Драган Томић-Канибализам

Дуго сам размишљао о чему да пишем. Да ли да наставим есеј о Југословенству, за који ни не знам где сам стао па да онда крене препуцавање са ВраБцом који не чита више моје текстове или са БРМ-ом који плута морима Илирика ма шта то значило. Нећу, слободна тема је сад у питању.

Одакле почети….

Од краја или од почетка, свеједно је. Ми живимо у безвремном, уму не докучивој димензији, паралелно са оном у којој живи већина становника планете.

Да испирам уста са Вучићем и његовом свитом нећу, не зато што га нешто претерано поштујем, већ зато што ме исти не занима. Он је само још једна итерација у низу, типичног српског политичара, који, као и сви пре и после њега, дубоко верују да су месије и да само од њих све зависи. Као што је то био Краљ, као што је то био Тито, као што је то био Милошевић, као што је то био Ђинђић, Коштуница,Тадић…Сви они су на тој истој линији, изникли на, сада већ ижваканој Уставобранитељској мантри, у којој је држава приватна својина, приватно предузеће а њени поданици су или роба или робови. Та приватна својина је само мењала облик али своју суштину, да је приватна ствар буџетлијеске касте, никада.

Прва форма је била држава као посед, као своје приватно имање и ту несумњиво је царовао Милош Обреновић. Потом, долазимо до Уставобранитеља који од државе праве предузеће. То предузеће је у 90 посто случајева била продавница. У доба социјализма, то предузеће је било,не фабрика, већ нека мала занатска радња, да би током 90их и Милошевића све то отишло у стечај и након њега уследила је ликвидација предузећа и сада се роба уместо на рафовима продаје на бувљаку. Али се и даље ваља. Изгубила се форма али је суштина остала иста.

Оно што Србија никада није била, није била индустријска држава. Индустрија тражи пре свега јаку научну базу а јака научна база се ствара кроз слободу духа, која на крају раскида са самом духовношћу тј са вером. И то је главни разлог зашто у Србији никада није заживела индустрија. Јер ако би кренула овим путем, сада већ чувена православна држава не би била у стању да постоји, јер се она базира на слепој вери у владара и вери у Бога. Више у прво него у друго.

Однос спрам рада који у себи обједињује како ментални тако и физички напор, који ствара сложене ствари и није само пуко, готово инстиктивно мантрање, као што је то пољопривреда где се успешност своди на то да се природни циклуси препознају и да се тачно у њима делује, у Србији је готово непојамни начин постојања.

Наиме он постоји на индивидуалном нивоу и ту је јако изражен али системски гледано он не само да не постоји, већ сам систем тежи да га спречи по сваку цену.

Другим речима, у Србији постоји велики број проналазача, надарених и талентованих људи који свој креативни потенцијал нису у стању да искажу зато што им систем у Србији то не допушта. Јер их сматра претњом.

Пре пар дана, до Србије је дошла вест да Словеначки произвођач ултра лаких авиона, “Пипистрел” је склопио уговор са Индијом о испоруци 194 авиона. Ова вест у Србији је читаоцима предочена на начин сходан сточарско-буџетској логици, под насловом “Словеначка компанија се обогатила преко ноћи”.

Свако иоле мало нормалан зна да се авиони не праве преко ноћи, већ да су у питању године и године мукотрпног рада, прво на стицању знања а потом на њиховој практичној примени, све то кошта ко Светог Петра кајгана и чак када се авион направи, ни то нема гаранције да ће радити како треба јер ма колико испитивања била прецизна она никада нису у стању да у потпуности предвиде сваку ситуацију у којој се авион може наћи у лету. Јер у питању су флуиди.

Међутим, оно што Словеначки “Пипстрел” издваја јесте да се ради о “зеленој” компанији. Наиме, “Пипстрел” је компанија која није на мрежи, већ фабрика сама производи струју, кроз ветрењаче и соларне панеле. На тај начин, “Пипстрел” не само да је смањио трошкове и растеретио државу Словенију, већ је тиме себи направио име као компанија која брине о околини и посредно, додао је још једну коцкицу у мозаик, у коме се Словенија промовише као напредна држава.

Са друге стране, у Србјии постоји такође компанија која прави сличне авионе, зове се “Аеро Еаст” и производи авионе СИЛА. СИЛА је сраћеница од Српска Индустрија Лаких Авиона. Сам Аеро Еаст је такође склопио уговор са Немачком која је наручила 27 авиона. Вест о овом послу пропраћена је крајње патриотски под насловом “Немци одушевљени српским авионима”. Посао је склопљен 2013 године.

Међутим већ 2014 године, два авиона Аеро Еаст су запаљена у хали фабрике. Утврђено је да је се ради о саботажи јер је пожар подметнут.

Власник фирме, тренутно покушава да наплати осигурање од “Дунав” осигурања. Прича која кружи око ове “мистерије” јесте да су та два авиона била опремљена фото камерама и да су служила за аеро снимање и да су била коришћена за различита снимања. Фирма која је наручила снимке, налази се у дгра и према писању коментара на порталу “Танго Сикс” није исплатила суму за та снимања.

Сила се на Партнеру 2015 појавила са два модела својих авиона намењених за против побуњеничку борбу. Додуше само као макете.

Постаје јасно да се ове две приче, које обрађују исту тему, разликују у ко дан од ноћи. Лепа Словеначка прича о успеху и одвратна Српска прича са свим аспектима од хорора до трилера и то лоше режираног.

Српска прича осликава канибалистички однос спрам иновацији и иницијативи. У опште нећу улазити у теорије завере које помаљају своју ружну њушку из ове приче, сама чињеница да оне постоје довољно је одвратна да вам се згади живот.

Стога не треба да чуди афера са ветрењачама и парком, јер она није ни афера, већ представља модус операнди по коме систем функционише.

Наиме у Србији постоји тачно одређена граница до које вам држава дозвољава да будете успешни, без да се она у то меша. Чим се та граница пређе, ето ње. Ма којим послом да се бавите ако пређете одређену своту коју зарадите, моментално ће вам се накачити сатрапи и крпељи да вас глођу.

Моја слободна процена јесте да се се та сума креће између 15.000 и 30.000 еура профита годишње. Све преко тога и биће те предмет ректирања, било да вам рекет тражи Мића Гајбица, локални москри или неки од министара.

У тих 30.000 еура иде пристојна гајба, џип на креду, жена која лепо изгледа и не ради ништа, аутистична деца и психопате која муче животиње, старлета љубавница и на крају рачун за идеалистичка сломљена крила у виду инфаркта, шлога или рака природно или метак у потиљак ако се супротставте москрију или нека “легалистичка повраћка” у виду разноразних инспекција којим вас држава елиминише јер им нисте дали паре да имају за џип и старлету.

Коначно, на макро плану, све ове ствари долазе на наплату у виду Олује и Милосрдног Анђела, када услед техничко технолошке заосталости нисте у стању да одбраните своје националне интересе и доживљавате погроме и катастрофе.

Свака итерација када на челик баца месо Србију кошта сваки пут више. У првом светском рату, изгубила је 60% мушког становништва, јер није имала довољно технике. У другом светском рату успела је да развије савремени ловац али га је израдила у 3 примерка, јер су паре за развој отишле на разна подмићивања и буџетлијске баханалије, цена за то је била милион покланих и комунизам. Током 90их, није улагала у науку и технологију ни до 90их, цена је губитак Косова и осиромашени уранијум који ће убијати докле сунце не згасне.

Мучно,болесно и тужно, баш као што је тужно то што је у Новом Саду, чопор луталица раскомадао лабудове, само да задовољи своју неутаживу жељу за крвљу и уништењем. Не појео…САМО УБИО.