Бранимир Марковић: ЖИВ ЈЕ НЕДИЋ УМРО НИЈЕ

или

чему  ново „ничим изазвано“ самозасеравање Србадије?

Поводом рехабилитације, ма шта то значило (физикална терапија на мртвацу?), ђенерала Недића расписали су се махом с једне банде.

Брине ме чињеница да се ми у 21. веку бавимо Првим светским ратом, јер хитно бисмо морали да се бавимо Другим светским ратом, али не само кроз „Лени”, већ да бисмо проникли у то шта је заправо фашизам да бисмо могли да га препознамо на првом кораку.Владица Милосављевић
http://www.politika.rs/scc/clanak/346140/Spektar/Zivot-i-stil/Cirilov-mi-je-rekao-Vladice-Vi-ste-dobra-ljubavnica-a-losa-zena

Међутим састав те банде је врло чудан. Један је од доказа да је подела на Прву и Другу Србију сасвим вештачка. Уз прирепак Латинке Перовић, „антифашистичку“ историчарку Олгу Манојловић Пинтар, сложно ступају без комплекса („не боје се секса“) и пресонификација укупности идеолошких збрка у главама патриЈота Милан Миленковић и скоро али не баш, јер није упутно, новоОРЈУНАш Мухарем Баздуљ.

„Народ каже да кера не лаје села ради, већ себе ради, што би, у овом случају требало да значи да рехабилитација Недића треба да буде образац како ће се, у будућности, третирати колаборација. За колаборацију, иначе, увек постоје одлични разлози: спасавање живота, очување имовине и каквог-таквог правног положаја окупираних. Против колаборације говоре гробови оних који нису хтели да колаборирају, говоре традиција и етнопсихологија Срба.“ грми Миленковић и по обичају простире ниску аналогија из малог мозга – Хитлер-НАТО, колаборационисти -жути, закључно са најдебилнијом Недић- Вучић.

„1. Вучић је на себе примио тежак терет колаборације са окупатором и жртвовао је своју част и углед, да би спасао Србију од далеко надмоћнијег окупатора, који би, да Вучић није поступио како је поступио, Србију претворио у прах и пепео, а да је способан за то доказао је 1999-те године.

2. Вучић је спасао многе српске главе, примивши у Србију све оне који су били принуђени да побегну из Хрватске, Црне Горе, са Косова и из Федерације БиХ…“

Да збрка буде карактеристично потпуна, Недићу адвокатише перјаница патриЈотског трабуњања по наруџбини, Драгољуб Анђелковић, истим „аргументима“ само у негативу – наслов „Квислинзи против Недића“ довољно говори: „Оно што је мени пре свега пало у очи у вези са њом, то је да маса, рецимо, малих „недића“, људи који су у стручном и моралном погледу знатно иза оног правог, данас кидишу на њега. Другим речима, низ политичара који су овако или онако допринели савременом суноврату Србије, који су слепо служили страним центрима моћи или пак то и данас – без обзира на позерску патриотску реторику – суштински чине, баца се камењем на Милана Недића, јер је он, био колаборациониста. Па шта су они? “ 

„Рехабилитацијом Недића Србија би изабрала традицију сарадње са окупатором.“ утукује јуначно Мухарем: „Нема, међутим, те силе која може да помири Милана Недића и Слободу Трајковић, двадесетчетворогодишњу студенткињу и вереницу Иве Лоле Рибара, коју је Недићева полиција ухапсила и пребацила у Бањички логор где је заједно с родитељима, братом и сестром угушена у гасној комори.“ 

Бисерни контрааргумент стиже од уредника Видовдану сродног сајта: „кад сугерише да су слобода Принцип и Тито, а ропство Недић и Михаиловић, Баздуљ, случајно или не, Србима сугерише да за њих нема слободе (а можда ни живота) без Југославије. Још случајније или не, нешто слично је, колико знам, недавно у Загребу сугерисао и Џозеф Бајден Томиславу Николићу.“

Уочљиво је да је расправа (с)кренула сасвим у правцу идеолошког етикетирања. Једини који је, макар декларативно, хтео да  подстакне научну расправу, историчар и дојучерашњи партијски активиста Бојан Димитријевић, кажњен је идеолошком казном, које се не би стидели ни у Стаљиново доба – искључењем из странке зване (о апсурда) Демократска.

Јасно је да ни сам захтев за „рехабилитацију“ ни идеолошка хистерија тим поводом везе немају са здравим разумом. 

То примећује чак и Миленковић: „За рехабилитацију Милана Недића, званог „Српска мајка“ (док му ту ласкаву титулу није преузела Цеца Ражнатовић) не постоје елементарни законски услови, јер нема пресуде, чијим би поништавањем био рехабилитован.“ 

Па се поставља питање – чему све то?

У прошлом посту узгред се упитах чему то води, па да се аутоцитирам: „…упозорење Димитријевића да се ригидним ставом према Недићу као малте не српском Павелићу намеће стигма одговроности за „решење јеврејског питања“ целом српском народу, иако је холокауст био у надлежности искључиво Гестапоа.

Овај детаљ је битан због амбивалентности појма антифашизам и ревизионизам  у домаћој политкоректној јавности. Декларативним антифашизмом уствари се намеће грозна ревизија  историјске улоге целог српског народа, баш под фирмом борбе против ревизионизма.“

Укратко, чему  ново „ничим изазвано“ самоосеравање Србадије?

Наука је подвукла неке чињенице из окупационог перидоа: „Позитивне тековине Саветa комесара и Миланa Аћимовићa огледају се пре свега у: успешном реактивирању чиновничког апарата на читавој територији; пријему и збрињавању првих избеглица из НДХ и других крајева; формирању српског Црвеног крста и спречавању још веће инфлације правовременом заменом старих југословенских новчаница новим српским. Комесаријат је такође, упркос великом притиску који је трпео, одбио да донесе закон против Јевреја, тј. да системски прогони чланове јеврејске заједнице…

позитивне тековине Недићеве владе могу се означити пријем и збрињавање великог броја избеглица, релативан успех у очувању биолошке супстанце народа, одбијање да се удовољи жељама окупатора за слањем војних одреда на друге фронтове и неучествовање у систематском прогону Јевреја и Рома.„

Чему нови талас поистовећивања ђенерала Недића са архизликовцима и недвосмисленим квислинзима – Павелићем, Петеном, Антонеском, Бандером … ? Чему нови талас етикетирања српског народа као квислиншког? А све у име патриотизма?

Да поновимо

– Недић НИЈЕ учествовао у прогону Јевреја, попут рецимо Петена с којим га најчешће пореде,

– у Недићевој држави НИЈЕ било концентрационих логора, Нови Београд је био у НДХ. Та чињеница се на чудан начин стално заборавља. (упитао бих све патриЈоте који грме што Јасеновац у Хрватској није прикладно представљен, шта ЊИХ спречава да направе музеј УСТАШКОГ  геноцида и НЕМАЧКОГ холокоуста на Старом Сајмишту, уместо што су анатемисали „Другу Србију“ кад су указали на  цивилизацијску бруку што место таквог значаја пропада необележено)

– Недић је једини окупациони управник који је одбио да шаље „постројбе“ на немачке фронтове.

– Недић је у народу био и остао изразито непопуларан након чина колаборације, за разлику од Павелића и Бандере који „вјечно живе“ у срцима многих сународника.

Недићев главни грех су логори на Бањици и Јајинцима. У којима су мучени и убијани партизани по званичној и четници по незваничној верзији.

А сад мало о последицама  јуначења. Једновековног к…чења.

Сувим језиком бројки – Румуна је уочи великог рата, према попису Аустроугарске, било три милиона. Краљевина Србија је пред балканске ратове 1910. године имала непуна три милиона становника. Према попису из 2011. године Румунија је имала 19.599.506, а Србија према попису из 2013.     7.243.007 (без КиМ АЛИ СА ВОЈВОДИНОМ). Скоро три пута више/мање! И поред новог масовног избеглиштва Срба са територије некадашње НДХ. 

КРАЈ МОЈЕ ПРИЧЕ! 

Има једна „квакица“ гледе устаника из другог светског рата – партизана и четника.

Ако још нисте приметили, они су деловали само у италијанској и НДХ окупационој зони. Драги малосрБски патриЈоте (они којима су Срби само православци) и шумадијски аутисти Ћосићевског типа (они којима су прави Срби само они који носе краотен капе) , да ли сте спремни да изведете логичан  закључак да су Далматинци, Црногорци, Херцеговци, Сремци  и Босанци људи са мудима а Србијанци и Војвођани п…це? Рецимо баш они Србијанци из западне Србије који су листом досељени из залеђа Јадрана, ерго истог су порекла?

Или ту има једна „банална“ квакица?  Италијани су без милости стрељали све устанике и њихове симпатизере. Две су ствари мени фасцинантне у вези с тим. Једна је огроман број стрељаних у поређењу са укупним бројем становника, који можете да дочарате посетом било ког спомен дома у било ком селу Далмације а нарочито Боке. Што говори о масовности устанка. Рецимо у мојој прапостојбини Марковићима, где још увек, мада закључано у некадашњој основној школи и скривено од јавности, и даље  стоје фотографије, имена и документи о стрељаним партизанима. (Сличан проценат становништва је и на списковима солунских добровољаца из Америке из југословенских одбора.)

Од градова су посебно десетковани Сплит и Шибеник, до мере да су данас сасвим променили идентитет, јер није преостало довољно живих очева да пренесу изворне (ОРЈУНАшке) традиције деци.

Друго што ме фасцинира је одсуство јуначења и кукњаве над својим жртвама. Можда и претерано (одсуство). Једноставно, био је рат, у рату се гине,  учешће у устанку је био лични избор, непријатељ је поступио очекивано. Што би се мушкошовинистички рекло – мушка реакција.

Суштина је да су Италијани углавном стрељали само устанике и њихове сараднике.

Немци, усташе и Мађари су стрељали цивилно становништво. Неселективно.

Дража Михајловић ЈЕСТЕ дигао устанак, кршећи наредбу надређених команданата који су потписали релативно „фер“ капитулацију. Заробљени војници војске Југославије су интернирани у војне  логоре по Немачкој, управо да не би дизали устанке. Тамо се с њима поступало релативно у складу са конвенцијама. Скоро СВИ су се вратили живи из заробљеништва (мој отац, заробљен као осамнаестогодишњак у априлском рату нпр.)  Може се закључити да је то био други, након 27. мартовског преврата, неодговоран чин. Недић је благовремено и аргументовано указивао на последице.

Немци су одмах увели неселективне масовне репресалије према недужним цивилима као одмазду. Тако посматрано, прекид четничког устанка се може посматрати као одговоран, а не само као чин кукавичлука и издаје. (Не пада ми на памет да их овим амнестирам од одговорности за наставак ГРАЂАНСКОГ РАТА, убијања симпатизера партизана и муслиманског становништва.) Ма колико се патриЈотски хисторик Антић др Чедомир спрдао са бројем немачких жртава у окупираном Београду (по њему само једна).

У логору на Бањици нису били цивили, него устаници. Могло би се цинично закључити да  „релативан успех у очувању биолошке супстанце народа“ има везе са обрнутим сразмером између броја  логораша на Бањици и стрељаних цивила.

Да бих дочарао ужасну моралну дилему пред којом су били актери другог светког рата у Србији и ЈА ћу посегнути за аналогијом са НАТО бомбардовањем.

НАТО је непогрешиво прецизно бомбардовао циљеве на „естрадним“ местима у Беграду и осталим већим градовима у којима су биле камере глобалних телевизија. Цивилних жртава скоро да није ни било.

Што је навело недоговорни режим Слободана МИлошевића, да у „најбољој“ традицији Тито-Дража ку..чења призива цивилне жртве у сопственом народу ради пропагандног доказивања тезе о злочиначком НАТО пакту. Они примитивни ритуални оргијастички плесови на мостовима у мајицама „таргет“.

НАТО је више пута упозоравао да ће прећи на злочиначки метод „спржене земље“, ако се не обузда овај „родољубиви“ оргијастички занос.  Бомбардовање РТС-а је био тест Милошевићеве лудости и бестијалности преко туђих жртава. Подсећам да је тадашњи директор ТВ Војводине, истовремено бомбардоване, евакуисао своје „људство“ и за то био награђен сменом.

Чим је „спржена земља“ започела  – бомбардовањем Алексинца, Ниша, Мурина и многих села ван домета естрадних камера уз огромне цивилне жртве, Милошевић је потписао капитулацију. Попут „јунака“ из априлског рата.

Ми једноставно више немамо „билошких капацитета“ за нове Синђелиће, Мирковиће, Тите и Драже. „Ко друкчије каже“ истрајавајући на пубертетском ку… њу у позним педесетим – или је будала или је подлац.

Ко истрајава на фашизацији Недића и преко њега целог српског народа, чињеницама упркос, једноставно је штеточина баш по српске интересе. И подлац такође.

Недић није ни Петен, ни Павелић, ни Љотић ни Антонеску … он је  много сличнији градоначелнику британског острвцета на Ламаншу, окупираног од нациста, који је одликован јер је сачувао становништво сарађујући са окупатором у мери у којој је нужно  .. колаборација изворно означава техничку сарадњу са окупатором у мери у којој је нужно … уопште није кривично дело нити чин издаје … На историјској науци је да докаже да ли је сарадња Недића прекорачила меру нужности.

Наравно не на комесарској историјској „науци“ у којој „нема простора разговору о чињеницама које су евидентно утврђене још пре 70 година.“ Јер, иако су „пре 70 година“  кажњени универзитетски професори виновници Српског цивилног/културног плана, свеобухватнопг плана ревитализације нације покренутог у време Недића, „Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. је План означила као издајнички подухват којим је требало да се фашизира народ и омладина…Одлука о утврђивању злочина окупатора и њихових помагача терети Вла-димира Велмар-Јанковића за издају народа, политичку сарадњу са окупа-тором, распиривање националне мржње и братоубилачког рата, учешће у организовању злочина: убистава, хапшења, систематског терора и др. Срж његове кривице односи се на иницирање и вођење Српског цивилног плана, којом се стварала “основа за фашизирање под видом “чисте”, “деполитизиране” науке” . Као саучесници на овом послу били су означени чланови Саветодавног одбора са Универзитета, који су такође били оптужени. Велики број професора који су учествовали у изради пројеката су након рата одлукама Суда части удаљени са Универзитета…“

.. чињенице од пре 69 година говоре: „од 18 универзитетских професора удаљених из наставе одлукама Суда части чак 11 је враћено у службу до краја четрдесетих година … постојао јасан тренд прогона професора Филозофског, Теолошког и Правног факултета од стране послератних власти, док су професори Медицинског и Техничког факултета углавном били ослобођени свих одговорности и у послератном периоду чак су достигли врхунац професионалних каријера…“

Иначе у плану „…  Целокупан цивилни живот подељен је на четири сектора: национално-биолошки, национално-духовни, национал-но-технички и национално-економски..“ 

Задатке и методе дефинисане у национално-биолошком, национално-техничком а делом и у и национално-економском сектору, попут масовног школовањља, здравствене заштите, индустријализације, задругарства у пољопривреди и сл.  „имплементирала“ је управо нова власт, често уз помоћ баш ових стручњака.

Црно белом свету место је једино на стадиону ЈНА.

Кад смо већ у гробарској тематици, паде ми на памет још једна аналогија.

У Грчкој су након грађанског рата Британци ре-инсталирали управо колаборационистичку владу и њихове  „постројбе“. Данашње навијаче Панатинаикоса. Ниједном грчком партизану нити њиховим потомцима не пада на памет да додатно фашизује те колаборационисте. Мрзе их и презиру далеко више него што смо ми равнодушни на Недићевце (што се на њиховом дербију види), али је грчки национални интерес – да остану антифашистичка нација – изнад свега.

(брАНАЛИ)