Анализа односа Србије и Енглеске од 1804 до данас, Уводни део.

УВОД.

“ Постоје три степена мржње према некоме или нечему: Први је неспутана агресија, други је презир док је трећи, финални и највиши степен мржње – равнодушност.”

 

Велика Британија, припада западној цивилизацији, међутим она не припада Европској цивилизацији, већ Атлантској.

Сама чињеница да је Енглеска острво, ставља је у специфичан положај у односу на остатак Европе и та специфичност се огледа у простој чињеници да она, као острво, нема физичку, копенену везу са Европским континентом. Из ове чињенице произилазе две нове, на којима се темељи сва специфичност енглеске културе а са њом и њене политике. Прва је осећај сигурности, јер не постоји физички контакт са претњом док је други, изведен из ове спознаје, стална будност како би се та сигурност одржала.

Пука географија острва, чини да острвске нације, врло брзо у свом развоју, дођу у сусрет сами са собом, и сходно томе спознају своје предности и мане. Те нације, једном речју, постају врло рано самосвесне и сходно томе, рационалне. Други чинилац који је одредио енглески карактер , јесте сама клима. И ако је земља у Великој Британији довољно плодна да омогући пристојан живот, она ни изблиза није толико плодна да омогући живот у изобиљу. Сви ови фактори, допринели су стварању једног јасног, логички утемељеног система који своју бит базира на реалном схватању света. Ни један конфликт, који су Енглези имали у својим међусобним трвењима, а имали су их на претек и то врло крвавих, нису могли да пренебрегну ове чиниоце и увек су били условљени истим. Почевши од напора усмерених ка стварању и очувању стабилности, оличених у уједињењу са Шкотском и касније Ирском, чиме је осигурана територијална целовитост острва и када је на време схваћено да се краљевски апсолутизам мора ограничити и да исти никада не сме доћи под власт Ватикана, као што је то био случај са монархијама Европе, што је на широка врата увело парламентизам као један облик прагматизма који опет се базира на рационалном поимању света око себе.

Насупрот типично срБском, поимању Запада и Велике Британије, када упоређују Србију и Велику Британију, срБски “аналитичари” често износе тезу како је у почетку Срба и Енглеза било 5 милиона и како сада њих има 200 милиона а нас 7 и то у опадању. Оно што они превиђају, јесте да је све до почетка 19 века, популација Енглеске стагнирала и да се до тада увек кретала између 5 и 8 милиона, са ретким периодима када је досезала 9 милиона. Оно шта је Енглезима омогућило експанзију и раст, јесте ИНДУСТРИЈА, комбинована са тада, већ врло развијеном дипломатијом и оно што је посебно важно, још развијенијом обавештајном службом. Упрошћено, ово значи да је Енглеска, увек била у могућности да буде барем два корака испред свог противника/конкурента и да своје ограничене ресурсе употреби на најефикаснији могући начин. Енглези никада нису могли себи да приуште луксуз, херојског јуриша у славу и да на коцку ставе све или ништа, али су зато били довољно паметни да поставе своју аристократију на кључна места и у кључном тренутку, да у тренутку победе то изгледа тако, и да на крају, слава победе припадне истој. На тај начин, постало је могуће да слоган “За Краља и Отаџбину” никада не буде окаљан и да увек одржи ореол и сав свој сјај. На овај начин, значај монархије и аристократије никада није могао суштински да буде доведен у питање и као такав, увек је био и остао фактор социјалне кохезије и мотивације. Постао је вредност и као такав, био је вредан чувања и одбране.

Све ово довело је до стварања једног изразито стабилног система који је као крајњи продукт дао стабилну државу, чија стабилност није била условљена њеном снагом. Било је момената када је и војно и економски, Британија била на коленима али вера у заједничку идеју, увек јој је омогућавала да се уздигне, регенерише и поврати изгубљено. Њена снага стога не лежи у толико у пукој моћи већ у способности обнове, тј регенерације.

Још од Вестфалдског мира, Енглеска политика је успевала да изађе на крај са конкурентима, путем брижљивог балансирања. Она је тада изградила један врло истанчан и софистициран начин вођења спољне политике, балансирањем у употреби своје две основне полуге моћи, војне и финансијске. На тај начин, она је успела да спречи појаву конкурената који би били у могућности да је угрозе, методом ограничавања. Та метода, у себи, носила је јаку обавештајну припрему, која је омогућавала да Енглеска увек буде корак испред свог конкурента и адекватно одговори, ангажујући праве ресурсе у право време, чиме је успевала да извуче максималну добит за уложено. Идентификујући кључне тачке у плановима конкуренције, она је циљала само њих а не целу конструкцију, и њиховом елиминацијом, цела конструкција би се онда урушавала сама од себе.

За ове успехе, Енглеска политика никада није јавно преузимала одговорност нити се китила славом, највећи облик прославе успеха био је галантно отварање неког 200 година старог коњака у кругу одабраних људи уз камин и једва приметне осмехе. Те прославе су биле кратке и после њих, сви би се сви вратили на своје постаје и будно наставили да мотре на најмање знаке опасности по Империју.

Године 1534. Краљ Хенри Осми, проглашава себе поглаваром Англиканске Цркве и на тај начин, преводи Енглеску из Католичанства у Протестантизам, услвоно речено.

Појава Протестантизма, снажно је уздрмала Католичку Цркву и њену доминацију у Европи и контра мера, контра реформација коју је покренула Католичка Црква, Тридентским Сабором, држаног у три седнице (1545/1547, 1551/1552 и 1562/1563 ), гурнуће Европу у серију религиозних крвавих ратова. Међутим оно што је још важније за нашу причу, десиће се 1540. године, када Игњатио Лојола оснива Језуитски ред, као неформалну војску Ватикана, установљену на безусловној привржености Папи и одбрани Католичанства. Свим средствима. Овај ток догађаја, гурнуће целу Европу у више вековна превирања и конфликте, између Протестаната и Католика, у коме ће се посебно истаћи кама кршћани и Мађари, који ће своју безусловну оданост Ватикану, китити монструозним касапљењем по Европи.

Тај жар за сатирањем свега што није католичко, кама кршћани ће носити са поносом увек, било да су војска која креће на Магдебург у 17. веку или на Србију у 20-ом и са истим методама.

Током тог времена, у самој Енглеској, дешавала су превирања али њихов карактер није био религиозан, барем не на први поглед. Карактер борби унутар сам Енглеске (Енглески Грађански рат Први 1642-1646, Други 1648-1649 и Трећи 1649-1651 ), био је мотивасн пре свега економским и политичким разлозима. Заправо, сви ти сукоби, могу се окарактерисати као нека врста консолидације ставова, око форме саме државе али њена сама суштина никада није била доведена у питање. Једноставно, ко год однео превагу, био је ограничен са чињеницом да је Енглеска острво и да располаже са ограниченим ресурсима за живот, да те ресурсе мора да добро регулише и контролише и да просперитет зависи од колонијалних поседа. Такође, ма ко дошао на власт, није могао да пренебрегне чињеницу, да је Енглеска као острво, безбедна земља од спољних утицаја и да би се очувала таквом, потребан је напор свих који је насељавају. Стога, значаји договора и уговора, а нарочито компромиса, носе са собом посебну тежину. Ривалитет са Шкотима тако, коначно је превазиђен са доласком Џејмса Седмог краља Шкотске, на престо Енглеске и Ирске, 24 Марта 1603 године, (Унија Круна). И ако је ово било династичко уједињење, оно је само утрло пут стварном уједињењу, 1707 године, творећи тако по први пут у историји нову државу- ”Велику Британију”.

Колонијалне силе континенталне Европе, увучене у верски рат, врло брзо су почеле да се исцрпљују и губе примат у поређењу са Великом Британијом. Британија тада ступа у савез са војим најближим ривалом, Холаандијом и заједно са Светим Римским Царством, ратује против Шпаније и Француске, у рату за “Шпанско Наслеђе”. У тим ратовима, Велика Британија побеђује и добија кључне, стратешке тачке на обалама, превасходно Гибралтар и Мајорка са којих је лако могла да контролише Атлантик и Средоземно Море, што је само допринело њеном учвршћивању моћи и што ју је довело на Империјалну сцену, на почетку 18. века.

Нагло ширење утицаја и повећавање броја колонија, омогућило је Великој Британији не само да стекне огромну финансијску и војну моћ, већ је она почела да стиче огромна знања и искуства у том периоду. Имајући стотине хиљада људи који константно крстаре светом, спознаја о Свету увећавала се са сваким новим упловљавањем брода у луку. И то сазнање, није било резервисано само за елиту, то сазнање је дубински продирало у друштво, јер без обзира да ли сте официр или обичан морнар на броду, ви ће те пловити и доживети на том путовању исте ствари и ако вас срећа послужи, ви ће те то искуство пренети другима било да ће те причати приче као деда унуку пред спавање или писати књиге. Сво то сазнање, почело је дубински да прожима целу нацију, обезбеђујући јој још јачу друштвену кохезију и усађујући се у колективно несвесно. Сваким даном, сам живот у Великој Британији, на овај или онај начин, постајао је богатији и пунији.

Ширење колонија, донело је Великој Британији још једну велику корист. Она је наиме имала луксуз, да своја унутрашња превирања, галантно решава пуким изгнанствима потенцијалних реметилаца далеко у колоније, чиме се чистила од нестабилности и учвршћивала домаћи систем.

Све ово, сјединило се у праксе и традиције, тачно утврђене поступке и правила, у један готово механицистички начин решавања проблема, заснован на чистој логици, трошкова и добити.

Никада у Енглеској култури неће заживети неко мистично Боготражење, нека митолошка, епско китњаста филозофија која нема никакве везе до са оним шта може се измерити и продати. У неку руку, што је била богатија и војно моћнија, Велика Британија је заостајала у, срБски речено, “духовном” развоју. Због тога у Великој Британији цветају разноразни култови и мистика, колоквијално, опет срБски названим Сатанизмима. Међутим, за сада већ добро конструисану и оперативну машину каква је Велика Британија, те примесе органског, нису ништа до пацовчићи који покушавају да преживе у шуми пројектованих цеви и паре на дугим морским путовањима.

Све то, није ништа друго до декорација која се набавља по цени и по потреби и може се посматрати као чист хир, каприц и копртз али никада као нешто суштинско.

Суштина је увек јасно дефинисана количином злата у каси.

Осамнаести век, поставиће Велику Британију на светску Империјалну сцену, омогућавајући вртоглави раст капитала, војне моћи и рапидног ширења зона утицаја. Међутим оно шта карактерише Британско колонијално управљње, јесте да се оно не врши директно, њега не врши сама држава, већ је пре свега, приватизовано и њега врше компаније, основане од стране Круне, тј државе.

За разлику од колонија које су држале католичке земље, попут Шпаније и Француске, Британско колонијално управљање, карактерише чиста експолоатација ресурса и механицистички приступ. Тачније, овај приступ чистог и не скривеног рабљења ресурса без било каквог интереса за домицијалну културу, јесте карактеристика свих протестантских Империја и њихових колонија.

Католичке колоније, са друге стране и католичке државе, колоније сматрају интегралним делом своје територије и сходно томе, поред природних богатстава оне у њих доводе и католичку цркву која граби душе као ресурс, поред државе која граби само природне ресурсе.

Меркантилно-механицистички приступ колонијама тако, ствара како позитивне тако и негативне последице. Са једне стране, трошкови су знатно мањи, јер нема потребе за духовним уплитањем у домородачку културу. Она је или игнорисана или једноставно истребљена. Са друге стране, висока организованост доноси рапидни технолошки скок у колоније, јер их сходно свом меркантилистичком духу, Британска управа стандардизује за сопствену употребу. Као нека врста пред процесуирања, припреме пред експолоатацију. Основна карактеристика Британске управе у колонијама јесте, саобраћајна инфраструктура која повезује земљу тако да земље које потпадну под Британску власт, готово одмах добијајау слободу кретања, изградњом путева и мостова. Ова пракса остаће примењивана и до дана данашњег, нароичто на Косову и у Хрватској, где проблематично становништво (у овом случају Српско) физички елиминише са простора и одмах креће се у изградњу путне структуре, без било каквог односа спрам културе староседелаца. Овај пример, илуструје још једну карактеристику Британске колонијалне управе, а то је да на просторима на којима постоји, она увек свог савезника налази у нај екстремнијим и нај заосталијим елементима друштва и од њих прави своју плаћеничку војску, која одржава унутрашњу стабилност пуким терорисањем локалног становништва. Због тога је геноцид саставни пратилац Британске колонијалне управе и врло често, колоније које се ослободе Британског утицаја, врло лако падају у тиранију и крваве грађанске ратове који настављају да разарају друштво вековима пошто Британци оду. Са друге стране, тамо где се геноцид одради ваљано као што је случај са Северном Америком, Канадом, Аустралијом и Новим Зеландом, те колоније постају супер уређена и просперитетна друштва.

Карактер Британске колонијалне управе, као у осталом и читаве Империјалне Европе, базиран је на осећају надмоћи и супериорности. Базиран је на чистом расизму које своје корене црпи из катоиличког учења, које је пак базирано на осећају ексклузивитета тј ИЗУЗЕТНОСТИ. То је контекст “Тврђаве под опсадом” у коме све шта се налази изван зидина тврђаве је или ресурс који треба се искористи или непријатељ који треба да се победи. Он као такав не носи никакву вредност нити значење и према њему није могуће успоставити било какав морални однос. Он, дефинисан као нешто негативно у својој суштини, може бити или прерађен у нешто корисно илиуништен. Са друге стране, све што је са унутрашње стране тврђаве, је апсолутно добро и исправно, препознато је као вредност и као такво се чува и брани.

Међутим, Велика Британија, и ако проистекла из оваквог учења и схватања, брише религиозност из овог схватање, она га не промовише, већ га надограђује и своди ствари на чисто меркантилистички, употребни однос. Ствари код ње више нису добре и лоше, већ су или корисне или штетне. Надоградња религиозног становишта заправо значи да се подразумева да је оно што Британија ради богоугодно, морално и исправно, те стога оно чиме се њена политика бави, јесте колико ефикасно она може да спроведе Божије добро у дело. Тј, колико је ефикасна. На овај начин, моралност у Британској политици не постоји, јер не постоји бинарна логика заснована подели на добро и зло, већ је она рационализацијом разложена и обесмишљена пуким свођењем на корисно и штетно (само по Британију, прим.).

Оваква поставка, без уплива моралности и без сензибилитета за добро и зло, омогућава да је једино што је исправно и корисно за Британију, јесу само и једино Британски ИНТЕРЕСИ (да им буде добро, прим) и ништа више. Британска политика је стога аморална, она у себи не носи одреднице неких виших, апстрактних вредности, те самим тим није универзална, општа. Већ је искључва у самој својој суштини и односи се само на оне ствари које су добре САМО за Британију. И како себе сматра ексклузивно нај савршенијом и нај напреднијом, за елиту Велике Британије је сасвим логично да предпостави да оно шта је добро за Велику Британију, добро је и за цео свет. Оваква поставка, омогућује да политика Велике Британије буде практично бескрајно прилагодљива јер нје ограничена моралом и увек следи само и једино сопствени интерес. Тачније ако би икако могла да се дефинише, политика Велике Британие је дефинисана једним јединим интересом а тај интерес је да на свету постоји једино Британски интерес. Тачније, једини Британски интерес јесте безусловна и неограничена слобода у испуњавању сопствених интереса.

У тој борби са конкурентима, политика Велике Британије, је развила један екстремно ефикасан и разоран облик притиска који проистиче из комбинације њеног доминантног положаја на планети и економско-војне моћи а који се кратко и јасно зове..

Политика ОБУЗДАВАЊА.

Политика обуздавања ( Eng. Containment ) јесте скуп активних и пасивних мера, које се примењују како би се спречила појава противника или конкуренције. Логика која покреће политику обуздавања, директно је скопчана са концептом пре дестинације и она црпи своју основу управо из религиозног схватања које се практикује у протестантизму. У тој метафизици протестантизма, која постоји без обзира на изражени рационализам, схватање да су ствари већ предодређене буди потребу за њиховим сазнањем, пре него што се десе. Онај који унапред зна своју предодређену улогу, он може да је одигра на најбољи начин. Стога је у својим планирањима и плановима, Британска елита пре свега окренута пројекцији, тј она се не бави стварима које су се десиле нити стварима које се дешавају, већ се превасходно бави стварима које ће се десити. Тачније, стварима које БИ МОГЛЕ ДА СЕ ДЕСЕ. Најбољи пример оваквог размишљања јесте концепт, по коме ако нека земља поседује могућност да направи флоту која би могла да угрози Британску супремацију на мору, у будућности, та земља ће бити одмах нападнута и ако није саградила ни један брод. Ово за последицу има да, та земља ако има капацитете за бродоградњу, она ће моментално бити стављена под мере обуздавања како би се спречила да бродове, једном у будућности изгради, хтела она то или не.

Методолошки гледано, политика обуздавања у суштини, поставља оквире у којима се нешто дешава. Сами догађаји њу не интересују све док се не развију до те мере да почну угрожавати оквире у које је их је политика обуздавања ставила. Онај ко се нађе под тим мерама аутоматски мора да се прилагођава њима, ако су му исти познати и самим тим цео његов развој, постаје условљен тим истим оквирима. Када се оквири којим случајем, примене рано на неку нацију, која је тек у поступку настајања, политика обуздавања трајно деформише саму суштину те нације и претвара је у нешто шта она није. Тако деформисана нација, има онда само један избор, а то је да се прилагоди у потпуности оквирима које су успоставили Британци. Свака борба против тих оквира је унапред осуђена на пропаст, јер су ограничења таква да су слабости проистекле из условљеног развитка такве да нација никада није у стању да развије капацитете, то јест снагу довољну да би се оквири пробили. Она је, генетски пројектована оквиром да буде слаба.

Сваки њен покушај, чак и ако постане свесна оквира, да исте разбије, унапред је осуђен на пропаст, просто зато јер су све њене слабости, пројектоване овом методом, унапред познате Великој Британији и он врло лако, сваки покушај пробијања ограничења, осујећује, управо дејством на те слабе тачке. Тако, након избијања Америчке револуције, којом се Северна Америка отела у први мах, Енглеској контроли, сва пажња Енглеске елите, се усресређује потом на Индију. Овакав ток догађаја, додатно је појачан ерупицјом вулкана Лаки који је осакатио пољопривреду Европе и довео до слома феудалног система и са њим успостављања услова за избијање Француске револуције. Међутим, након пораза Наполеона појава Русије на сцени озбиљно је претила да угрози Британске интересе на Далеком Истоку и од тог момента, сва пажња Уједињеног Краљевства биће усмерена ка заштити Индије као крунске колоније унутар Империје. Сваки продор Русије ка топлим морима, представљао је опасност за Енглеску доминацију те су тако, мере обуздавања биле одмах примењене на свакој потенцијалној тачки Руског ширења.

На жалост по нас, Србија је била прва земља на ширем подручју Европског континента која се од тренутка свог ослобођења нашла на удару такве једне супер моћне силе каква је била Велика Британија. Једна иронична карактеристика која прати мере обуздавања, јесте да, попут пса на ланцу, господар константно затеже узицу и што је се често дешава, када пас направи нешто што господару није мило, господар зна да се унесе псу у лице после добрих батина. Ово у суштини значи да на крају, земља која је изложена мерама обуздавања, увек долази у директан контакт са оним који ју је осакатио. Али како не полазимо од краја, од момента када смо се суочили са господарем на крају 20-ог века, морамо се вратити у доба када су нам окови стављени.

Добро дошли у 19 век…