Мр. Бранимир: ЧЕКАЈУЋИ РЕВОЛУЦИОА

Никад смешнији, јаднији и мизернији остаци и патрљци „вишестраначја“ и грађанског друштва у судару са никад бескомпромиснијим, безочнијим и организованијим силам једно-без-умља који су имали никад већу међународну подршку – ипак нису изгубили. 

Замислите шта би тек било да смо способни за “ artikulacije svojih zahtjeva“.

 

Свој осврт на „помахниталу“ грађанску свет у Хрватској  кроз разне видове отпора филоусташтву, Славенка Дракулић завршава: „Značajna je to razlika koja ukazuje ne samo na nepovjerenje u političke elite, nego i na sposobnost artikulacije svojih zahtjeva.“[i]

У фалсификаторски измењеном контексту ову реченицу „злоупорабим“ тумачећи србијанска изборна и постизборна дешавања.  Значајна   је разлика кад се неповерење у елите НЕ артикулише у јасне захтеве.  

Минули избори показали су сваком  ко жели да види, да је у политици боље чинити било шта, него ништа. Чак и катастрофално вођене кампање (Левица, ДС …), истрошене личности  (скоро па сви) и потпуно одсуство (ДС, ЧБЧ, СРС, СПС, СНС са свим комби странкама …) или сасвим неартикулисани програми (Левица, ДССвери…) изродили су ситуацију драстично другачију него пре (само неколико дана) избора.

Одједном су многа питања поново отворена, расправе бујају по преосталим  њивама које пучина стока грдна још није угазила.

Славенка закључује (понављам сасвим десетим поводом)  а ја „потписујем“: „Ova vrsta javnog djelovanja,dizanje neugodne buke oko problematičnih odluka vlasti i ponašanja pojedinaca, nije bez učinka.“

Грађани су улетели у ове изборе ко магаре у  маглу, без икаквих упута, плана  и компаса. Само на основу злокобне грозничаве активности ДРУГИХ коју су само назирали, закључили су да су НЕКИМА ови избори јако значајни. Па су се изродиле две логички једино могуће опције: да се како тако самоорганизујемо, какви смо такви смо,  слушајући то звецкање оружја које није наше, или да се правимо мртви, па ако зајебемо противника…

Али противник није баш толико глуп. Дапаче, има сву могућу „логистику“ и локаторе, па се тактика прављења мртвим показала јако глупа. Па су ови „самоорганизовани“ с коца и конопца бранили и ове „мртве“. Који им се и даље не  придружују. Док кућа гори неки „из принципа“ неће да користе канту немачке , а неки канту  руске или америчке производње, за гашење пожара. А и једни и други и трећи су сложни да би модеран апарат за гашење пожара, којег немамо,  био право решење уместо канти.

„Мртви“ и даље не пристају на „компромисе“. Каква бре представничка демоНкратија. Директна или ништа. Референдуми ко у Швајцарској, солидарност, одговорност  и дисциплина ко у Скандинавији и „интернет“ писање устава ко у Исланду.  Са ових пола становништва који гласају за Вучићоиде и остале партиократе и још четвртином који не дигну дупе ни да заокруже кружић једном у четири године и навијају само за  свој стомак. Додуше не ОДМАХ, него кад за то дође време („добро ти је то али НИЈЕ ЈОШ ВРЕМЕ„) и стекну се услови. Који се стичу пасивношћу и гунђањем себи у браду.

Зашто би се користиле преостале институционалне могућности САДА, кад мож лепо да се чека да све униште, да се још боље организују и још боље  „параинституционализују“ репресију, па онда брајко – кука и мотика, говњиве мотке – на опремљене и најсавременије наоружане оклопљене батаљоне у фантомкама под заштитом парадржаве.

Учинити оно што је најтеже, то је прави турбофолк став.

Никад смешнији, јаднији и мизернији остаци и патрљци „вишестраначја“ и грађанског друштва у судару са никад бескомпромиснијим, безочнијим и организованијим силам једно-без-умља који су имали никад већу међународну подршку – ипак нису изгубили. Што говори о снази режима и „страних амбасада“.

Замислите шта би тек било да смо способни за “ artikulacije svojih zahtjeva“.

http://branali.blogspot.rs/