Драган Томић, Безбедан текст, део трећи

Једна од тема, када се говори о менталитету Срба, која поред тога што боде очи, заправо никада није ни начета, јесте реално стање унутар ране Српске државе и то пре свега ментално стање Срба. Међутим, једини живи пример, раног 19-вековног живота Срба под Османлијама, може се видети данас на Косову те су заправо Косовски Срби када се пореде са Србима у Србији а поготово са Србима у Београду, живи фосил Османске управе. Ово се дешава из веома простог разлога, јер како Косово никада није ни било ослобођено од Османлија, због Енглеског утицаја, на њему је стање остало исто баш као и у 19 веку. Слична је ситуација са Рашком и Босном и из истог разлога. Међутим како је разарајући утицај Енглеске спољне политике, посебна тема, о њега ћу анализирати у посебном одељку међутим за нашу причу о силама које су обликовале наш менталитет, Енглески утицај се пре свега осликава кроз Српско Османски ривалитет, пошто ми до 99 године никада нисмо били под непосредном Енглеском управом, док смо посредно били под њиховом чизмом оног момента када смо дигли главу противу Османлија, дакле од 1804.

Ментално стање Срба, у 19 веку, без обзира на све хвалоспеве историчара и срБчади новопечене, је све само не добро. Стварању искривљене слике о стању духа у то време, знатно доприноси чињеница да су писани документи, писани пре свега од стране скоројевићке елите, која је знатно другачије била формирана у Аустрији.

Српско друштво је пре свега, дубоко истраумирано друштво и оно је друштво у коме влада страх.

Тих 500 година под Османлијама, учинило је да су Срби развили далеко ближи однос са смрћу него са животом. Управо из те чињенице, да се нема много шта изгубити ако дође моменат да се гине, довео је до управо супротног ефекта, да се ризик много лакше прихвата и да “пут којим се ређе иде”, постане једни пут. Ту је кључ максиме, “нека буде оно шта бити не може”.

Овакво стање задржало се до дана данашњег, а кроз историју, врло често је изврдано руглу и исмевано. Аутошовинистички контекст, који је основа замене српства Југославијом, третира овакво стање као ментални дефкт и сврстава га у домен патологије, те он тако постаје за њих “култ смрти” или пак “култ рата”. По тој ауто шовинистичкој мантри, Срби су анахрон народ, који је по усмерењу ретроградан, који не прихвата промене, који држи до своје традицији која није стваралачка већ рушилачка те је стога штетна, агресивна и опасна.

Лудачка једном речју.

Овакво учење, ширили су Српски лумени, они образовани на Западу и то у првом реду Доситеј Обрадовић и Вук Стефановић Караџић. Школовани од стране Бечке школе, која акценат има на расистичком схватању света и на католичком ексклузивизму, они у Србију доносе ту потребу за преумљивањем то јест сада већ легендарном “променом свести”. Бечка школа, није ништа друго до културни рат који Аустрија води како би припремила територије за будућу окупацију и у таквој поставци домицијална култура је увек инфериорна из чега, рационално, произилази да мора бити замењна супериорном културом, то јест Аустријском.

Први корак у том освајачком походу јеста рационализација која се намеће путем просветитељства. Гледано са стране рационалног, култура заснована на култовима и митовима је примитивина и сваки напор на њеном одржању у тој форми се презентује као ретроградан процес, супротан рационалном-прогресивистичком схватању света. Зато се путем реформи она доводи на ниво који је компатибилан са агресорском културом. Рационализација културе, јесте ништа друго до први пред процес пред асимилацију и нестанак домицијалне културе.

Агресорска култура се представља као толерантна, широка, радознала…као пријатељска спрам домицијалне. Она не долази да је освоји и уништи, већ да јој помогне и унапреди. Да је цивилизује.

Управо у овом процесу, настаје Вук Стефановић Караџић као лумен, човек који је одмах кренуо да реформише круцијални аспект српске културе а то је био језик. Да би се што боље искористио, њему се поклања огромна пажња, он се уважава, он упознаје лумене тог доба, његова дела се објављују и он понесен тим заносом, врши истраживања на терену, прикупљајући културно наслеђе и омогућава му се презентација његовог рада. На тај начин, Вук на длану даје комплетан Српски код Европи, слепо верујући да ће га Европа безусловно прихватити и да за њега има места у тој светлој цивилизацији која блиста насупрот Осмаснког мрака.

Он је на овај начин, “одао код” Српског народа и српске културе, и учинио да се од ње направи оружије којим ће се Српска култура уништити. Тако, прва ствар која је морала бити урађена јесте реформа језика, како би се он прилагодио “једном народу” који живи у неколико различитих држава. Јер ако Срби у Србији буду причали као Срби у Хрватској, а Срби већина Срба у Хрватској је прихватила како Аустрију а неки су и прешли и у католичанство, далеко ће бити лакше Србима у Србији да учине исто, јер то је добро по њих баш као што је било добро за Србе у Аустрији.

Лумен Доситеј чак и предлаже да химна Србије буде тотално прогресивна и ин, “Востани Сербие” је онако, баш хипстерска. Европа једва чека да се Србија ослободи како би је примила под своје окриље и то ни мање ни више као равноправну. Идила космичких размера.

Међутим оно шта Доситеј и Вук не говоре директно јесте да, да би Србија била примељена у Европу јесте једна мала ствар, а то је да она се мора одрећи себе, то јест да изврши самоубиство.

Њена култура је инфериорна и она као таква није компатибилна са Европском, зато она мора бити одбачена и на њено место мора доћи рационална, логична мисао а логична је мисао да Србија припада Европи.

Србија припада Европи али не и Срби.

Наравно, не треба бити превише паметан да би се схватило о чему се овде заправо ради. Ради се о протеривању Русије и спречавању ширења Руског утицаја и то на сваки начин. Енглеска и Аустрија су имале савез како онда тако и данас у овом пројекту и како је пропаст Османског царства била само питање времена, сходно свом расисистичком схватању света политика Енглеске и Аустрије је таква да се тај “празан” простор мора попунити Аустријским утицајем који је компатибилан са Енглеским.

Цео проблем настаје онда када се испоставило да тај простор, баш некако и није “празан” и да на њему постоји нешто што се зове Срби.

Дефинисани као православни они нису били компатибилни са католичким делом Европе. Као православни они су слепо веровали Русији а то није било компатибилно са Енглезима који Русију мрзе. Тако је испало на крају, да Срби нису компатибилини са Европом, да се налазе на месту које Европа жели за себе. Да ствари буду још горе, они као такви су идеални субјект преко кога се Русија може ширити даље и то је проблем.

И тако долазимо до основог постулата безбедности Србије који се константно игнорише а он гласи да Србија и Срби нису исте ствари, гледано очима Европских Империја и Русије. Наиме ова два блока јесу врло заинтересована за Србију али уопште нису заинтересована за Србе.

За Европу и Енглеску, Срби су препрека док су за Русе олакшица у истој намери а она је увек била и остлаа-ДОМИНАЦИЈА НАД СРБИЈОМ.

Срби су тако, само дивљач, коју подједнако страсно желе да одстреле како Османски ловац, Руски ловац, Европски ловац а поготово Енглески ловац. И све шта ове стране раде, јесте борба око власништва над ловиштем, уз повремена како такмичења у лову. У паузама измвеђу тих такмичења, врши се прихрана дивљачи.

Видите, драги Бркови, ствари стоје овако.

Географија је чудо. Северна племена, која ви називате западним, немају ту олакшавајућу околност да на њиховој земљи, много тога може да никне а још мање да роди. Та друштва врло врло добро познају глад и оскудицу. Зато она морају да недостатак прирорде да надоместе својом активношћу, она морај на вештачки начин да створе благостање, превасходно мислим на храну. Међутим у бити, та друштва су више ловачка друштва него ратарска и сходно томе она се понашају као ловци, било као ловци било као предатори. Док су услови повољни, они лове свако за себе а када нису, удружују се у групе, баш као вуци у чопорима. И док лове тако, они поштују хиреархију, алфа је ту неприкосновен.

За разлику од њих, ми као племе пољопривредника смо далеко више слични крду биљоједа. Оно шта карактерише биљоједе, јесте масивност и предводник. Међутим апстрактно гледано, за разлику од чопора вукова где је много мужјака а једна женка, код биљоједа само је предводник мужајк а све иза њега су-ЖЕНКЕ.

И да, да додам, ништа боље не лови дивљу звер од припитомљене звери, што нас уводи у четврит део када ћу причати о нашим непријатељима.