Милан Миленковић: Окречени гробови

 

 

„Тешко вама, књижевници и фарисеји! Ви сте као окречени гробови. Споља изгледају лепо, а изнутра су пуни костију и сваке нечисти“ (Матеј 23, 27). Када сте кренули јесенас да протестујете против уласка Црне Горе у НАТО, овде је било мртво море. Власт нас је потуљено, како само српска власт уме и зна, гуркала ка НАТО пакту, али овдашња опозиција, научена да не ремети удобност свог положаја и да се бори искључиво саопштењима, пет пара није давала за догађаје у Црној Гори, мислећи да је НАТО од Србије удаљен много светлосних година. Млитава саопштења, неколико слабо посећених трибина и ширење неутемељене приче да ће Руси наоружати Србију и побринути се за све наше проблеме, тако што ће отерати НАТО, а довести бескрајно мудру опозицију на власт – то је била читава активност опозиције јесенас и зимус.

Самозаљубљена, потонула у предизборну комбинаторику, опозиција није ни приметила кад је ђаво дошао по своје. Пре неколико дана, сигуран сам да сте то испратили, Србија је ратификовала споразум са НАТО пактом, који је, мислим 2006-те, потписао Вук Драшковић, министар иностраних послова у влади Војислава Коштунице. Патриотска опозиција се, невољно, тргла из зимског сна. Самозване шампионе српског национализма и патриотизма, Бог је обдарио накнадном, а не претходном памећу, тако да су реакције закасниле и биле, што већ отвара и нека друга питања, веома млаке.

Мој је утисак да назовипатриотска опозиција није имала дозволу да галами против НАТО пакта пре ратификације, те да јој је дозвољено да, колико да образ сачува пред бирачима, изда неколико саопштења после скупштинског гласања. Биће, истина, одржани и неки протести и то, отприлике, недељу дана после ратификације. Пре ње – ни један.

Могућа су два једнако вероватна сценарија: да је српска опозиција, мислим на ову која себе части патриотским епитетима, увелико у раљама странаца, те да своје активности договара са њима, или да је борба за места на изборним листама до те мере ошамутила патриоте, да нису ни приметили шта се спрема. Ко их макар мало познаје, неће одбацити ни једну од ових могућности. Незнање српске опозиције, њена неспособност да предвиђа догађаје, никако се не сме подценити. Већ годинама нису у стању да схвате једноставан шаблон: кад год се крене у неко приближавање НАТО пакту, претходно се јавност затрпа причама о масивној куповини руског оружја, о изградњи руских база у Србији, а Путин и Рогозин не силазе са насловних страна и екрана. Опозиција, уместо да схвати игру, одмах пожури да ликује и да се грудобуса и не само да медијског кедера прогута, него још и утроји.

Патриоти, наравно, не желе да пропусте прилику да себе представе српској јавности као овлашћене представнике руске политике у нас, те својим незнањем доприносе формирању погрешне слике у Србаља. Уместо да, чим чују да Вучић изговара речи „Путин“, или „Русија“, одмах дигну галаму против НАТО-а, патриоти се уплаше да ће им овај преотети титулу сертификованих русофила, па крену да дуплирају број руских база и количине руског оружја. Толика промућурност мора да силно забавља Вучића и еврофундамнталисте.

Ратификација споразума са НАТО пактом је затекла опозицију у најгорем тренутку: увелико су додавали своја имена на посланичке листе и делили управне одборе, а то је, у Србији, посао изнад свих послова и брига изнад свих брига; сопствена гузица је на прва три места приоритета сваког српског политичара. „Ратификован споразум са НАТО пактом“! „Добро, добро, него зашто сам ја на деветом месту на листи, а Јова на шестом“?

Као што рекох, биће неких протеста, већ (тек!?) у суботу и, мирне душе, прогнозирам да ће ови ваши протести у Подгорици, која цела није као општина Звездара, бити чудо од масивности и масовности, у односу на оно што ће се дешавати у Београду.

Организатори протеста су већ саопштили да ће се „због великог интересовања“, организовати превоз из неколико српских градова. Као да је у питању концерт, а не ствар од виталног значаја за државу и нацију. Читајући саопштење, готово да сам позвао да питам где могу да се набаве карте за тај догађај. Ипак, био бих неправедан да не кажем да су ти, истина неспретни млади људи (ради се о Заветницима) једини који су се одважили да дигну главу са изборних листа и нешто ураде, макар и са закашњењем. Остали ће се задовољити несувислим саопштењима.

Онај сценарио, по коме је српска патриотска опозиција већ ухваћена у мрежу евро-атлантиста, такође није за одбацивање. Константни изборни порази, страх од нестанка са политичке сцене, ако се понове резултати из 2014-те, те стална цепања унутар политичких партија, свакако су родили идеју да би ограничена колаборација са режимом и странцима могла да преокрене рђаве трендове.

На последња два протеста, Патриотски блок је успео да изведе не више од 400 људи (војни пензионери изводе између 800 и 1000), што свакако није допринело подизању самопоуздања. Занимљиво је и то да анкете показују да рејтинг патриота расте обрнуто пропорционално броју људи које могу да изведу на улицу. Исто тако, борба за фер изборне услове није отишла даље од прокламације и, ако се на њој заврши, то ће родити сумњу да судбина патриота и не зависи од изборних услова, већ од нечег другог.

Ратификација споразума са НАТО пактом је била, ако ништа друго, одлична прилика за опозицију да прогласи бојкот, под солидним изговором да нема слободних избора у земљи којом крстаре НАТО трупе. Но, већ су купљена оделца, већ набављене посланичке акт-ташне, већ су се нанишаниле фотеље и сад је врло тешко, па и немогуће, тргнути се из снова о положајима и привилегијама.

У окупираној Србији 1942. године, све и да су постојали избори, могло се само кандидовати за новог Недића, а не за противника Немаца. Ништа другачије није ни данас. Управо зато, читава српска политичка сцена изгледа као окречени гробови.

(Ин4с)