Драгослав Павков: После боја за цензус – копље у трње

 

већина Србаља апсолутно прихвата ауторитарно владање, где владар тумачи и прекраја законе како му се наврне, где је врх извршне власти потпуно феудализован по принципу „знаш ме – знам те и не дирам те – не дирај ме“, где министри суверено владају ресорима који су им запали, а директори и локални политичари феудима који су им додељени…

Србијом влада педерски лоби

и мајмун убеђен да је геније…

Пљачкање народа његов је хоби,

а мајмун болује од шизофреније.*

                                   (Боро Чорбо)

Што значи – против лобија и мајмуна ваља се борити, али… Зар најпре не би требало дефинисати шта је проблем, прикупити тачне податке о непријатељу, сагледати своје потенцијале, у складу с тим одредити циљ, па тек онда ступити у љути бој? Зато, идемо редом…

1. Проблем са демократијом у Србији је системска злоупотреба демократских процедура и постојећих закона. Степен злоупотребе зависи од количине моћи и утицаја коју поседује онај ко се на њу одлучи; она сеже од највишег места у државној администрацији, па све до задњег председника скупштине станара у некој „ламели“. Не злоупотребљава само онај ко је тренутно на власти, злоупотребама су склони сви, а оне се рационализују** на разне начине, најчешће „народном вољом“ и потребом да се „прихвати реалност“. У случају који је ономад био повод за ово писаније, проблем је основана сумња да је Републичка изборна комисија под утицајем неког веома моћног и кључно заинтересованог злоупотребила своје право да верификује резултате изражене изборне воље грађана, и уз помоћ некаквог недопустивог постизборног инжењеринга „патриотску коалицију“ ДСС/Двери спустила испод цензуса од 5% и тиме тој организацији онемогућила да има представнике у Народној Скупштини. Што је врло вероватно да се стварно десило и за шта неко треба да одговара. Али, због чега да виси Педро, тј. зашто да одговара само онај мутави председник РИКа, зашто да не одговарају и председници бирачких одбора који су потписивали фалш записнике?! Зар то не личи на наш чувени обичај да „нападамо“ светске але и вране, масоне, мороне, илуминате и језуите, Обаму и Ротшилде, док нам овде испред носа моћници из паркинг-сеервиса киднапују аутомобиле, криминалци прекомандовани у страначке паравојске руше престоничке сламове док полиција са прстом у шупку посматра кретање небеских тела, итд? Дакле – да одговара Ђурђевић, али да одговарају и сви који су Ђурђевића уопште довели у ситуацију да изврши кривично дело прекрајање изборне воље грађана. Тек тада протести опозиције имају смисла. Јер вођа ће лако, ако буде политички опортуно и корисно по режим сменити Ђурђевића, чак га и ухапсити (па касније пустити уз подразумевајућу одштету плаћену из државног буџета), али ко ће њега заменити на месту новог председника РИКа? Неки од његових данашњих саучесника! Неки Изногуд, који данас ради исто што и шеф му, само из његове сенке. Тек када се одговорност буде подразумевала за свакога ко посегне за недозвољеним средствима, можемо да се надамо како ће неки анонимни бирократа почети поштено да ради посао за који је плаћен. Пардон – за који је превише добро плаћен. Просто – биће му прескупо да ризикује.
2. Непријатељ опозиције по дифолту је режим. Овај са којим данас имамо посла је (верујем) најгори до сада јер га сачињава лош људски материјал, а предводи га човек који заслужује да у уџбенике историје уђе поред Луја Четрнаестог, Иди Амин – Даде и Пола Пота. Версај се убрзано гради, камени темељци само фрцају, а поља смрти се смешкају дрзницима што се супротстављају ридикулозним тумачењима принципа и обичаја у демократском свету, којима вођа све чешће увесељава васколики пук. Међутим, није проблем он нити је проблем његов лични режим; проблем је део народа који подржава баш такав начин управљања државом, а тај део је превелики залогај за свакога ко се усуди да уради нешто суштинско. Приближно половина грађана гласа или негласањем подржава Александра Вучића, а више од половине његових противника нема никакав проблем са начином на који се државом управља, једини њихов проблем је тај што ОНИ нису на месту Вучића и његових следбеника. Значи, већина Србаља апсолутно прихвата ауторитарно владање, где владар тумачи и прекраја законе како му се наврне, где је врх извршне власти потпуно феудализован по принципу „знаш ме – знам те и не дирам те – не дирај ме“, где министри суверено владају ресорима који су им запали, а директори и локални политичари феудима који су им додељени… Има ли онда смисла уопште улазити у сукоб са режимом?
   Наравно да има, али треба сагледати сопствене потенцијале и одредити достижан циљ.
3. Александар Вучић има много непријатеља, али већина најмоћнијих и најутицајнијих као што рекох нема проблем са системом кога он представља већ с њим лично. Други део њиховог проблема је у томе што, ако је на власти он – они морају да буду потпуно развлашћени и без икаквог утицаја. Како без туђег (државног) новца они не могу да функционишу – све што се трте своди се на то како Вучића присилити да им ДА више него што им даје данас. Због тога, сви ти преживари су спремни да диктатора туку његовим оруђима, да лажу, манипулишу, тргују гласовима и мандатима, на све само да им се омогући да се прикуче државним јаслама. Њихова „борба“ због тога има уграђену мину, а она се састоји у томе да поштен свет (ни)са њима неће да има посла. Да би било до краја јасно – епизода из протеклих „избора“ ово врло добро илуструје: Наиме, док су се Цесид и режимски аналитичари по свим србијанским телевизијама изјашњавали о процентима, „патриотска опозиција“ је оштрила зубе и говорила о крађи коју је предвидела у кампањи (али је ипак пристала да  у њој саслужује, „у народном интересу“); чим су се појавиле нове статистике које су опозицију сместиле изнад 5% – престале су приче о крађи и отпочело је славље… Ми не можемо знати шта су овлашћени представници Двери/ДСС и остали преговарали са Вучићевим чаушима али нешто се очигледно искундачило, па је постало необично важно „ДвСС“ сурдукнути испод црте а воздићи Чеду, Чанка и Бориса… Али, имамо довољно основа да сумњамо како се све управо овако одиграло, једноставно – превише смо искусни. Борба ДвеСС-а да „им се да“ да пређу цензус је класичан пример напада на погрешну фортификацију (што би рек’о Миша Ђурковић); ако на нешто имаш право – не тражиш да ти се то „да“ већ захтеваш да се испоштује твоје право. Ако ти неко нешто даје – постајеш његов дужник, и само Бог зна шта ћеш све морати да урадиш како би му се одужио. Дубоко верујем да је режим управо због тога ове неопеване наивчине и срушио испод св. Цензуса. Зато се поставља питање, каква је корист за државу и њен народ да у Скупштини убудуће паламуде једни а не и једни и други? Да Вучић лакше или теже (јефтиније или скупље) кроз парламент провлачи своје реформе, мења Устав, урушава национално достојанство и људско самопоштовање грађана… Искуство нам говори да ће како год да се ова комеНдија заврши, опет процветати трговина гласовима, мандатима, територијом, суверенитетом. Вучић може да плаћа и подмићује јер то не ради својим, приватним, већ нашим новцем, оним кога ће враћати наша деца.
   Дакле, наша „армија“ је болесно хетерогена и за сада не би смела да се упушта у борбу. Борис, Пајтић, Бошко и СРИ су тако криви рогови у врећи да би се поболи међусобно све да Вучић сад, чим стигне у кабинет поднесе оставку и емигрира у Бугојно. Значи, чак ни победа цензус – коалиције овој држави не би донела стабилност већ нове сукобе. Једино што може да донесе стабилност и бенефите са њом повезане, је јачање институција и одузимање личног политичког утицаја свима који га данас, или су склони да га у будућности злоупотребљавају. Да се друштвом управља уз помоћ закона а не уз помоћ утицаја… Да се закон мора поштовати у сваком случају, а уколико се испостави да је он лош, неприменљив или штетан – да се под хитно ставља ван снаге, и да се спроведе јавна расправа о предлогу новог закона.
   Али, да бисмо дошли у фазу да расправљамо о законима, најпре морамо да постанемо свесни колико су они важни, а важни су само ако се односе на сваког подједнако. У супротном, опет ћемо имати законе који служе као покриће за злоупотребе а то већ имамо, па не видим смисао да мењамо нешто што већ функционише као савршено синхронизована и подмазана машинерија. Лакше је уписати се у „праву“ странку, мало климати главом, мало лепити плакате или људима досађивати телефоном, па да те Бог види…
   Ако је тако – боље да се не срамотимо. Ако пак није тако – време је да се одреди
4. циљ. Велики део око циља је поменут у претходној тачки. Нама, који својим написима и наступима излазимо у јавност циљ не сме бити пуко преузимање власти, већ морамо да се концентришемо на то да извршимо утицај на бирачко тело у смислу да оно схвати како се злоупотребе никада више неће исплатити, тј. да бављење криминалом (па и политичким) мора постати прескупо. Куповина гласова на изборима мора постати тешко кривично дело, па када онај кога неко сними док исплаћује бираче заглави 5-6 година у Митровици или Забели, а за то време му деца (због које наводно све то ради) постану наркомани и кураве, много теже ће се одлучивати да слепо извршава заповести… Застрашивање бирача, уцењивање радним местом и слично – такође. Закони који све ово санкционишу већ постоје, само неке од њих треба изменити и допунити у смислу да добију „шири захват“ и оштрије санкције. Али као што рекох – најпре овај народ мора да схвати како од следбеништва и подаништва нема среће. Ова земља и њене институције власништво су сваког њеног држављанина у истој пропорцији, а она је од прилике 1:7 000 000… Ни Вучић ни Бошко немају већи удео у власништву, тако не би смели имати ни већи удео у власти. Ми њих не бирамо за власнике већ за своје представнике. Када ТО схватимо, кад ТО постане аксиом, јавите се да расправљамо о тачки број 5. то јест о начину како да победимо.
   До тада, никакви избори у Куртимуртистану ме не занимају.

* Песму из које је цитирана строфа песник је написао у част једног другог србског вође. Као што видимо она је универзално применљива. За сада.
** Рационализација је лаж коју човек изговара да би се тренутно осетио боље него што заслужује. Није кажњиво рационализовати, само је срамно и детињасто.