије ( Шабац , Лозница , Ваљево ) су дошле и отишле . Нису били довољно дуго да њихови припадници расправе ко је за Вука , ко је за Слобу , који је циљ , зашто су овдје . Отишли су кући гдје су били бољи услови за овакве расправе , али нису то завршили до данас . За разлику од Хрвата , Срби још међусобно „ ратују“ као острашћени четници и партизани , патриоте и издајници , русофили и русофоби , прва Србија и друга Србија ….. Само је Зајечарска бригада била војнички уређена , дисциплинована и организована јединица , а Лозничка бригада , док је била , урадила је онолико колико је могао да уради потпуковник Јовић Милан , сјајан официр , са људима око себе . Погинуо је код Теочака , лично водећи јединице у напад.
- мјешовита артиљеријска бригада , правовремено извучена из Карловца , пружила је значајну артиљеријску подршку за цијело време . Била је попуњена српским резервним саставом са Кордуна и из Карловца .Дио командног кадра и командант , до повлачења ЈНА, нису били са Кордуна . Када се ЈНА повлачила наредили су да се повуку са Кордуна и сва артиљеријска оруђа , што су Кордунаши у јединицама одбили и спрјечили .
Званична историографија никад не спомиње , као ни мемоаристи у НХД , зимску офанзиву на Кордун , изведену у новембру и децембру око католичког божића 1991. године . Разлог ћутања су невероватни , страшни губици , изазвани прије свега лошим планирањем и шарлатанским командовањем . Тада претрпљени губици су их одвратили од покушаја напада на Кордун осим изолованог неуспјелог покушаја код Брођана преко Купе , што нису покушали ни у августу 1995. Наше командовање је то правовремено предвидјело , па смо за интервенције на угроженим правцима скидали јединице са фронта са Купе , јер друге нисмо имали
Губици су на правцу Карловац –Турањ – Војнић, према изјавама припадника Посматрачке мисије Европске заједнице , били више стотина људи , без помјерања линије фронта .
На правцу Јастребарско – Шишљевић – Утињска долина , према изјавама припадника те јединице , бригада је намјештена на блатњави насип у Дрганићки рибњак , по дану и била уништена .
Јединице у нападу правцем Писаревина – Јамничка Киселица – Ласиња , не знајући да је мост порушен , на римокатолички Бадњи дан у хаосу и гужви , уз велике губитке бјеже према Писаревини .
У Лијевим Штефанкама 14. новемнбра „( Мартиње дан крштења вина“) углавном алкохолисана групација улијеће под артиљеријску , ракетну и минобацачку ватру , а увече медији у НХД јаваљају да су „храбри хрватски бранитељи“ уз 63 ( шесдесет три ) погинула зауставили четнички напад ( кога није било ) уз највеће губитке „ на свим бојишницама „ тог дана .
На правцу Покупско – Бучица – Табориште ( Голиња ) 2. Гардијска бригада прелази Купу , српска артиљерија и ракете уништава концентрацију на лијевој обали ( око 40 погинулих ) , креће противнапад и 73 припадника 2.гард.бр. у паници се дави, утапа у хладној надошлој води Купе .
Све ове пропале офанзивне акције , поред утицаја на одвраћање од будућих напада преко Купе , свједоче и да је руководство НХД , већ тада уочило проблем Кордуна због опасности по државне институције у Загребу . Једноставно речено , каква црна држава , ако „ мало расположенији“ српски артиљерац може за Нову годину , послати „ поклон“ пројектил 130 мм од Ласиње право у резинденцију бившег предсједника . Српски артиљеци то нису радили само због цивилног окружења циља .Чињеницу да су у јесен 1991. године Кордунаши у југословенској ТО држали положаје 27 километар од Загреба , мостове на р. Купа ,а простор до Загреба био небрањен , тадашње југословенско и војно руководство није процјенило као битан елеменат на стратегијском нивоу. Девет од расположивих дванасет оклопних и механизованих бригада употребљавало се око Вуковара , 300 километара од Загреба , а на 30 километара од Загреба -ниједна . Да је урађено обрнуто , ратоборно , сепаратистичко руководство НХД, бар они који не би журили према Словенији и Аустрији , било би принуђено на преговоре , чији би основ био једнако уважавање интереса и политичке воље Хрвата и Срба .Рат би био завршен још 1991. у бившој југословенској Републици Хрватској , а у БиХ га не би ни било . Сами преговори могли су бити одржани и у Бечу , јер би се до Беча они вјероватно зауставили .
Ко не вјерује , нек прочита свједочење Ј.Бољковца , како су „оци домовине“ већ били у „ниском старту“ за напуштање Загреба , кад су се само падобранци из Ниша појавили на аеродрому Плесо .
Не знам ко је то пропустио да уради , али посљедице су катастрофалне .Не знам ни ко ни с кавим аргументима може да тврди , да је тадашње војно и државно руководство било на висини историјског задатка . Крени, стани , 73 примирја , док непријатељ не ојача , спољни противник се организује , нама самима све не дозлогрди , а оскудни материјални ресурси , без икавог савезништва , не нестану . „Паметна“ политика , нећемо ми ово , да не би они нама оно , па нећемо ово да не би они нама оно , доказује непостојање ратоводства као највишег споја стратегије и политике , а за резултат има да ми нисмо урадили ништа а они нама свеједно јесу и оно , и оно и оно .
За процјену реалности тезе о ефикасности метода свршеног чина , индикативна је изјава једног од челника америчког Сената , након што је добио информацију да су Срби ушли у Бихаћ ( били су овладали предграђем Ведро Поље ) и разумио да су Срби заузели Бихаћ .Основни ставови су му били да „ми треба да напустимо своје стереотипе о добрим и лошим момцима и прилагодимо се реалности у којој су Срби побједници , јер САД немају виталних интереса у Босни , због којих би требало да погине један , једини Американац“.
Дакле ако смо ми имали највећу моћ на простору гдје су избили сукоби , а имали смо , па је не искористисмо да наши интереси буду уважавани бар једнако као интереси других , не треба ником да се жалимо . У таквој ситуацији Кордунаши не могу сами себи приговарати да нису учинили све што су могли .Чинили су и учинили , до самог краја ,кад је ријеч о огромној већини .Били су једна од двије најбоље јединице на пробоју Коридора у јуну 1992. године , зауставили су напад непријатеља на свом дијелу фронта у Сјверној Далмацији у јанурау 1993 . године , успјешно се бранили од 5. корпуса тзв Армије БиХ,одбранили се на Купи 1991. године .
Потпуно су бесмислене тврдње да није било никаве користи од ангажовања Кордунаша у подршци снагама НО АП ЗБ у извођењу одбрамбених дејстава према 5.к. Један једини дан не би могао да се брани 21.кк, да снаге 5. к нису биле одбачене , него да су 4. августа истовремено са оружаним формацијама НХД , кренуле у напад са ријеке Глине према Слуњу , Војнићу , у Петрову Гору , Топуском и преко Обљаја према Брезовом Пољу и Жировцу . Не би било никавих преговора у Топуском за извлачење народа , нити изласка цивила преко Двора .
За стабилност одбране 21.кк веома је значајно и борбено искуство стечено у блиским дневним и ноћним дејствима у Цазинској крајини . Кордунаши су се тамо борили за себе , а не за неког другог , а потпуно је легитимна политика Ф.Абдића да бранећи интересе свог народа има , колико је то могуће , добре односе са Србима и Хрватима , не кријући то ни од једних ни од других .Одлука о нашем ангажовању је донијета на основу потпуне процјене политичких , економских , историјских и чињеница војног карактера , што је шире обрађено у једном другом тексту и дато са фактографијом „мистериозне“ операције „Паук“.
Пораз 5.к и побједа НОАПЗБ не побједа Срба , био је једини начин још преостао у 1995. години , да српска стрна добије рат уз обезбјеђење трајног мира Срба и муслимана у Цазинској Крајини , што су западни аналитичари и носиоци одлучивања правовремено закључили , а неки српски нису до данас .
Основни недостак ратног плана „Гвозд“ је што није имао рјешење за два основна стратегијска проблема : малу дубину територије и непостојање снага за други ешелон одбране и резерве за активна дејства .Ти проблеми су прецизно дефинисани још крајем 1992. године. Могли су да буду ријешени само на нивоу српског ратоводства , које није ни постојало . Политичка воља није постојала , осим као декларативна подршка . Испоставило се да је предвиђање доласка здружених тактичких јединица из ВЈ и ВРС такође само декларативно , а не стварно . Политика је могла да тражи и рјешење да до реализације овог плана употребе ни не дође , али га није нашла , ни у ситуацији кад се јасно видјело да смо ми сваким даном слабији , а непријатељ јачи .
У војном смислу , снаге у првом и једином ешелону су биле драматично недовољне за ширину и дубину зоне коју су браниле , тако да је одбрана јединица на тактичком нивоу , посматрано са становишта ратне вјештине , више личила на систем предстражног обезбјеђења , него на одбрану , а ширина зоне одбране бригада , упола мањег бројног стања од стандарног, била 3 до 4 пута већа од тактичких начела. Велики и слабо контролисани међупростори су постојали на десном и лијевом крилу Личког корпуса , што је створило велике проблеме у одбрани Кордунашког корпуса .
Формирање Корпуса специјалних јединица , као ријешење оперативног проблема недостатка снага на споју Личког и Кордунашког корпуса било је потпуно оправдано , али изведено само демонстартивно, а не стварно .
Нити је то био корпус , нити су јединице биле специјалне ,није гардијска бригада могла бити таква , ако је формирана од немотивисаних , доведених војних обвезника , због чега је командовање имало великих проблема. Оклопни батаљон је то што јесте , без обзира што се прогласио за бригаду .Команда Корпуса је од самог почетка агресије радила доста нервозно , чак уз неке интерне инцидентне случајеве . Није јасно како, када и гдје је испољила свој утицај .
Кордунашки корпус је са отпочињањем агресије потпуно организовано прихватио борбу , успјешно елиминисао ограничене , минорне успјехе непријатеља код с. Брођана на Купи , с. Кестенак и нејасну ситуацију на Полојској Коси .
У суботу ,5. августа , са Мекушја гдје је уведена 104 . бр. , доведена из ЗП Бјеловар , као ојачање ЗП Карловац , са тенковском четом ( 8 тенкова ) у свом саставу , уочено је извлачење и српско командовање је цијенило да се ради о прегруписавању , чекајући гдје ће сутра бити уведена у борбу . После рата су сазнали да је бригада побјегла до словеначке границе .
Улазак становништва и бораца Плашчанске бригаде у зону 21.кк, изазвао је саобраћајну блокаду ,онемогућио маневар јединица и иницирало почетак покретања цивилног становништва са Кордуна , које се већ налазило под даноноћном артиљеријском, ракетном и авијацијском ватром , исто колико и јединице на фронту .То потврђује реализацију планске идеје о ратном циљу протеривања народа , јасно израженом ( види стенорам) од Туђмана и његових генерала ,31. јула 1995. године на Брионима . До осипања јединица на фронту , које на Кордуну није било јаче изражено , као у неким другим крајевима , настајало је због бриге бораца за своје породице , које су биле у зони убијања . Неуспјеси у зони одбране лијевог и десног сусједа су пријетиле окружењем становништва и бораца , уз чињеницу да за одбрану иза леђа , према 5.к нема расположивих јачих јединица , због чега је у недјељу 6. августа , донијета одлука о пробоју и извлачењу према Двору . Истовремено УНПРОФОР није нудио никакве гаранције за безбједност цивилног становништва ,Организација УН била је срамно понижена ,апсолутно беспомоћна да штити основне вриједности из своје Повеље .У суштини , власти НХД су невојним средствима , дејством по насељима , постизале војни циљ – повлачење војске .
Планирани начин дејства оружаних формација НХД и његова реализаија показује да им је ратни циљ био успостављање контроле над српским територијама без становништва , а за српску страну је то био рат за опстанак . Ту истину је знала и последња баба у избјегличкој колони . Да јој тада неки врли теоретичар причао како је то агресија Србије на Хрватску , вјероватно би рекла : “О боже мили свашта има у божијој башчи“ а, да јој је неко ту на путу објашањавао да је то „ грађански рат“, рекла би : „О боже дијете ал, си ти будала , тако паметан , а тако будала , имаш очи , а н;еш на њи, да гледаш“ !. Добро ,таква баба није теоријски поткована , а ови теоретичари јесу . Неки у све четири .
Одлука о пробоју донијета је уз учешће команданта и начелника штаба 21.кк и људи из јавне и државне безбједности .Команданту 21.кк је сопштена у форми наређења . Он је кренуо на реализацију одлуке с потчињеним командантима и цивилним структурама, а ја према договору према Двору да са ген. Младићем и Мркшићем формирамо заједничко командно мјесто , обезбједимо мостовно мјесто прелаза и снаге из ВРС за дејство споља , од Двора према Жировцу .Истовремено су одређене снаге за одбрану комуникације , а неке су на простор Баније одређиване и претходног дана како је наведено .
Официрима које сам затекао у Топуском око 2.00 у понедељак 7. августа , након сазнања да је Глина пала и њихове констатације да немамо куда , поновио сам наређење : Правац Двор , ко има пушку напред , остали за њима , ко погине остаће , ко не погине проћи ће ….. Сви свједоци су срећом живи . Лично , никада нисам имао намјеру да се предам , нисам имао коме , нисам желио да ме водају ко међеда и праве симболом своје побједе , јер мени лично живот послије тога не би служио апсолутно ничему . Да правим задовољство противнику чије сам представнике на преговорима , увијек успјевао да међународним посредницима представим као смијешне и (или) задрте и некооперативне . Није ми падало на памет , по цијену живота .
Дејства за одбрану стихијски настале избјегличке лолоне , потрајала су до 10. августа .Колона је била изложена нападима мањих извиђачких дијелова оружаних формација НХД и разбојничким нападима муџахединских група , које нису имале никав војни циљ , а једини циљеви су им били убијање и пљачка . Пети корпус је по заједничком хрватско муслиманском плану био усмјерен преко Уне на југ да заштити позадину и бок снага које су са Динаре нападале Книн, због процјене ( нажалост нетачне ) да ће снаге ВРС за тај задатак ангажовати око 6000 људи .
Широка , тешко проходна зона Шамарице , без иједног доброг пута , је имала улогу препреке , чинећи пут релативно безбједним од Класнића до Двора од напада са истока . И поред загрцнуте самохвале неких војних аутора НХД, нису могли да прећуте чињеницу да им се већ у недељу појавио хаос на Банији . Наиласком на зону Шамарице , бригаде из првог ешелона требале су бити по плану извучене , а да напад наставе бригаде и пукови другог ешелона , због чега је настао кркљанац . Нико никуд.
Чињенице :
1) да су снаге НХД напредовале споро и пипаво , да нису кроз Шамарицу планирале правце напада , нити је тих напада ( осим извиђачких дијелова ) било , а да је
2) 5. к био главним снагама јужно од Уне говоре да је било могуће извршити одлуку за пробој према Двору . Релативно високи губици , преко 130 људи у колони настали су због малог броја људи са оружјем у колони . Да су у колони биле тада још увјек организоване кордунашке јединице , а колона штићена посједањем доминатних објеката , напада на колону можда не би ни било .Треба вјеровати да би ангажовање ВРС на првацу Двор –Жировац и одбрани правца Костајница –Двор било веће .
Губицима у колони допринијела је и нечија сулуда одлука да претреса колону на мосту на Уни , док десетине хиљада људи стоје у зони опасности и чекају кад ће бити нападнути .
Немам непосредан увид у догђања у Топуском од сванућа 7.августа па даље , нити у основне елементе ситуације ,који су утицали да се одустане од наређења за пробој према Двору . Људи који су ту били треба да одговоре на питање : који су се то битни елементи ситуације драстично промијенили , ко је процијенио ситуацију , какви су били закључци из процјене ситуације , да ли су се консултовали у доношењу одлуке с појединцима или институцијама ван Кордуна или Крајине , ако јесу ,с ким и какве су биле сугестије , зашто је изабрана алтернатива која је реализована , а не нека друга .
Немам разлога да вјерујем у издају , немам разлога да не вјерујем да је спашавање народа био основни мотив , сигуран сам да нико не би желио бити у улози људи , који у тим условима , на том мјесту доносе одлуке .
Друго је питање да ли су те одлуке биле једино могуће и оптималне , а одговор може услиједити кад буду доступна свједочења непосредних учесника . Кордунаши су и данас свјесни да власти НХД нису промјениле своју вољу да на Кордуну не буде Кордунаша , нити ће то својевољно икада учинити . Тако нас учи историја . Напротив, разним махинацијама ће чинити све да окамене постојеће стање и обезбједе постигнути успјех , укључујући у те напоре и дио наше популације , што је већ очигледно .
Код нас ће њихови државни органи подстицати , стварати и развијати осјећај бесмислености немирења са ситуацијом , отпора и свијести о својим правима . Државни органи НХД ће злоупотребом права прогонити значајније Кордунаше ма колико оптужбе биле бесмислене .
Отимачина и пљачка ипак остају криминалне категорије , без обзира , колику , чију и колико дуго подршку имају .
Поражен је само онај ко је изгубио вољу да се бори . Зашто ми да одустајемо од онога, што кажу катастарске књиге , зашто да не напишемо монографије својих села и насеља , сачувамо своје ријечи , културу и традицију.
Ја лично рат сам почео с пушком у руци на првој линији , а тако сам га и завршио . Међу људима са прве линије увијек сам се најбоље осјећао . Тако је и данас.Међу онима који су били далеко од фронта увијек сам се непријатно осјећао. Тако је и данас , отворено признајем.
На крају , нисам измислио ону бабу , коју сам споменуо пишући о термину „рат за опстанак“. Тада је имала 79 година , умрла је у Србији са 94 године , а у „оном“ рату је седморо из куће изгубила. Док су је војници , убацивали 8. августа у камион на дворској цести рекла је : „Ове усташе баш ,оће да нас затру , слијепи; одали , јебем им шјеме и племе“.
Запамти то , ћери моја , Јована!
Крај
Аутор је покојни генерал потпуковник ВЈ, и бивши командант Главног штаба Српске Војске Крајине.
P R E V R A T 