Бранимир Марковић: Јурење сопственог репа

(Реаговање на текстове Милана Миленковића и Драгослава Павкова)

У нормалној трци ми никада не можемо да достигнемо конкуренцију. 

Можемо само наглим технолошким скоком. А то морамо сами да смислимо. 

Повлачење у гусларска гнезда или препуштање бујици глобализма је само јурење свог репа. Узалудна работа.

Наиђох пловећ међумрежјем (интернетом) на донекле сувисли текст „Здесна“. Што је у Србији заиста реткост. И самокритички, што је још ређе. http://roninmagazin.com/?p=9133

На самокритику „немам замјерки“:
„У том новоправославном, протестантском схватању православља, крије се додатна опасност: православље, схваћено као универзалистичка религија, ослобођено традиције и обичаја, који су му давали национални печат, значи додатно слабљење нације и, такво какво се проповеда у српској десници, одлично иде на руку Новом светском поретку….Наивне и мистичне представе Николаја Велимировића и Димитрија Љотића о српском капиталистичком Дизниленду биле су неоствариве још за њиховог живота, а данас су еонима далеко од живота и епохе. Своју слику сећања на предграђанску Србију, ова двојица су претворила у слику будућности … Томе треба додати и то да српски народ пет пара не даје за те плиткоправославне и плиткоидеолошке поставке и да би, да је економска ситуација боља, ове, назовипатриотске организације, нестале са политичке мапе. Оне опстају не зато што су добре, паметне, или бар вредне неке дилеме, већ зато што је власт екстремно рђава …Додатни камен око врата псеудопатриотске опозиције је што су “другосрбијанци”, ма шта о њима ми мислили, далеко писменији, образованији и савременији од ових што србују. Ко није читао саопштења “патриота”, ко није слушао њихове религиозне бутаде и ко није уживао у чарима плитке идеологије, не зна шта су муке.“

Што се мене тиче, ја бих се задржао на позитивним емоцијама проистеклим из ових неколико сувислих мисли. И прешо на следећу тему. Не бих по ко зна који пут распетљавао антиномије Миленковићевског ума, које се сажето могу свести да као алтернативу једној  „ наивној и мистичној представи“ оној „новоправославно, протестантској“ нуди сопствену још „наивнију и мистичнију – ослобођену предачку метафизику „ (тј. како мали Миленковић замишља давно изгубљене предхришћанске обичаје и ритуале) у којој су ама баш сви лонци побркани.

Али, авај, ту је цепидлака ДрПавков  да тера мак на конац:
(Миленковић: „капитализам, (…) разара, то је већ и будалама јасно, нације и националне државе,“) 

– ДрП: Занимљиво, шта ти је школа… А мене у мојој учили да је капитализам, тј. Индустријска револуција коју је предводила буржоазија – створио националне државе?! Али добро, идемо даље, човек учи док је жив…

(Миленковић:„Уосталом, у вредносном погледу, никако није јасно како би неко ко је хришћанин и још православац, могао да буде промотер капитализма?“)

– ДрП:  Вероватно је много лакше замислити хришћанина и још православца како промовише комунизам?!“

За ДрПово заступање капитализма (оног што има и дух и  етику, па још и протестантску), сасвим на трагу Варуфакисове струје Сиризе, тезе коју овде НИКО није разумео, да они уствари бране капитализам, имам само похвале.

Јер ако нешто није ни налик патки, не гаче, не лети … онда није патка „да га ј…„ Говорим о „новом светском поретку“, након „класичног“ фашизма, још једној варијанти неоварваризма/ неофеудализма, читај огољене пљачке, еуфемистички названом неолиберализам.

 Покојни капитализам и либерализам беху „оно“ дијаметрално супротно тому. Ко види владавину начела и права, слободно тржиште и друштва начелно једнаких шанси у империјалистичким бестијалностима попут бомбардовања Сирије због будућег гасовода, „верских“ грађанских ратова у Јемену, Ираку, Нигерији и Судану  („хришћане“ подржава САД и на њиховој териоторији нафту експлоатишу америчке, праћене дебелим протестантским мисионарима/кама који/е се згражавају што африканци по жеги шетају обнажени, а на противничкој „муслиманској“ кинеске компаније, које љубазно направе пластичне монтажне џамије за раднике унутар сваке рафинерије) због нафте тај … не знам тачну дијагнозу. Ал је иста ко и у оног ко у пострегановској САД види „American way of life“ ем „dream“, чак и  „аmerican pie“.

 Болест је масовна. Левичарска трућања из 19. века против „капитализма“ и залагање за „одумирање државе“, било анархистичког или комунистичког типа,  ДАНАС кад се визија Џoна Ленона „imagine there is no country .. Imagine all the people  Living for today… Imagine no possessions“ остварила толико буквално да чак и у САД већина становништва више нису власници ни сопственог дома (неколико инвестиционих фондова су власници 80% некада приватних кућа које изнајмљују по цени већој од некадашње рате  кредита) … у длаку иду (тј. прецизније низ длаку) ка истом циљу – некада нацистичком – уједињеној Европи а данас Светској влади.

Укратко КАПИТАЛИЗАМ ВИШЕ НЕ ПОСТОЈИ.  Данашња „борба против капитализма“  је борба против ветрењача и утвара – сасвим у корпоративним интересима – да се не бавимо могућим алтернативама. Варуфакисова „одбрана“ капитализма је реторичка, усмерена ка објашњењу да Сириза није ТА проглобалистичка левица „одумирања државе“, него изворна – родоначелника  националне државе и „братства слободних нација“.

Капитализам није „црко“ због велике памети и интелектуалне премоћи банкара и осталих моћника, већ закономерно због развоја технологија. Ко што антиципираше друг Маркс мислима које су комунисти прочитали као идеолошке прогласе за деловање у (тадашњој) садашњости уместо чињеничне исказе описа будућности, ере „машинерије“, како је Маркс писао (аутоматизма), кад  „свакоме према потребама“ не значи једнакост у сиромаштву и ураниловка, већ произилази из технолошког развоја.

Технолошки је превазиђен базични концепт капитализма – масовна производња и масовна експлоатација енергената и сировина. Пластично доба доба масовне потрошНОСТИ могло би бити  завршено.  Али није. Масовна потроШНОСТ одржава се насилно – рушењима, отимањима  и ограђивањима.  На исти начин на које је племство једном давно а после више пута  реаговало. 

(ОГРАЂИВАЊЕ – СЕЋАЊЕ НА САДАШЊОСТhttp://branali.blogspot.rs/2014/02/blog-post_27.html)

Да би се вештачки обновио „циклус“ производње и продаје.

Керамичко доба наступа. Давно је унапређена керамика која није крта, од које јапанци могу да праве и бродове, која има само једну ману – вечна је, НИЈЕ ПОТРОШНА.

И с њом повратак базичном концепту ЦИВИЛИЗОВАНОСТИ. Стари Римљани су говорили „цивилизација је докле рађа лоза или маслине“. Зато што се те  биљке саде за будућа покољења, онај ко их засади не убире директно плодове свог рада. Још бољи пример је кинески порцелан. Технологија је таква да израда траје 300 – 400 година. Тек чукун чукун унуци оног ко је похранио сирови порцелан на „зрење“ у пећину, који је започео производњу, имаће користи.

(Шта ћеш десничарскије од тријумфа историје дугог трајања. И левичарскије од остварења Марксове научне антиципације.)

Ово је главна антиномија економицистичког (варварског) ума. И главна неправда савременог света. Наиме, због још увек дејствујућег устројства, и Ван Гог и Тесла су умирали од глади, јер је за њиховог живота „производ“ ког су понудили „на тржишту“ био у фази младице маслине или сировине за порцелан тек похрањене у пећини. „На тржишту“ није било никакве потражње за њима. 

Развојем технологије и еманципацијом и образовањем људског друштва, све више  делатника  су у положају Николе Тесле. И то најбољих међ човечанством. Вредност њиховог рада ће тек бити валоризована у будућности, а непроцењива је. Много вреднија од робе која у садашњости лако постиже тржишну цену. Систем је, дакле, дубоко неправедан и пљачкашки баш према најкориснијима у друштву. Њихов рад је у постојећем поретку  НЕНАПЛАТИВ. А тако потребан заједницама.

У Србији, а све више и у остатку света, бар два су парадигматична примера – родитељи без икаквих права и „привилегија“ (речено језиком Мише Бркића)  и научници и просветни радници у ситуацији да морају додатно да зарађују чак и у Фонлидеру, да не би цркли од глади. http://mondo.rs/a855027/Info/Drustvo/Vaspitacica-iz-Beograda-se-slikala-za-porno-sajt.html  (сви се згражавају због наводне порнографије васпитачице за чији рад и колеге и непосредни руководиоци и деца имају само похвале, а нико се не згражава над социјалним положајем особа која нам децу васпитавају)

Вредност њиховог „рада“ ће бити валоризована тек када жене каријеристкиње нероткиње по личном избори  и геј/лезбо супружници без деце буду доживели пензију, када ће у пензиони фонд уплаћивати деца родитеља чија су права, односно буквално накнаде, биле ускраћене  брутално. Штавише који су додатно опорезовани, јер морају више да троше струје од дозвољеног лимита, па плаћају екстра намет а не само потрошњу, плаћају „паушално“ скупље воду због више чланова породице јер бројила нема  итд.

Друштво егоиста који нису улагали у децу, макар и туђу – НЕЋЕ ИМАТИ ПЕНЗИЈЕ. Ил ће их плаћати јако скупо – увозом очајника из Сирије и Авганистана крај својих белих домова.

На сличан начин плодове рада васпитача и учитеља убираћемо за деценију и по. (Ко што рече партизанима онај чича 45. – „лако ће бити вама комунистима док буду активни они које је краљ васпитавао, а шта ћете кад стасају они које сте ви васпитали?)

Успешан научни пројект биће реализован можда тек за 30 година. Тада ће становништво осетити благодет. 

Становништво без науке НИКАДА НЕЋЕ ОСЕТИТИ БЛАГОДЕТИ. Или ће је бар много скупље платити. Него да су купили слику Ван Гога док је био жив.

На ово испитном питању су пали и ДрП и Миленковић.

„У време … конгломерата … мултинационалних компанија, наши десничари су се сетили да би било дивно да се створи друштво у коме би мали српски домаћин и мали предузетник победили, у тржишној утакмици, Кока Колу и Монсанто.“ збори Миленковић, сугеришући да је идеја српских домаћина (без Б) и ситног предузетништва  генерално глупа. Наравно, карактеристично за десНЋаре никакву алтернативу не нуди. Само антипротивост.

„…ником нормалном не би ни пало на памет да се са великим мултинационалним компанијама упушта у сраз и такмичење ко ће годишње више нових производа избацити на тржиште и ко ће остварити више профита. И аутор овог текста (изгледа) није кадар да сагледа стварно место, улогу и утицај Србије у пословном свету. “ утукује луцидно ДрП.

Али се одмах понаша ко крава шерифа Меклауда (она што је дала 30 литара млека па ногом просула канту): „Њима је интерес да зарађују, нама да преживимо! Да би ово схватио и брдско-планински мозак ошамућен београдским издувним гасовима поједноставићу до краја: Не можеш се са тимом из „бетон лиге“ супротставити Барселони, али с њим ако се потрудиш – можеш да доминираш у бетон – лиги.“ 

За обојицу се очигледно алтернативе своде на изолационизам, који погрешно поистовећују са самоодрживошћу. Или препуштање бујици глобалног корпоративизма, због чега (препуштања) Миленковић оправдано критикује колеге десНЋаре. И корпоративизму припадајуће монокултуралности,  у смислу –  једна колонија производи само памук, друга само кафу.

„Једнаке шансе мора да обезбеди држава, што значи да свако дете има право на бесплатно образовање до пунолетства. Дакле, да научи занат од кога ће касније живети. Изузетно талентовани морали би да добију државне стипендије за студије, остали на њиве, у фабрике, градилишта… Коме се не свиђа нека себи плати школовање.“ збори ДрП.

„Занат, њива„, категорије пуке самоодрживости, преживљавања без развоја (ако се сви око тебе развијају а ти си „једино – одржив“, онда назадујеш).

„фабрика, градилишта“ …  категорије масовне производње, али са позиције вечног пролетаријата (латински=оних који немају ништа од имовине сем евентуално своје деце).

Тесла би опет моро у Америку (он, познато је,  не би прошо пријемни из математике, као ни Ајнштајн). Ил „да плати„, а историја је показала да су иноватори ретко долазили из редова племства и осталих који „могу да плате„. Јер у таквом, код нас одавно постојећем поретку, нема места за Дениса Хупера и остале јебиветре (Ролинг стонсе).

Денис је она надувана откачена будала која је ушла у банку без долара у џепу  и тражила силну лову да сними откачени филм за који је имао само концепт.   И БАНКАР МУ ДАО, јер га је убедио. После су се  толико разбијали халуциногеним дрогама да су једва некако завршили филм (Easy Rider (1969).  Са становишта дотада преовлађујућег укуса сасвим негледљив.  И зарадили милионе. Тај поредак се зове „American way of life“ или „Аmerican dream“ и ПОСТОЈАО ЈЕ, није утопија ко социјализам. А у теорији либерализам. Идеје које декларативно делимо (ДрП и ја).

 Кад оно, међутим … „са кадровским потенцијалом који доноси одлуке, а који је увек изашао из шињела неког алфа-мужјака, са „стручњацима“ који у земљи преостану након што се сировим месом намире скаути мултинационалних компанија који бунаре по универзитетима, са „квалификованом радном снагом“ која би требало да финализује оно што су руководиоци смислили а стручњаци испланирали, са „менаџментом“ који све то треба да организује и „маркетингом“ који за све то треба да заинтересује људе који имају паре каквим располажемо – никаква тржишна утакмица у којој учествују Кока Кола и Монсанто не долази у обзир.Државна политика патриотске Србије мора да буде производња онога што производити знамо и можемо, за тржиште које имамо, тј. које је сигурно. Наше. “ Ова реченица показује, по принципу с ким си онакав си, да се и ДрП заплео у антиномије Миленковићевског типа.

 Наиме, „оно што знамо и умемо“ је врло променљива категорија. Као што се (још) зна у Титино доба смо били прилично цењени због квалификованих производних мајстора, које сада немамо јер немаmо ни фабрике ни школе за обуку. Били смо и прилично познати по развојку неких технологија, рецимо војних и нуклеарних, јер смо имали институте у којима су се „паразити“ спокојно бавили науком, и још добијали кадровске станове.

(Не)познато је да је Тито предложио Индири да се удруже са још пар несврстаних земаља у тежњи да самостално и међусобно сарађујући развију врхунску науку, да не би технолошки зависили од САД или СССРа. Један од резултата, између осталих, МНОГИХ,  је да су Индуси данас први у свету по броју компјутерских стручњака, не само апсолутно, већ и у односу на укупан број становника. И да индијска фармацеутска индустрија разбија глобалну корпоративну  фармако мафију јефтиним а квалитетним сиротињи знатно доступнијим лековима изумљеним у њиховим лабораторијама.   Индирин засад тек сада се бере.

Добру лову смо зарађивали извозом тенкова и подморница (једна од шест земаља света које су их производиле) и услуга стручњака за рецимо иранске нуклеарне електране. У Панчеву су, уочи Кадијевићевог преврата,   требали да се производе школски авиони по нацртима наших стручњака за цео НАТО пакт.

А то се (све) не учи и не ради ни на њиви ни на градилишту ни шегртовањем код занатлије. На тржишту које је сигурно- нашем, ником не би продали ништа од овога.

За разлику од Индије, ми „стручњацима …  као  сировим месом намирујемо  мултинационалне компанија које бунаре по универзитетима“. А будући да у земљи сељака на брдовитом Балкану стручњаци и уметници нису потребни, преостају нам само „стручњаци“.

Стручњаке без знака навода имали смо, и још увек их имамо заостале из прошлог засада порцелана од бар пре 4 и више деценија, захваљујући систему масовног бесплатног школовања. Наслоњеног на либерално просветитељски концепт краљевине.

Из истог разлога – масовног бесплатног школовања – британски јебиветри су постали Ролинг стонси  а не навијачи разбијачи геј парада и наци фаланге избацивача, и донели (заједно са осталим колегама – Бубама, Мајмунима, Животињама, Пауцима са Марса …) својој земљи непланирани приход већи од целокупне индустрије.

Та радничка сиротиња из Лондонске Калуђерице и сличних  недођија могла је да похађа, О БЕСА, државне  УМЕТНИЧКЕ школе, уместо да су ишли на њиву, фабрику или занат, како би им, по узусима сталешког друштва, следовало. („есеј“ о томе овде –  http://branali.blogspot.rs/2015/09/blog-post_11.html)

Јер уметничка школа је „за оне који могу да плате“.

И код нас је врвело од примера јебиветризма тијеком Југославије. Шеснаестогодишњи прекаљени динарски ратници уместо у војне одоше у филмске и ликовне академије, један чак добио и Оскара, други замало. Јунаци, пуковници, уместо будућих покојника на ратиштима рађали Марине Абрамовић. Иронично, свет је давно заборавио наша јунаштва и страдања на која смо тако поносни. Наши савезници први. А сви знају за Марину, Кусту или Новака.

Међутим, после ових „десних скретања“ ДрП се изненада  у истом тексту враћа на прави пут разума: „Тачно је да је тај систем управљања државом у односу на актуелни испао супериоран, али ако је орање превртачем из покојног Змаја супериорно у односу на орање дрвеним ралом – не значи да змајев превртач треба да нам буде идеал ка коме тежимо. Треба да тежимо роботу кога кад крене на њиву наводи Џи Пи Ес. 

Само ко ће да измисли тај роботизовани ЏиПиеС трактор без „паразита“ у научним институтима и ако буду студирали само они који имају пара (што је план који већ активно спроводи министар образовања Вербић) или они који положе тестове стандардизоване према правилима прошлих времена (а такви су „јестаствено“ сви тестови).

 Како ће друштво без Дениса Хупера и Кита Ричардса и осталих звекана попут Markа Zuckerbergа, изумитеља Фејсбука ( „Kako bi to ostvario, Zuckerberg je hakirao zaštićena područja Harvardove mreže te kopirao privatne identifikacijske fotografije studenata“ – https://sh.wikipedia.org/wiki/Facebook) изненада нешто невероватно да изуме и непланирано  масно да зараде. За себе и посредно за све нас.

Подсећам да смо се ДрП и ја закачили управо на сличну тему – министровања Радуловића. По мени првог изразито демоцидног уништитеља институција „јавног сектора“ – Вучић, Празилуковац и Вербић су само настављачи. Ја сам кукао на разарање научних института, музеја, библиотека, медија у комуналном власништву и осталих установа „политизмоса“, ДрП је ликовао због „сече“ синеКУРАЦА. Који су били најмање угрожени, дапаче, суспендовањем старог Закона о раду још више заштићени него пре. Јер су они први сада још мање заштићени од тираније партиократа, па за синекурце остаје више места.

„Што ће рећи – хајде да видимо која комбинација је применљива на наше друштво.“

Слажем се.

„Али да не гледамо у „скандинавски социјализам“ иако нам се он некако највише допада. Јер тамо живе људи друкчији од нас, те земље нису у дужничком ропству и оне су деценијама стварале базу која им је омогућила благостање, субвенционисање потребитих, итд. Код нас је нешто друго“

Тачно, код нас је „сасвим супротно“. Док смо „деценијама стварали базу која..“ нам “ … је омогућила благостање, субвенционисање потребитих, итд..“ нисмо били „… у дужничком ропству.“

Ми смо све што смо деценијама стварали „бацили низ ријеку“. А „ваља нама преко ријеке“. 

Како?

Па на начин који се већ показао успешним – системским развојем:

– „фундаменталних“ наука (са све кадровским становима) уз императив просветитељске сведоступности радова „смртницима“ (ово се посебно односи на друштвене науке) посредством бесплатног скидања (није стриптиз него фри даунлоуд) на међумрежју

– уметности (омогућити посленицима ненаплативих делатности да живе достојанствено и да се посвете свом позиву, лишени егзистенцијалних брига, јер сви посредно чак и непосредно имамо директне материјалне користи од њих – они су много јефтинији од това партиократске стоке)

– револуционарних нових технологија

– искључиво самоодрживог еколошког приступа пољопривреди, саобраћају, посебно речном  и енергетици (никаква масовна монокултурална произвдња, никако фосилни и други увозни енергенти…)

У нормалној трци ми никада не можемо да достигнемо конкуренцију. Толико смо заостали и ратовима разорени.

Можемо само наглим технолошким скоком (другу могућност – ратове и разарања у туђим двориштима не бих разматрао и призивао туђу несрећу).

 А то морамо сами да смислимо. Рекао бих да је доста тога већ смишљено по нашим научним институтима непознатим Сораја  јавности. Дакле првенствено да  подржимо.

Повлачење у гусларска гнезда или препуштање бујици глобализма је само јурење свог репа. Узалудна работа.

(брАНАЛИ)