ава Гарднер (Мр.Бранимир): ЛОГИКА АВА НИМБУСА (Ђорђа Ивковића)

Таман реши да читалаштво Преврата поштедим своје скрибоманије

кад, Божје провиђење посла ава Нимбуса.  Уобичајено са бројним  луцидним констатацијама на које „немам замјерки“. И уобичајено – невероватним закључком.

благодарам ава Нимбусу што је јасно објаснио стаду шта треба учинити „само сасвим супротно“.

 

Таман реши да читалаштво Преврата поштедим своје скрибоманије, због немогућности да одговорим на „обиље“ коментара, сугестија  и критика.  Ава Пајсер (ДрПавков, који мудро ћути) се пожали на СнаГи народа да нико више не коментарише…

… кад, Божје провиђење посла ава Нимбуса.  Уобичајено са бројним  луцидним констатацијама на које „немам замјерки“. И уобичајено – невероватним закључком.

Из премиса

А) Већина бирача суштински не разуме да је ситуација погибељна.

Б) Србија данас не би била способна да се одбрани ни од боље организоване банде гусара.

В) У зла доба сетише се тако патуљасти и закрвљени  да су рођаци од старина и наново се уједињују у коалицију елитних курајбера.

и

г) Сигурно је да способних људи и правих патриота још увек има, али су развејани на све стране и нема никакве „стожерне“ идеје ни ауторитета  да их окупи у конкретну силу способну да заустави и преокрене вртлог националног пропадања од кога смо већ морску болест добили.

Закључи: „Бирачи могу да не ураде ништа, односно да бојкотују изборе. Да бојкотују све странке. Да бојкотују СИСТЕМ!!!  Да кажу: „Марш у пи*ду материну сви“! Нема ништа од напред предоченог „завршног плана“ ако на изборе изађе мање од 45% бирача.“

Изгледа да је неизлечива болест патриЈота да увек раде тачно оно што ОНИ (непријатељи) хоће. СИСТЕМ управо оће да масовно  не-учествујемо.

У народу неспособном да се „одбрани од шачице гусара“ могуће је анимирати 15% најкорумпиранијих, најпрепаданијих, највише егзистенцијално условљених партијским ухлебљењима, да „превагну“ до 55% бојкота избора које ће као јако да узбуди власт и колонијалне налогодавце. 15% навиклих да не користе мозак и слушају само најјаче.

А немогуће је организовати 10% својеглавих, самосталних, блескастих, да изгласају „талас“ нових партија „сва три“ опредељења (и либералног и социјалдемократског  и конзервативног), а можда и четвртог (десант мањинама), који би узео најмање трећину скупштине и довео пред дувар „наново сједињене у коалицију елитних курајбера“(оне за које објасних да НИКАКО НЕ ТРЕБА гласати у претходном посту), јасним  избором – ил с нама ил са Вучићем, где их гурају налогодавци. 10% који иначе висе на компу, немају кући телевизор и не слушају никог.

А сам написа „Стварни утицај …  опозиција може постићи ако има 1/3 односно 84 непоткупивих посланика.“ 

Знаковито је да ава Нимбус ни не помиње две од те три постојеће групације.  Као да је Ђокин Јеремија важнији од Борка и Саше Радуловића.

Признајем – мојим скромним менталним могућностима недокучива логика. Посебно, што је сам лепо подсетио на 386 Енглеза,  колонијалних управитеља, чије се свевлашће управо заснивало на не-учествовању становништва у политици.

Узгред, код срБских патриЈота изгледа не мож без свршавања на усташе. „Како је то могуће одговор ћемо наћи код браће Хрвата …„.  Баш на усташе, не на све Хрвате, не на Живи зид рецимо. Јер ава се одушевљава најгорим шљамом – ХДЗ коалицијом. Болесно браћо Срби, болесно, лечите се.

Као што је болесно и инсистирање на чувању Устава у ком ЈАСНО пише да Косово НИЈЕ део правног поретка Србије (Преамбула и члан  97 Nadležnost Republike Srbije, у ком нису поменуте надлежности над аутономним покрајинама, већ само у ставу „3. teritorijalnu organizaciju Republike Srbije; sistem lokalne samouprave..“ и члан 182. : „Srbija ima Autonomnu pokrajinu Vojvodinu i Autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohija. Suštinska autonomija Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija urediće se posebnim zakonom koji se donosi po postupku predviđenom za promenu Ustava.“ – који још није донет, а практично га је немогуће донети због „postupkа predviđenog za promenu Ustava“.)

Eлем,  благодарам ава Нимбусу што је јасно објаснио стаду шта треба учинити „само сасвим супротно“.

А ја, захваљујући њему, ипак настављам да трујем и на Преврату.

Елем ЗАШТО МОЖ ДА СЕ ГЛАСА ЗА САШУ Р И САНДУ РвИ И БОШКА ПВО

свим непочинствима и будалаштинама унаточ

У претходном ураДку сам, надам се, објаснио како имате на расположенију сасвим солидну „левичарску“ копи пејст опцију трендова са запада. Недоследну, помало незнавену, преписану до пола, али бар нацртану (симболом Левице Србије) тачно,  тенденцију враћању изворној левици – либерализму. И повратку суверенитетима националних држава и правном поретку контра „комунофашистичког“ тероризма глобалних центара моћи.

Као што не знамо, „икона“ данашњих неолибералиста и тржишних фундаменталиста “ … Adam Smit je na primer smatrao da je trgovinska razmena veoma ograničen aspekt ukupnog ljudskog iskustva. Drugim rečima, on je tržište smeštao u ograničenu sferu ljudskog delovanja. Neoliberalni ekonomisti Smita i njemu slične teoretičare smatraju svojim rodonačelnicima, ali Braun je uverena da bi oni bili zapanjeni novim tržišnim imperijalizmom.„[i]

А шта друго је једина смислена алтернатива у држави у којој већ по ко зна који пут од заборављеног Вукотића, Антиног министра, маторог Аврама, Боже Дерикоже па надаље „Три министра долазе из глобалних финансијских институција. С тим што су Душан Вујовић и Кори Удовички солидно котирани професионалци Империје (он је, обратите пажњу, поред осталог, био „дугогодишњи представник Светске банке у Украјини“, а она од 1993. до 2001. у ММФ-у „радила на проблемима монетарног сектора Мозамбика и Зимбабвеа“ – што их је ваљда препоручило за садашње функције..“

Оно што буни смртнике је „дијалектика“ појма регулација-дерегулација. Неолиберални (наводно)тржишжни фундаменталисти се залажу за „дерегулацију“ која у њиховом тумачењу значи „одумирање државе“ – тог „скупог и јаловог“ јавног сектора.  Њено апсолутно немешање у свој посао.

(Србија је светска авангарда у томе. Готово све дојучерашње инспекцијске и надзорне служба разних министарстава „пренеле“ су своја овлашћења на приватне фирме под разним називима – „Удружења потрошача“, „СОКОЈ“, Агенција за лекове и сл. тако да грађанин нема коме  да се пожали. Јер јесу пренеле овлашћења за бављење неком проблематиком, али не и инструменте деловања. Што су ми најотвореније рекли кад сам се пожалио и у свим удружењима потрошача (понављам приватне фирме које добијају новац из буџета јер су министарства „пренела“ овлашћења на њих) и у канцеларији Заштитника грађана. Буквално – није нам посо да нешто предузмемо него само да примимо к знању и издамо саопштења.)

Истовремено политичке организације тржишних фундаменталиста – ММФ, Светска банка и ЕУ, бомбардују нас све новим и новим прописима и законима. Па ко ће то макар и да прочита, ако нема  „државе“, паразитског јавног сектора. (Да подсетим млађе и средовечне. Анте Марковић је својевремено буквално схватио појам дерегулације и кренуо у „сечу прописа“. Па су ММФ и Светска банка брзо нашли новог миљеника и извршитеља – угледног банкара на привременом  раду у САД, Слободана Милошевића.)

Очигледно са том њиховом „дерегулацијом“ нешто није у реду већ на елементарно здраворазумском и формално логичком нивоу. Попут следеће типичне вести на корпоративним медијима: Пинк 6. април вести у 22 часа: „Држава на плате у јавном сектору троши 14 пута више него што заради – мере које је најавио премијер Вучић су веома добре за привреду јер садрже све што је привреда тражила.“

Но, као што Борко данас преписује (или добија на готово од неког) тако су и онда ДОСовци једноставно добили на астал нешто данас знано као „doktrina TINA „There is no alternative„… u inauguracijskim godinama neoliberalnog kapitalizma lapidarno formulirala Margaret Thatcher„. И што је учинило своје у фази деструкције националних економија и држава.

Али сада је време за наредне кораке – како уништене државе и економије учинити одрживим у мери да „крупни капитал“ може да експлоатише робове а да се робови и гладијатори не побуне и не поцркају од глади.  И то вам је отприлике оквир у ком делују „деСНЋари“ – Саша Радуловић и Санда РИ (и ПВО – Бошко).

Саша (и његови)  је, да подсетимо, стартовао као Вучићев министар, радикалнији и од Вучића, уз шта иду и још веће глупости и неподоБштине од Вучићевих. Дефинитивна приватизација по Беговићевском рецепту, урнисање јавног сектора, „стезање каиша„, уништавање синдиката … Колико се само излупетао и излагао у време доношења актуелног ултрафашистичког Закона о раду …. Заборавили? Па да вас подсетим на понешто, сасвим насумично, на:

А) глупости: „Зашто треба да се промени закон о раду? Зато што та промена, заједно са другим структурним променама и променом пореске политке, омогућује веће запошљавање. Суштина промене своди се на смањење трошка по сваком раднику за послодавца. Када послодавцу смањите трошак по раднику, он ће лакше да се одлучи да запосли новог радника.„[ii] Указујем на Фројдовску омашку – „да запосли новог радника“, а отпусти старог, скупљег, јер управо је то био циљ – постизање „флексибилности надница наниже“ (у земљи са ионако најнижим надницама у Европи) како тумачише идеолог демоцида Беговић др Борис, суспендовањем свих „стечевина“ синдикалне борбе од Светозара Марковића и Кларе Цеткин наовамо.

И

Б) тисућу пута понављане лажи: „Отпремнине. По садашњем закону (донет 2005. године), послодавац који отпусти радника мора да му плати отпремину за сваку претходну годину радног стажа без обзира  на то да ли је радник ту годину провео код њега или у другом предузећу (члан 158). Замислите радника који има 55 година живота и 30 година радног стажа. Ако га запослим и држим у мом предузећу годину дана, а потом се привредна ситуација погорша и приморан сам да га отпустим, морам да му платим отпремнину за 31 годину радног стажа, а не само за ону годину коју је провео код мене.“ Лаж је следећа: тај Закон, накарадно и бесмислено тумачен на начин да радник може небројено пута да узима  отпремнину од разних послодаваца за исти радни стаж (што у пракси беше само међ политичарима у државној управи), заиста је постојао, али су се оба синдиката одмах сложила да се та одредба укине. Упркос томе, у свим јавним наступима Сашинци, а посебно Павловић (који је то поновио и у предизборном програму на Б92),  су лагали да синдикати инсистирају на оваквој бесмислици.  Наравно представницима синдиката није пружен простор на корпоративним медијима, у којима је тада камповао Павловић. А полулаж је сугестија да послодавац мора да исплати сваком  раднику. Не, само раднику који је технолошки вишак, никако и нераднику, што беше релативно прецизно формулисано.

Наравно оваквом „агендом“ се не добијају избори чак ни међу мазохистима Балкана, па је Саша „купио“ франшизу на идеју „da država svim građanima daje određenu minimalnu plaću, bez obzira na to jesu li oni zaposleni ili nisu, što bi bitno povećalo socijalnu sigurnosti.“[iii] У тијеку је имплементација ове идеје у Финској, а варијанта много повољнија по смртнике и лењивце и у Швајцарској, предложено је давно у Италији, можда још понегде.

А зец лежи у овом грму: „Riječ je, međutim, o ideji koja se prvi put pojavila u Velikoj Britaniji prije više od trideset godina, a zagovarala ju je krajnja desnica. Tada se predlagalo da država svakom punoljetnom građaninu osigura prihod od kojeg može skromno živjeti. Tko je s tim zadovoljan, ne mora do kraja života ni tražiti zaposlenje ni raditi… Jednim potezom riješio bi se problem nezaposlenosti, odnosno ostvario neki nakaradni oblik pune zaposlenosti. Ne bi više bila potrebna financijska pomoć za nezaposlene, a ni državne službe koje je isplaćuju i kontroliraju. Nestala bi potreba i za nizom drugih socijalnih službi, svatko bi bio zbrinut, a sindikati (tada u Britaniji iznimno moćni) izgubili bi tlo pod nogama. Prestalo bi stalno pregovaranje o plaćama, a štrajkovi i drugi oblici sindikalne borbe izgubili bi smisao. Sva radnička prava bila bi zamijenjena samo jednim – pravom na minimalni prihod.“[iv]

Мера уопште није толико лоша колико сугерише аутор левичарског мањинистичког сајта. Посебно у земљи у којој су институције већ прилично урушене. Свакако праведније решење реалног  проблема нужне „флексибилизације надница на ниже“ у посткапиталистичко доба у ком живимо, а које Маркс антиципираше давно појмом машинерија из „Прилог..“, у ком „опадање потребног људског рада у производњи, услед примене информационих технологија, има драматичне размере„, простим тржишним деловањем (минималне) потражње и (огромне) понуде прекаријата, од постојећег стања. Логика је да би се смањењем понуде очајног прекаријата на овај начин зауставио и суноврат надница и бахатост послодаваца, без интервенције државе, „дерегулисано“, тржишно без наводника. Број очајних би се овом мером смањио нарочито  међу делом становништва који су већина, унаточ Марксовим „бинарним“ теоретским моделима: „Čak i u vreme Karla Marksa i Čarlsa Dikensa, u radničkim naseljima je živelo mnogo više služavki, čistača cipela, smećara, kuhara, medicinskih sestara, učitelja i učiteljica, prostitutki i uličnih prodavaca nego zaposlenih u rudnicima, fabrikama tekstila ili željezarama. Tako je i danas.“[v]

У животу, логички, постоје само два решења – ил стиснеш ил прднеш (обрадили смо у претходном посту Боркове муке кад оће оба). Као што су у новијој историји била само два релативно социјално подношљива а успешна политичко-економска система – европска социјалдемократија и „амерички сан“ у који спада и јапански доследни Фордовски либерализам, оба, надам се привремено, покојна. Боркова опција је „стиснеш“ – оне који имају вишка, државно усмереном прерасподелом националног богаства, пре свега прогресивним порезима, што Оланду баш није успело, а ни Ципрасу. Али, „…  unutar evrozone, države koje su mnogo uradile na preraspodeli u najmanju ruku su prebrodile krizu bolje od onih koje su uradile manje.“[vi]

Нећете Борка јер је „црвени“?

Ето вам Саша са дерегулацијом либералног типа, са драстичним смањењем харача привреди, поједностављењем пореског система који би нас лишио потребе гломазног бирократског апарата за контролу прекомпликованог пореског педеве система …

Али ту има мали проблем у који ускачу Санда РвИ и Бошко ПВО. Овај амерички порески систем, који је на снази у свим најразвијенијим земаљам света (Јужна Кореја, Јапан, Индија, Аустралија..), у ком су највећем дебилу јасне његове просте пореске обавезе, неспојив је и некомпатибилан са ЕУ интеграцијама. А они су ЈЕДИНИ који су отворено комунистички против ЕУ. Вучићевог циркузанта Шешеља не убрајам у озбиљне.

Овде се отвара и једна тема о којој сви јунаци ни мукајет већ скоро 30 година, а толико је небитна да смо једном због ње чак и  бомбардовани. А то је редефинисање односа са матером и гарантом сигурности и просперитета обе Југославије – САД.

Јер, ваљда је јасно већ и будалама, пут у овакву ЕУ пут је равно  у пропаст – и теоретски не само практично. А тамо воде и власт и „опозиција“ и аналитици и НВОзматици. „Тeško je naterati čoveka da nešto shvati kada mu plata zavisi od toga da ne shvati“[vii].  И апстиненти.

Само су три алтернативе:

–          Са матушком Русијом (декларативно, јер не видим како је то реално могуће) са Европском католичком клерикалном десницом уз Санду РвИ и ПВО (а без мене, јер знам новију историју, учитељицу живота)

–          За Варуфакисом, Асанжом и европском новом левицом у револуционарну обнову Европе на трагу Де Голових сновиђења о слободним нацијама (а Борко за њима)

–  са десничарима протестантских исходишта покушати издејствовати статус Чешке, Пољске и Словачке код маћехе, накадашње матере, а тому ваљда води Саша,  кад су га већ ископали у америчком републиканском тинг тенгу, ко Динкића пре.

ИЗБОРА ИМАТЕ НИСУ СВИ ИСТИ.

Ово троје су схватили бар елементарно:

„moja potrošnja je vaš prihod a vaša potrošnja je moj prihod, tako da kada svi istovremeno pokušavamo da smanjimo potrošnju rezultat je opšti pad prihoda i depresirana privreda„

Paul Krugman