Драган Томић, Пупак свемира

Не видим разлог због чега би скорашња ратификација ИПАП споразума, чинила стање у Србији горим него што је оно било пре годину дана, или што је оно било пре пет,десет или сто година.

Ширење НАТО алијансе јесте процес који траје и који има циљ да :

а. Прошири утицај Запада

б. Протера утицај Русије.

Ово значи да је наша слобода, тачније “слобода” резулат не наших напора, већ вакуума створеног приликом додира ова два блока. То такође значи да бити за један од ова два блока, значи бити за окупацију, било она источна или западна. Историја нас на жалост учи да је, бити окупиран од стране Истока ( Османско царство и/или Русија) значи живот који је сведен на пуко постојање док у случају да смо окупирани од стране Запада (Енглеска,Америка,Аустрија/Немачка,Хрвати,Бошњаци,Албанци), то значи само смрт.

Стога је бесмислено заступати и једну и другу страну. Једнима није логично да ми живимо али им је логично да постојимо, другима није логично да ми постојимо. Ово значи да ми избора немамо, јер бирање између два зла је и даље избор зла и нема никаквог смисла, уколико стојимо на страни добра.

Бити за Исток значи правити се мртав док бити за Запад значи бити мртав.

Шта да се ради? Једно је сигурно, кукање неће донети никаво решење. Ситуација је комплексна и њу није могуће решити једноставним решењем. Међутим, управо та претерана комплексност ситуације, чини да су једноставна решења нај примамљивија. И ту лежи највећа опасност.

Ситуација у Србији се представља као ситуација у којој је Србија окупирана земља и којом влада компрадорска елита, која ради на штету грађана Србије и у сагласју са окупаторима. Из овога произилази да је смењивање компрадорске елите први корак ка ослобођењу од окупације. Ако би се проблем Србије свео на владавину СНС-а и њиховог лучоноше Александра Вучића, решење би било смена Александра Вучића и СНС режима.

Мишљења сам, међутим, да се тим чином ништа не би променило, јер сам СНС и Александар Вучић, нису узрок проблема већ су његова последица.

Они су његова последица исто онолико колико су пре њих били и владавина Бориса Тадића и ДС, пре тога Војислава Коштунице и ДСС, пре њега Ђинђића и ДОС-а,пре њега владавина брачног пара Милошевић Марковић и Јул-СПС а пре њих владавина КПС а пре њих владавина Недића,а пре њих владавина ЊКВ а пре њих Обреновића и Црно Рукаша а пре њих…све до самог почетка наше агоније а то је владавина Уставобранитеља.

Уставобранитељски режим јесте тачка у времену и простору када је направљено ТО што постоји и данас и они су ти који су направили ПРОБЛЕМ.

Генезу проблема Српске државне администрације треба посматрати као процес који почива на два основна принципа-страху и не знању. Сами уставобранитељи, су збацили Милоша Обреновића са власти у процесу који је био илегалан. Дакле ради се о државном удару.

Чињеница да се на власт дошло превратом, аутоматски доводи до страха да се путем преврата може и сићи са власти и то је корен страха који обузима ране уставобранитеље. Страх да се све може изгубити у трену и незаконитио. Да би се то спречило, власт се морала учврстити будалама, сатрапима који ће бити у потпуности зависни од врха и ту долазимо до друге компоненте власти уставобранитеља а њу чини полуписмено чиновништво.

Разложено до краја, врх власти код уставобранитеља чине параноици док им базу чине будале. Мерни систем који се користи јесте систем негативне селекције. Не бирају се способни људи већ управо супротно, трутови скучених погледа на свет, који су егзистенцијално везани за професију. Будале саме по себи јесу брана која чува параноике на врху власти.

Значај будале за уставобранитељску власт је непроцењив и они путем њих без икаквих проблема спроводе своју вољу и власт. Међутим, параноици, опседнути страхом да им се у сваком моменту може одузети све па и живот, теже да грабе и лапћу, што више како би се осигурали за случај да се деси преврат. Они болују од синдрома хрчка и позиције користе како би стекли огромно богатство које чувају за црне дане.

Међутим оно што је најзначајније за уставобранитеље, јесте да њихов поредак, насупрот тврдњама српских историчара, није изградио никакве институције већ је напротив, само озаконио личну, на додђем ти, власт. Институције у глави параноика, постоје про форме, као нише или обори, у које се трпају будале како би симулирале државу. Међутим сама суштина остаје не промењена а она је таква да се ради о систему који константно зазире од народа и од идеја које би биле алтернатива владајућој мантри при чему, а ово је најбитније, сама власт нема НИКАКВУ ИДЕЈУ.

У својој књизи, Уставобранитељи и њихова влада (1912),Слободан Јовановић то врло јасно каже на самом почетку. Уставобранитељи јесу пре свега БЕЗИДЕЈНИ људи и њима је као таквима, СВАКА идеја непријатељ.

Може се онда са правом рећи да је основна идеологија Српске елите јесте идеологија безидејности из чега произилази да су идеје и идеологије, централно место око кога иста орбитира, као што рупа на дну реке ствара вир који у себе увлачи све шта је корисно и некорисно.

У светлу оваквог схватања, све шта се деисло у Србији а везано је за политику је ирелевантно и из тог разлога, релевантно је једино то.

Једино решење јесте консензус око основних питања. Међутим да би се консензус направио та питања морају бити дефинисана. Мислим да смо сви сагласни да проблем постоји. Сада је време да дамо одговор на следеће питање.

Шта је наш проблем?