ава ГАРДНЕР (Бранимир Марковић):ЗАШТО НИКАКО ЗА ДСере А МОЖ ЗА БОРКА

Зашто би их се грађанин нормалних психофизичких и менталних способности, након збацивања Белим листићима, уопште и сећао?

 

Зашто за неког, о коме све најгоре, преопручујем БОЈКОТ,  а за другог, о ком такође углавном лоше, да се ипак гласа.

 

 

Зашто никако не гласати за ДС, БоТа партију, ЛСВ, ЛДП … и наравно не за актуелну владајућу коалицију (што је непотребно додатно образлагати).

Штавише, после читања и заклињања над овом поуком треба обуставити свако бављење именом и ликом и делом свих наведених тијеком  предизборне кампање, да се не би губили драгоцени живци, време и паметне и преко потребне  оригиналне мисли.

Најкраћи и најтачнији одговор би био – зато што се начелно, суштински, идеолошки, чак ни по конкретним потезима не разликују од групације којој су као опозиција, сем по персоналним особинама, којима грађанство не би требало да се замара. Ја раЗЛке дал си за Цецу ил за Карлеушу.

Паравојске комуналне полиције, „приватно-јавно“ БУС плус партнерство, узурпације јавних предузећа – пре свих паркинг сервиса и инфостана, противуставне одлуке (и то истоветне, о забрани продаје алкохолних пића, чак  два пута упркос две одлуке Уставног суда) и још много чега другог „увео је“ Ђилас.

Бесмислени пројекти уз одсуство сваке стручне и  јавне расправе, чак и саме упитаности о мишљењу, интересима и жељама грађана, као и „транспарентности“ јавних набавки и расипање наших пара, карактеристично за „Београд на води“, „патентирани“ су бар приликом изградње моста на Ади. Уз исто игнорисање грађанских протеста и исто извештавање на Студију Б и Тв Б92.

„Београд на води“ пре „Београда на води“ био је Ђиласов на Дунавској обали у покушају. Истини за вољу тај пројект је далеко рационалнији, али метода – форсирање само најкрупнијег инвестиционог капитала,  је иста (као и на тендерима за изградњу мостова у Србији на којима не може да учествује Мостоградња због конкурсних услова).

Да будем сасвим јасан – Београд на води био на Сави или на Дунаву, може се изградити и након јавно обелодањених урбанистичких планова, услова и пројеката и јавног конкурса отвореног за све,   зграда по зграду, инвестицијама обичних смртника или њихових акционарских друштава или, сачувај ме Боже, покојних стамбених задруга,  како је уобичајено, како у правом капитализму предБеговићевске ере, тако и у омрзнутом самоуправљању, које се данас у америчкој теорији зове анархистички корпоративизам и слови као једна од пожељних алтернатива актуелном неолибералном (фашистичком).

Банкарски систем је уништио још Динкић, као мирођија у свим владама пре Вучића, заједно са најефикаснијом службом платног промета на свету, ефикаснијом и од Британске, по признању самих Британаца.

Исти је уништио и фонд ПИО, једноставним отимањем његове имовине, веома паметних инвцестиција у бање, скијалишта, хотеле … у које су улагали и тако обртали и оплођавали новац будућих пензионера на врло капиталистички начин сред анархије самоуправљања. Кад исто то раде западни приватни фондови, Борис др Беговић то хвали.

А правосудни Тадићеве пуленке (СТЕ заборавили министарку правде право са приправничког стажа, популарну домину?) Образовни још заборављени Гашо ДОСовски, а здравствени Томица Миленковић Динкић.

Тадић је увео обичај да добре рибе добијају најодговорније функције мимо заслуга, радног искуства, образовања ем способности, много пре данашњих старлета, шефица полиција, служби министарстава чак и САНУ. Заборавили сте Хрустановићку млађу, директорицу Лутрије, Томићку УНИЦЕФску и њену скромну гајбу у Паризу?

И извршитељи и нотари су уведени пре Вучићеве ере.

Није ли главна замерка Живковића НОВог Вучићу била што споро и неискрено спроводи реформе и споро иде у ЕУ? Не гураху ли се Тадић, Чанак  и Чеда у његове (Вучићеве) скуте?

Зашто би их се грађанин нормалних психофизичких и менталних способности, након збацивања Белим листићима, уопште и сећао?

Да нису променили програме? Да нису нешто ново смислили?

Или су само избацили петла ранораниоца Борка?

Постоји још један баналан разлог за што обичан смртник нема потребе да гласа за ове, све и да се не слаже са горњим констатцијама. Наиме, они имају армију „партијских обвезника“, како је генијално назвао ДрПавков,  и њихових породица егзистенцијално уплетених у њихово клупко, који ће им обезбедити прелазак цензуса. А ако ни за то нису способни са оноликим партијским чланствима и машинеријама и директорима јавних предузећа и парадржавних установа, то је разлог више да се игноришу ти неспособњаковићи.

И понављам: треба обуставити свако бављење именом и ликом и делом свих наведених тијеком  предизборне кампање, да се не би губили драгоцени живци, време и паметне и преко потребне  оригиналне мисли.

Посебно шеровање и згражавање над начелно истим типом естрадно-маркетиншко политичких дебилизма по електронским медијима, на које се ужасавамо и време и живце губимо кад су у изведби Вучића, Николића и њихове ергеле, као да их није патентирала Крстић Шапер, Борисова екипа. И као да исти тај Митровић и Марић нису били уредници још  у Слобино време. И ко да би Вучић сменио Тијанића да је жив.

Сетимо се посете Бориса Тадића кравама у предизборној кампањи .

Заборавите на ове да се НЕ расипа снага!!!

Дођосмо до клизавијег терена. Зашто за неког, о коме све најгоре, преопручујем БОЈКОТ,  а за другог, о ком такође углавном лоше, да се ипак гласа.

Нпр. баш за ликове о којима написах читав опус бљогерске пљувачине, Армани левичара (Борка Стефановића)[i], првог Министра демоцида (Сашу Радуловића)[ii] или Брата по мозгу (јуродивог Бошка)[iii].

Да поновим поново већ написано – зато што им се омаче макар нешто за шта их човек мож уФатит.

Гледе Борка већ цитирах да је суштинска разлика следећа: „U celom Izbornom programu DS nema reči „transparentno“ niti pominjanja teme javnosti ugovora ... U programu Borka Stefanovića pominje se transparentnost: Uvesti potpunu transparentnost i efikasnost javnih nabavki u Srbiji, kroz punu primenu informacionih tehnologija„[iv]

Сваком добронамерном је јасно да је спровођење само ове тачке – РЕВОЛУЦИЈА. Повратак изворном значењу речи република (јавна владавина). Да су противници „имплементације“ само ове тачке – сав партиократски апарат, сва оружана сила (полиција, војска и паравојске приватних обезбеђења) и доминантни медисјки и економски „чиниоци“ – домаћи тајкуни, шпекулантски страни „капитал“ и идеолошко пропагандне  фондације. Капитал под знацима навода, јер је углавном у питању обртање туђих, најчешће пара пореских обвезника разних држава – наше, ЕУ, САД и осталих „донатора“.[v]

Повратак у   res publica, пре него у њен „охлократски“ грчки синоним демократија, разлог је за подршку и СашиР и ЛеПен коалицији, чијој вођици се омаче,  у мору фраза и неоригиналних штреберских памфлета из туђих глава, у паузама лупетања јуродивог коалиционог партнера који обожава у овом тешком тренутку да се фокусира на  заиста „најбитније“ теме, попут „сви мушкарци у  војску„, обећање о поништењу свих тајних уговора. Ја то схватих буквално – Вудро Вилсоновски. И чекам (и чикам)  је да то предложи на првом заседању скупштине након изборног успеха. У држави чији правни поредак предвиђа да  и јавна предузећа имају пословне тајне.

Саша Радуловић је највише од поменутих урадио на обелодањивању  „транспарентности“ јавних уговора и пословања  јавних предузећа. Само део тога да реализује, након тријумфалног уласка у скупштину после ових избора, и свима ће нам бити боље брзо.

Понављам понављано НИЧЕГ СЛИЧНОГ НЕМА НИ У НАЗНАКАМА  у програмима осталих учесника избора.

Понављам понављано А НАЈВАЖНИЈЕ – није суштина овог ангажмана да се агитује за Јанка или Марка, већ да се подигне плима, таласи, а можда и цунами “ … за оне који плутају у сто пута крпљеним или једним за друге привезаним чамцима и балванима, као и за оне у тек склепаним баркама, овај талас плиме могао би бититаман толики да их некако добаци до обале. А потом, што се више посада нађе на обали, то ће теже бити онима који су их у изборне воде олако поринули да на копну лагодно превладају.“[vi]

Моја маленкост ни под најтежим мукама не би пристала да да свој глас Саши Радуловићу или ЛеПеновцим, као што вероватно  већина мојих читалаца не би гласала за Борка. Ерго, НЕ СМЕТАМО ЈЕДНИ ДРУГИМА.

Да се вратим насловном Борку (неће бити опширно).

Две су врсте утука на његов ангажман:

–          Он је неозбиљни татин левичар, неодговорно заговара неизводљиве будалаштине и

–          Он је лажни левичар, није искрено „против капитализма“

Гледе првих утука који углавном стижу из малограђанских кругова, „миљеа“ његове бивше странке  – истина је двоструко супротна.

Много веће „будалаштине“ већ су реализоване или је реализација у тијеку, и то не међ Црвеним кмерима него у веома нормалним државама – од Исланда, Скандинавије, преко јужне Европе па Британијом чак до САД, где Сандерс „лупета“ много левље и радикалније од Борка, па је егал са цвијетом демокраШЋине  америчке верзије Врачара, Хилари.

Проблем са Борком је управо – супротан. Он се толико устеже (а прдно би), обучен у оне тесне сакое који му стоје ко  пилету сисе,  а оптерећен маркетиншким обзирима превазиђене провинцијалне Крстић Шапер Борисове школе према „циљној групи“ бирачког тела, да се чак ограђиво и од Ципраса, а Варуфакис је за њега Че.  Више личи на лажног него на неодговорног левичара.

Но, већу смутњу му праве утуци о „недовољно антикапитализма“ од стране армије доконих скрибомана салонских марксиста и татиних анархиста.
Праве му дуплу штету.

Ако се огради од њихове закаснело пубертетске бубуљичаве теоретске револуционарности, откачиће и многе јуноше препуштене на милост и немилости „комунифашистичком“ (само салонски Марксисти и Љотићевци ава Николајевског типа)  идеолошком монополу, а они су једина револуционарна „база“ коју имамо.

Ако их „испоштује“, отпадају озбиљни и образовани људи, међу којима су многи читали и шта заиста пише у делима Карла Маркса.

Што год уради кајаће се. И углавном се каје.

Не брините, нећу се уплести у полемике са њима. Против марксиста се мере једино Маркsом, па  ћу им указати на радове истог који се баве преметном проблематиком. Да читају и уче.

Они (татини марксисти)  ушушкани у свом аутизму и стакленозвонству, нису приметили да ми одавно више не живимо у историјској епохи описаној у Марксовом Капиталу, Комунистичком Манифесту и сл.  Но у епохи, такође визионарски генијално антиципираној у, нажалост још увек практично непознатим, Основама критике политичке економије Карла Маркса.

(Одавно више) не живимо у капитализму већ у посткапитализму (оба термина Марксова). „Једну такву прокламацију о крају капитализма представио је недавно, 17. јула 2015, и лондонски Гардијан у есеју свог економског уредника Пола Месона „The End of Capitalism Has Begun”, „Крај капитализма је почео”…  Као што је пре 500 година капитализам заменио феудализам, сада капитализам уступа своје место пост-капитализму .…  Достигнута је „тачка“ историјског врхунца досадашњег светског поретка капитала са централном улогом коју „општи ум, general intellect“ има у тој ствари. У тој истој „тачки“ историјског врхунца досадашњег светског система, као светског поретка капитала, истовремено почиње и његово опадање, урушавање, трансформација и само-укидање. Четврта револуција је неповратно покренута, а један нови свет, не нужно и бољи свет, већ се види на хоризонту догађаја. Овај процес само-укидања капитала/капитализма и драматичног рађања новог света траје већ четрдесет година. „[vii]

Па је „антикапитализам“ као политички програм и мерна јединица левичарства, данас актуелан таман колико и „АнтиДиринг“. Ем њима омиљена  „класна борба“.

Да препустим паметнијим од себе (ем њих, салонских марскиста): “ Данас, заиста,  живимо у историјском „тренутку“ који је Маркс најавио 1858. Развој капитала/капитализма заиста је довео до отварања простора за прелазак људског друштва из поретка „нејасности“ и „непрозирности“ у поредак „јасности“ и „прозирности“. Заиста се догодило оно „претварање процеса производње из једноставног процеса рада у научни процес“,  са одлучујућом улогом коју овде има „општи ум, general intellect“ …   Али, будући да „капитал… ради на свом властитом укидању као облик који господари производњом“,  данас се јасно види и то да је овај „општи ум, general intellect“, који има одлучујућу улогу у репродукцији капитала/капитализма, истовремено и главни услов за излазак из поретка „непрозирности“ и „нејасности“. Реч је о двострукој природи „општег ума, general intellecta“. Истовремено, „општи ум, general intellect“ је и главни услов успостављања, изградње и очувања поретка капитала и главни услов за његово само-укидање, превазилажење, напуштање и алтернативу.“[viii]

Разумљиво је што су Марксове антиципације биле неразумљиве смртницима 19. И 20. века. Док су филозофи углавном мислили да „филозофира“, да не говори о нечем конкретном. Данас, у информатичкој ери, требало би да буде јасно да је „општи ум, general intellect“ нешто знатно „опипљивије“  и неспекулативније. Баш као и поредак „јавности и прозирности“, који нам омогућава технологија (машинерија). Па искористимо је и применимо у политичкој пракси. Не теоретски, ко Маркс у 19. веку, него практично – ко Исланђани кад састављају Устав, Швајцарци кад припремају референдуме …

У том смислу је данас и разумљивије зашто је Маркс још за живота изјавио да није марксиста. Применимо  његов савет  гледе данашњих марскиста . Борко га је већ применио на симболичком нивоу – стављањем изворног знака левице на грб „Левице Србије“. Луче, симбола изворног либерализма а не петокраке, српа и чекића или црвене руже. Што поздрављам.

Да ли је лично схватио да „… када се у трагању за истином нађемо пред непремостивим тешкоћама и ограничењима, добро је да се вратимо на почетак…“ или делује „општи ум, general intellect“, мање је битно.

Почетак левице је – група присталица националне државе (суверенитета грађана) лево од присталица империје (племства).  И данас је та битка (слободне државе против СТО нпр,.) Класне борбе су биле актуелне пре 100 година драги марксисти. Данас само у виду видео игрица ако неко креира борбу робота против робота у аутоматизованој производњи (машинерији).

Јер главни друштвени проблем данас је  „опадање потребног људског рада у производњи, услед примене информационих технологија, има драматичне размере; истраживање Фреја и Осборна из 2013, показује да ће у току наредних 5 до 10 година, дакле 2018 – 2023, чак 47% запослених (тада, 2013) у САД и земљама ЕУ, остати без посла  услед чињенице да ће дигиталне технологије и роботи преузети њихове послове (у мање развијеним чланицама ЕУ, као што је то, на пример, Румунија, чак 62% запослених ризикује да из истих разлога остане без посла у наредних 5 до 10 година. „ А суштина неолибералног обрта је, што је технологија омогућила вишеструко већу продуктивност рада а  „капиталисти“ су задржали сав вишак зараде, не подижући наднице нимало, не зато што пролетери нису били класно свесни, већ зато што су суспендоване националне државе као регулатори расподеле друштвеног богатства.  У укупном износу више него довољног за потребе свих.

Ако Борко схвати да је револуционарни набој у реанимацији институција, снаге и надлежности националне државе „на ползу народа“, а не у револуционарној демагогији и салонским трућањима, врачарским или „марксистичким“ … на коњу смо.

Да будем јасан на конкретном примеру.  Шта је лакше „пролетеријату“ – анимирати десетине и десетине хиљада људи на синдикалне уличне протесте или „имплементирати“ елементарну цивилизацијску стечевину у закон, „парламентарним путем“ након изборног успеха.  Рецимо законску обавезу да свака компанија која запошљава више од 50 људи МОРА да има потписан колективни уговор  са репрезентативим синдидкатом, како је рецимо у закону Словачке и многих других европских земаља.

Или законом смањити радно време, као у Шведској нпр. , данас кад је драстично  „опадање потребног људског рада у производњи, услед примене информационих технологија“, а укупан износ друштвеног богатства више него довољан за све. Чак и у Србији.
ДОК ИНСТИТУЦИЈЕ, ИЗБОРИ И ПАРЛАМЕНТ ЈОШ ПОСТОЈЕ.

———-

[i] http://branali.blogspot.rs/2015/06/blog-post_4.html

[ii] http://prevrat.com/2014/01/18/%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%80-%D0%BC%D0%B0%D1%80%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%BC%D0%B8%D0%BD%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%80-%D0%B4%D0%B5%D0%BC%D0%BE%D1%86%D0%B8%D0%B4%D0%B0/

[iii] http://branali.blogspot.rs/2011/08/blog-post.html

[iv] http://dvogled.rs/2015/12/poredenje-izbornog-programa-ds-i-programa-borka-stefanovica/

[v] http://branali.blogspot.rs/2015/12/blog-post_22.html

[vi] Далибор Петровић Социолог, доцент на БУ  http://www.politika.rs/scc/clanak/347941/Pogledi/Fejsbuk-i-izlaznost

[vii] https://www.scribd.com/doc/32579294/Ljubomir-Kljaki%C4%87-KOSMOPOLIS-OGLED-O-CELINI-SVETA-I-UPRAVLJANJU-SVETSKIM-POSLOVIMA

[viii] исто