Драган Томић, Безбедан текст, део први

Текст “За Србијански мосад”, јесте фантастичан пример и то врло пластичан, модуса операнди по коме функционише мозак иза бркова. Било да су обријани или не, бркови и даље жаре и пале Србијом а нахпад само што није дошао…Но пошто имам скромно искуство са истима, ред је да и ја кажем коју, мада немам ни пензију.

Почећемо са древним мудростима, које никада не недостају брковима.

„Сто унци сребра потрошених на обавештајни рад могу спасити десет хиљада унци потрошених на рат.“

„Ако познајеш непријатеља и познајеш себе, не треба да се плашиш за исход хиљаду битака. Ако познајеш себе, а не познајеш непријатеља, колико имаш победа толико ћеш претрпети пораза. Ако не познајеш ни себе ни свог непријатеља, онда си будала и доживећеш пораз у свакој бици“

Хах, собзиром да смо изгубили све ратове 90-их, одговор се сам по себи намеће а садржан је у задњој реченици.

Данас, Србија и Срби важе за злочиначку нацију. Оптужени смо за геноцид и етничко чишћење. Оптужени смо за силовања и пљачке. Оптужени смо за злочине. Дакле не постоји ни један аспект српског који се, са становишта светског дискурса, може сматрати позитивиним и који се може бранити. Коначно, са пуним правом се може рећи да је српско национално питање и програм који је то питање требало да реши, доживео потпуни пораз. На тај начин, нама је остављено да се суочимо са последицама тог пораза.

Не не говорим о “промени свести” коју заступају наши непријатељи, говорим о ономе шта су бркови у горе поменутом цитату, навели.

“Ако не познајеш себе ни свог непријатеља, онда си будала и доживећеш пораз у свакој бици”, јесте дефиниција проблема коју бркови не могу да схвате, али им се ова дубокоумна фраза јако свиђа.

Стога ћу ја поставити следећа кључна питања :

-Како је могуће, да једна нација сав свој људски и умни потенцијал, скрка на пројекат који ће је уништити?

-Како је могуће, да једна нација не препозна тенденције које су довеле до Хрватског геноцида а које су трајале готово пола века пре него што су каме пуниле јаме?

-Како је могуће да једна нација не препозна значај Косова? Да не препозна њеогв духовни, државни значај? Да не препозна његов економски потенцијал?

Опет, суочимо се са чињеницама:

1. Пројекат Српског уједињења је пропао, пропала је идеја о Великој Србији и пропала је идеја о Југославији. У оба ова пројекта, Србија је уложила сав свој потенцијал у ове пројекте и изгубила. Зашто?
2. Хрватске тенденције које ће довести до геноцида у двадесетом веку, запатиле су се још пред крај прве половине деветнаестог века, зашто оне нису препознате још тада?
3. Зашто је Косово изгубљено?

“Ако не познајеш себе…”

Да ли ми познајемо себе? Резултат на крају двадесетог века, каже да не. Зашто?

Окамов бријач, увек и на сваком месту, да и ја мало цитирам “Ако су сви остали критеријуми једнаки, најједноставније решење је најбоље. “

Већ у Првом Српском Устанку, Београд је постао главни град Србије. Зашто? Зашто је главни град на ГРАНИЦИ?

Ако предпоставимо да је главни град сублимација државе, из ког разлога је он постављен на граници, то јест на крају државе? Окамов бријач даје недвосмислен одговор на ово питање. Када је главни град који је сублимација државе на њеном крјау, сама држава је на последњем месту у главама елите која државу гради и зато је главни град на ободима те државе.

Стога се поставља следеће питање, каква је то елита која креира државу до које јој није стало? Одговори који се сами намећу јесу следећи: То је елита која не зна шта ради и то је елита која има скривену агенду и која ради на штету нације из које је проистекла.

У случају Београда као сублимације државе Србије, оба ова одговора су тачна. Та рана Српска елита јесте превасходно-трговачка док је народ пастирско-сточарски. Дакле, елита је трговачка док је народ сточарски, дакле народ са покретном имовином. Велика је грешка називати Србе пољопривредним народом, срби нису ратари, они не зависе од узгоја биљака само, већ се ради о економији која је сваштарска и која је самодовољна. Ако је самодовољна, она никада не може бити профитабилна, јер креира онолико колико је довољно за само одржање и никада не креира вишак вредности који се продајом може трансформисати у неку другу вредност. Дакле, пољопривреда у Србији је НЕПРОФИТАБИЛНА грана. Стога, опет по Окамовом бријачу, једина шанса за стицање профита у Србији, била је трговина.

Из овога произилази да је разлог зашто је Београд постављен на границу, тај да би се добро трговало и по трговачкој логици, ствари које се продају немају вредност, јер да није тако не би биле на продају, али имају цену.

Из овога произилази једино могуће обајшњење за караткер српске елите. Она је пре свега мотивисана личном добити и она државу ствара са тим циљем, то јест, Србија за њу у суштини није држава, већ ФИРМА где су они директори. И како је главна делатност фирме трговина, Србија је стога ПРОДАВНИЦА у којој се ВАЉА роба. А роба је СРБИЈА.

Политика коју трговачка елита води стога никада не може бити добра по народ. Она, да би остварила профит, народ мора држати у сталном сиромаштву како би могла да готово бесплатно ваља вредности и на тај начин стиче профит. Унутрашња политика трговачке елите Србије, највећу опасност види у Србима, јер су они једини који јој могу одузети положај а са њим и моћ и стога је она увек окренута ка унутра, увек је код те државе унутрашња безбедност преча од спољне. Та држава јесте онда полицијска држава а не војна.

То је ауто деструктивна, аутистична и дубоко параноидна политика и она је пре свега неспособна да формулише дугорочни циљ. Она се, водећи се тржишним законима, прилагођава тренутним потребама и њена политика је увек јака на краткорочном плану а изразито слаба на дугорочном. Стога, она пре свега цени краткорочну добит и није способна за стратешко размишљање.

Да би се нешто добро продало, оно мора да се добро и рекламира. Из овог разлога, значај маркетинга је у Србији пресудан. Значај имиџа је круцијалан. На овај начин, значај представе, значај јавног, значај ФОРМЕ превазилази значај СУШТИНЕ. Зато, опет Окам. За Српску трговачку елиту, СТИЛ и ТРЕНД јесте основна форма српске трговачке елите. Зато она сво своје богатство тежи да набија у једно место, у КАСУ то јест у БУЏЕТ. То јест у ПРЕСТОНИЦУ.

Зато је за Београд изразито битно да увек изгледа компаративно и конкурентно. А он најбоље изгледа компаративно и конкурентно, ако се сво богатство слива у њега и ако постоји огромна разлика између њега као центра и остатка земље.

Што је Србија беднија, Београд је блиставији.

Стога пропаст Првог Српског Устанка, када се примени Окамов бријач је прост ко боза. Србија се ослободила Османске владавине уз помоћ Руске војске. Оног момента када се ослободила, како није имала јасну националну идеју није ни могла да структурално формира било какву државну управу која је би одговарала ситуацији у којој се она налазила. Како није било јасне националне идеје водиље, рана Српска елита је, сходно свом трговачком менталититу, одмах кренула у унутрашње поделе јер је свако хтео да ваља за себе, није хтео да дели, то јест није хтео да уједињује. На том месту, лични интерес је превладао државни, просто зато јер га није ни било. Вођена личним интересом, Српска елита премешта престоницу у Београд, како би ту могли јефтино да стекну огромно богатство.

Јак лични интерес доводи до тога да се градови не утврђују нити се ради на инфраструктури за одбрану. Нема путева, нема шанчева нема артиљерије, нема коња. Нема апслутно ничега шта би указивало на било какво стратегијско размшљање везано за будућност. Када креће Османска инвазија, Србија губи територије у којима блистају лични примери, као што је битка на Чегру где Стеван Синђелић, диже у ваздух шанац пуцајући у барут.

Коначно, битка на Засавици у којој на 3000 Српских бранилаца иде 15.000 Османлија из Босне док 10.000 Српских војника седи у Шапцу под командом Симе Марковића. Ко је Сима Марковић? Попечитељ народне касе, дакле министар финасија.

Дакле, Сима Марковић је са 10.000 војника чувао КАСУ.

Тачка.

Наставиће се…