Мр. Бранимир: 10 ГОДИНА БЕЗ МОРА магаре 2 – ИТАЛО-ЧЕТНИЦИ И ПЛЕМЕНИТИ ДИВЉАЦИ НА ПЈЕНИ А БЕЗ МОРА

ПРИМЕТИЛИ СТЕ ДА НАЈМАЊЕ ПИШЕМ  О ПОЛИТИЦИ.

НАРАВНО, ЈЕР ОТЦЕПЉЕЊЕ ЦРНЕ ГОРЕ НАЈМАЊЕ ИМА ВЕЗЕ СА ДНЕВНОМ ПОЛИТИКОМ. СВЕ ДРУГО, УКЉУЧУЈУЋИ И ТАБЛОИДНЕ БАНАЛНОСТИ, ИМА МНООООГО ВИШЕ ВЕЗЕ.

Политички сукоб између стране која има врло јасан, али генерално сасвим неосмишљен концепт и дугорочно тешко самоодржив план и стране која не нуди ништа сем инерције и антипротивности, брзо је прешо са политичког и економском на симболички и културолошки терен. Логично, јер би се и једни и други јако запетљали у конкретним политичким и економским проблемима, а тек у „геополитичким“ усмерењима. А тај симболички план баш има везе са тим. 

У Црној Гори је, иначе,  све просто, једноставно, општепознато и логично. Па тако свако све зна, посебно срБски аналитици и академици. 

Рецимо село у Боки где живе Старчевићи, Бринићи и Мештровићи је, шта друго него рвацко и католичко, а недалеко одатле, село где живе Николићи и Марковићи је православно и српско.

У Котору по телефонском именику ти је ласно одредити ко је ко.

Марковићи, Милошевићи, Петровићи, Николићи, Павловићи, Петковићи су Срби и православни .. и ови са црногорскијим презименима – Маровићи, Вучетићи, Мартиновићи.

А ови са чудним шта ће друго бит него неСрби, католици – Магуди, Парапиди, Бућини, Лагатори, Франете, Кажанегре, Кентере, Борете, Микијељ, Анђус, Арменко, Ћапин, Стијеповићи, Франовићи.

По овом обрасцу функционише срБска политичка аналитика. 

Тешко је не испасти глуп у београдском друштву,  кад кажеш да је истина, баш као на горњим примерима, дословно, НАЈДОСЛОВНИЈЕ „сасвим супротна“. 

Сасвим кратко, без иживљавања и уживљавања у сензационалистичке феноменологије, пробаћу да објасним, баналним разлозима, како се десило да  суверенистичко гласачко тело Миловог ДПС чине претежно људи из четничких породица (укључујући њега самог и цео врхе партије и „структуре“).

Од самог, признаћете будаластог, феномена, значајнија је чињеница да га срБска аналитика није приметила до дана данашњег, па упорно истрајава у „здраворазумском стереотипу“ да су суверенисти, логично јелте, из породица зеленаша и комунипартизанских антисрБских Титових издајника, а просрпски, логично, из четничких породица. (посумњао је само један дежурни коментатор на нспм-у који је појаву духовито и тачно назвао „италочетници„)

А још значајније је као показатељ колико је „национални/етнички идентитет“ трајан темељ било чега на Балкану (сем наравно изворан и једини тачан – да смо сви који говоримо истим језиком, на истој територији, истог генетско- етничког микса – исти, један народ).

У питању су две раширене и опште социо-психолошке појаве – регресија и дијалектика господара и слуге.

Регресија је понашање особе у  тренуцима шока и збуњености, кад  почну да се понашају „детиње“ или анимално. Социјална варијанта  је – кад се заједнице у неком, каквом таквом, стадијуму грађанског друштва, почињу враћати братственичким и родовским везама и понашањима.   У моменту изненадне стихијне и смртнику сасвим нејасне друштвене промене, попут почетка рата у његовој котлини нпр. , регресија није нимало нерационална. Чист инстикт преживљавања.

У многим забитима Црне Горе (не у свим, дакле није „научна“ закономерност, него феноменолошка) није био редак овакав „сценарио“. Ко што је мали „Вујо“ пошо куд сви братственици 41., па ставио масонску лобању на шубару, не схватајући зашто и чему, исто се понашао и унук „Вујица“ пола века касније, такође не схватајући ништа од испразног демагошког новоговора две зараћене стране – Момове и Милове. Ал, јбг Булатовићи су, зна се, стари зеленаши, потамањени у време Божићног устанка, а Мило је рођени унук– последњег бана Зетске бановине и четничког команданта Црне Горе Блажа, вође „Вујициног“ ђеда „Вује“.

Анализа или макар претпоставка овако елементарног начина (не може се рећи баш) размишљања, потпуно је изостала од стране аналитике, ал је обилно коришћена од  партијских оперативаца на руралним теренима ван „урбиа“. Неговање регресивних понашања у поредку охлократије је – системско. Агитатори су веома вешто „алудирали“ на оне из суседног села, „увик контра“  – партизане и СНПовце, с којима се „никад не може“. И обрнуто, да се разумемо.

Доказ да је ОВО, а не подела на некакве „Србе“ или „Црногорце“ било кључно, је однос Миловаца према либералима Славка Перовића, којима су  украли све – од програма до имиџа. С њима НИКАКО. Па зеленаши су човече! А колико сам се наслушао и нагледао надобудних београдских професора како соле памет Вујицама по Црној Гори. Толико гледе регресије.

А сад мало о слугама и господарима. Сасвим мало али (паметном) довољно. Победници другог грађанског рата партизани/зеленаши толико су страствено пригрлили полуге моћи, погодности и привилегије, углавном „у Београд“, да су у (ванприморској) Црној Гори остали готово само старци и немоћни и – четничка сирочад.  Изоловани у својим котлинама без ширег погледа с врха брда и препуштени сами себи у тешко „самоодрживом“ окружењу.

И индустријализацији као најбољој социјализацији и пацификацизацији. Сигуран посао у, за данашње појмове,  индустријским  гигантима попут Радоја Дакића, и друштвени станови у новоградњама Титограда, претумбали су њихов „етнички идентитет“. Макар колико је удобан живот у савезним институцијама и неслућена „социјална проходност“ дојучерашњих чобанчића, невиђена на овим просторима још од везира дервишме Отоманске империје, идентитет Теразијских и Дедињских зеленаша. Који су заборављени родни крај посећивали ретко углавном службеним возилима или чак војним хеликоптерима, бахатећи се пред сиротињом најримскије могуће.

Још кад су четничким сирочићима  Зиданог Моста  деца стасала за студије, а будући да су им скромним радничким платама, за разлику од зеленашког племства које може да обезбеди најбоље факултет „у Београд“, могли да приуште једино студије у Титограду, локал и републички патриотизам и самосвест је још порасла. И класна.

Сви услови за ново кружење елите били су ту. И интелигентни Мило да то (и још много тога) први схвати, за разлику од осталих „колега“ из „региона“. Рецимо, да не треба одбацити баш све тековине „социјализма“. Доделу станова радницима нпр. Државно предузеће Будванска ривијера доделило је стотине станова сиротињи – собарицама, конобарима, портирима. Услов је био да немају некретнине на територији општине. Што значи и да „просрпски“ углавном партизански староседеоци нису имали права да конкуришу.

Стотине „вишедетних“ породица дојучерашње убоге сиротиње добило је нов стан. Зар и ви не би на њиховом месту доживотно држали Милову слику на зиду?

Тако је „купио“ Будву (и остала туристичка места на исти начин) за „сва“ времена. И променио и социјални и идентитески „статус“ коренито, ко нпр. ђедов краљ кад је извршио аграрну реформу у Далмацији. Захваљујући којој данашњи се Далмоши богате продајући „дидовину“ уз обалу, која је пре реформе углавном била црквено земљиште. Ко  и Улцињски Албанци земљу око канала Милена која им је „дедовина“ колико и Далмошима њихова, насталу огромним мелиорационим радовима које је преузео краљ Никола, којима је мочвара, легло болештина,  у којој су само лети могли да напасају стоку „изненада“ постала сува земља уз обалу мора. На коју су се још и катастарски уписали. А канал Милена поново затрпали смећем и фекалијама.

Ето, док се срБска аналитика и академика јавно бави констатовањима, Косовским митом, Видовданским етосом, променом капа и вера за вечеру и беседништвом, а приватно салонцима савезне владе на Дорћолу и тезгама преко Министарства дијаспоре, надам се да вам објасних само један од баналних и „глупих“ начина на који Мило ЗАСЛУЖЕНО побеђује (пацере и лицемере) на свим изборима. За утеху аналитицима и академицима који ево трећу деценију свака три месеца прогнозирају да ће овај пут пасти, прогнозирам и ја – пашће једног дана.

Ал не од и због вас. Јер Црногорци су само врста „Далматинаца“ (у изворном, далеко ширем смислу) миксованих више него остали Илири са „Албанцима“ („сомалијска“ хаплогрупа E1B1. коју у Албанији и Црној Гори носе по 27%  –  док у ЦГ „словенску“ R 1a има само 7,5%, а и староседелачких 12a  је најмање у ЦГ од свег Илирика, ни трећина,) Зашто би били захвалнији Милу него што су Далмоши краљу Александру (Личани и Босанци Титу) или Албанци краљу Николи који су их економски еманциповали? Гени су „чудо“. И историја дугог трајања.

За данас толико о бесмислу идентитета, настављамо  о „идентитетској“ културној политици „кроз призму“ партизанке Цеце и четникуше Северине.

Цеца и Северина су постале симболи „гео“политичких концепата, „источно-православних и  западних, евро-атлантских цивилизацијских и геополитичких кругова“ и културне политике (или пре њене супротности – идиотлука) зараћених страна. С обзиром да у Црној Гори не беше естраде и популарне културе, просто због закона малих бројева и тржишта, (мада су  најсамосвојније ауторске личности и забавне и условно речено рок музике целог Илирика,  Црногорци – Арсеније од Дедића, Загребачки православац и Антоније од Пушића, Београдски католик, обојица иначе у Црној Гори крајње непопуларни) естрадни симболи  „самобитности“ Црногораца постале су Србијанка тотално дегенерисано (иначе предивног) Левантинског и Далматинка, Западномедитеранског новокомпонованог мелоса. (А и Северина из четничке породице, пишу таблоиди).

Проблем антијугословенског дез-интеграторског ума је што он функционише у категоријама или-или, „монтенигерски“ и/или „српски“ идентитет„, што „у реалности“ не бива. Не смеш слушати И клапе И Јордана Николића или Станишу Стошића. Мора ИЛИ ИЛИ.

Оставимо се Цеце и Северине, али оне су само естрадни показатељ нечег што је дубоко у нама.

А што је  антиномија  актуелних аналитичких проевроазијских геополитичких трабуњања о таласократама и хартлендерима. Чињеница да  су и  Левант и Западни Медитеран ипак – обале мора, а Балкан постаје Балкан(изован)  само кад се становништво насилно протера са главних трговачких чворишта, копнених и морских, на којима је, и тиме осуди на заосталост. 

Као кад су Шумадинци само посматрали Цариградски друм и како Турци контролишу пловидбу Дунавом и Црним морем, а Херцеговци и Црногорци могли само да посматрају пучину практично пред сопственим носом у позно доба Отоманске империје, експанзије Хабзбуршке и појаве Руске на овим просторима.

Мало ко примећује да је слична ситуација и данас. Штавише у срБској аналитици свеприсутан је Стокхолмски синдром – опевавање да баш тако треба, како империјалисти оће – да Црногорци, Херцеговци и „Влаји“ поново присилно не смеју да кроче на море, сугеришући им да они уствари море ни не воле.

И то након благородног искуства обе Југославије за време којих је становништво пригрлило свој главни ресурс – геостратешки  положај, путеве и обале и мора и Дунава.   Па је и саобраћај, привреду  и трговину усмерило  камо смо миленијумима били оријентисани и што нам је најближе – ка Леванту и даље на (некад) богати исток.

(Чињеницу да нам је технолошким достигнућима, открићем жељезнице, изненада и хладни север постао близак, нисмо баш искористили, навикнути да је Либија максимално недељу дана лагодног једрења, насупрот ко зна колико дана опасног јахања према Германији или Русији кроз хладна беспућа препуна заседа варвара.)

Највише захваљујући мудром „геополитичком“ усмерењу које је антиципирао  краљ Александaр (он је само персонификација његовог „труста мозгова„) убрзаним помирењем са Ататуркоми Турском, тада још увек владарима Леванта и идеолошко политичким такорећи братсвом са тада светиоником слободарства и заштитником Југославије САД.

Које је наставио Тито (тек он је само персонификација скупа паметнијих од њега) политиком несврставања, када је обновљена  традиционална  берићетна сарадња са Арапима, Иранцима па даље и  Африканцима и Индусима, као у доба Отомана, њихових вазала Дубровчана и Млечана и раније у римско доба. У свако доба кад је наше становништво добијало прилику да постане просперитетно. Ко Дубровник, у златно доба најбогатији град на свету – по „златним резервама“.

Ова „баналност“ амортизовала је „губитак тржишта“ због пруге Београд Ријека, чињеницу да  „ приморци данашње Црне Горе никад у историји нису били мање повезани са Србијом него од тада.“. Црна Гора је била једина република уз Словениију која је у СФРЈ имала девизни суфицит, захваљујући поморству највише. У тој „неразвијеној републици“ су биле две најбогатије општине уз Марибор – по личним приходима становништва – Тиват, платама покојног војно ремонтног бродарског завода, уз Будву. Практично су је издржавали поморци и бродски мајстори „девизним дознакама“. И за време краљевине, кад је била сасвим заборављена, најзначајније предузеће беше Зетска пловидба, једног од бројних Цетињана који не би требали да воле море према  наративу „племенитих дивљака“, који је главна тема овог ураДка.

Сада нам је тај ресурс поново узет. Левант, наш традиционални партнер, разорен је ратовима или економским диктатима од Грчке надаље, а наше становништво је поново протерано са сопствених обала мора и Дунава.    

Први потез транзиција свих земаља Илирика био је, као што нисмо, а нарочито НИЈЕ „аналитика“,  приметили – уништавање поморских компанија и речног бродарства, а други – бродоградње, најконкурентнијег дела наших привреда. Углавном на окултно-трилерско криминални начин који превазилази и машту Агате Кристи, као у случају маца које поједу 20 прекокеанских бродова которске Југооцеаније а нико не одговара упркос хиљадама страница аргументованих тужби пред которским основним судом које су припремили два поморца – председник малих акционара и председник синдиката. Или нерасветљеним убиством директора Беоплова, Рада Кончара, након чега маце поједу и ову успешну београдску компанију, која је иначе имала највеће прекоокеанске бродове.
Протеривање мештанских барки из мандраћа које су им ђедови направили да би корпорације млатиле паре са мегајахтама, само је завршни доследан чин.

Док нас убеђују да нам је животно питање да ли ће кроз нашу земљу проћи туђи гасовод са туђим енергентом под контролом стране империје и корпорација, питање свих питања уствари је да ли ћемо ми, Срби, изградити пловни канал до Егеја или ће нам и тај ресурс мазнути мудри и предузетни Кинези. И питање  независне Војводине само је питање контроле тока Дунава, чије обе обале су тренутно наше, жали Боже зашто, кад их не користимо.

Сва ова непочинства, неверовали или да, анестетизирана су  баш опијумом за народ концепата Велике Србије и независне Црне  Горе и осталим пратећим негованим и дотираним русофилијама и „хартленд-сомнијама“.

Велика Србија, тј. глорификација наводног Лондонског споразума из 1915. коју је из заборава извукао Добрица Ћосић уочи „година расплета“, можда је најштетнија будалаштина у новијој српској историји.

По том споразуму Србији би „великодушно“ био предат приобални канал између „мејнленда“ Балкана и првих паралелних Далматинских острва, која би наравно припала Италији. У преводу – Италијани би спољним прстеном острва, контролисала сву пловидбу Јадраном и могли би да зајебавају Далматинце ко што сад Хрвати зајебавају Бокеље и Словенце у Пиранском заливу. Ми би добили мало већи лавор мора да брћкамо ноге уз обалу и све плитке луке, непогодне за озбиљније бродове.

Овакву латинску и Британску империјалну превару (а познато је да Британци контролишу НЕодрживост потенцијалних конкурената на мору), осим Геџе „из о -ног се-ла- Дре-но –ве„, може да попије и Херцеговац  вековима навикао да гледа у море с висине а да не сме ни да се окупа,  ил сабрат Црногорац са Његуша или „Влај“ из „Републике Српске Крајине“, есенције бесмислених пројеката сточарско-котлинарског ума. Њихов „геостратешки“ отац је Јован Дучић, кад у библији малосрБства, књизи  „Верујем у Бога и српство“ критикује краља Александра што је пристао на превелику обалу коју не може да брани.

Слично, држава Црна Гора као појам и државни провизоријум појављује се само паралелно са руским империјалним плановима на овим просторима. И нестаје заједно са њиховим повлачењима бројним. Неста Русије 1918., неста и Црне Горе.
Након којих на брисаном простору остану Илири, њихови савезници. Незаштићени. Тако је било у доба Наполеонових ратова и светог Петра Цетињског, тако и у доба владике Рада. Оба пута њихов геополитички избор стајао је Црногорце погибљи у рату демоцида од глади после рата, праћеног масовни исељавањима од муке, у Србију и Русију.

Оба пута простор заједно са свим нашим људима, који је Црна Гора као Пијемонт ослобађала заједно са „нашом браћом соколовима – Далматинцима…“, признајући суверенитет руског цара, сматрајући га за свога, праћени задивљеним погледом кроз далекозор руског адмирала Сењавина, предат  је мрској Аустрији. Чији је Русија верни савезник у свим контрареволуционарним подухватима  против еманципаторских либералних револуционара од Угарске до Дубровника.

Гле чуда, Црна Гора је поново самостална баш откад је руски финансијски империјализам опет овде парадржавном организацијом куповине земљишта на стратешким „понтама“ дуж Црногорске обале, не питајући за „тржишну“ цену. (И у суседству плановима са гасоводима. Где год зацртају трасу гасовода, нестане у пламену једна суверена и стара држава.)

Подсетимо да је Монтенегро Млетачки назив и протекторат. Од обичног удаљеног орјентира за поморце кад дебелом пучином плове према Отранту – па су ниже планине Орјен и Ловћен,  на чијим врховима се не задржава снег, назване Монте Негро, а наредне, више, снежних врхова, Кораб и Проклетије – Монте Алба (Албанија)“ … настала је као идеја због потреба Венеције, како би Отоманском Царству створила проблеме у свом територијалном залеђу.„[i]

Млечићи су смислили да би сиромашни  Морлаци увек на ивици глади могли да, за малу накнаду сердарима и војводама,  бране њихово приморје од Турака. Наравно на памет им није пало да дозволе усељавање на обалу, бављење поморством и трговином и остале могућности економске и културне еманципације. „На Цетињу Спартанци, у Котору дивљаци“. Остајте „племенити дивљаци„, на месту предвиђеном за то.

Након пропасти Прејасне Републике, „племените дивљаке“ је на потпуно исти начин инструментализовала Руска империја.  Иако су просвећени црногорски владари од Шћепана Малог до Петровића, имали само идеју самоукидања Црне Горе, малог Пијемонта Илира Јадранског слива, након ослобађања целог Јадрана, наивно сматрајући да то жели и руски цар. Идеја трајне државе именом Црна Гора, једноставно није никад постојала, сем као етапа општег ослобођења свих Илира. Само као таква етапа била је чак и у сновиђењима и дворским заверама оца и кума Монтенегринства (првог који је поменуо Црногорску нацију) конта Зановића, авантуристе Казановиног типа.

„Црна је Гора …  метафора опће недефинираности и ширег простора и конкретног тренутка.Мала али не небитна метафора. Непрецизност и недефинираност своје позиције дугује више тренутку у којем се изнова и изнова успоставља, него свом инкапацитету да саму себе релационаризира.“,констатова својевремено, за разлику од срБске аналитике не- испразно, дон Бранко Сбутега,  „… то јој морамо уважавати пратећи је на путу конституирања какве-такве особне судбине. Она и сретан пут који у овом повијесном тренутку нетко може пожељети доиста у скромнијој мјери овисе о њој, а у много већој о повијесним судбинама контекста у којем, хтјела не хтјела, збиљски постоји.“

Покрет за независност Црне Горе чинио је све сем прецизног дефинисања позиције државе у настанку и разних бројних контекста историјских и културолошких . Вођен веома виспреним и духовитим беседницима и генерално честитим људима, или бар честитијим од инертних конформиста присталица „заједничке државе“ у убрзаном очигледном процесу сепсе на коју жмуре , али нажалост ипак  „Филозофима паланке„.

Сујетни филозофи Цетиња, „Долине богова“, јесу били бескрајно шармантнији и паметнији од конкурентских гуслара  „племена седам Брда“ потоњег срБског мањинистичког НВО сектора, „дивљака“ који чак нису ни „племенити“, али им никако није успевало да превазиђу скучене видике Цетињске котлине, свој памети и ерудицији, неоспорној, унаточ.  Залуд су им Которани, Барани, Никшићани и Подгоричани пружали руке, остали су заробљени у свом аутизму.

Оивичени обзорјем своје котлине потпуно су „деконтекстуализовали“ Dalmatiu superior, „отцепивши“ је и од мора и од сродника. И од „јадранске орјентације“, па се суштински нису разликовали од конурентских гуслара седам Брда. Такође супротност националистима, за које су их проглашавали (како давно описах, ал описујући „конкуренте“ ОЂЕ http://www.nspm.rs/srbija-i-crna-gora/izumiranje-nacionalista-i-bejbi-bum-kulturalista.html: „националисти“ се боре за што мању нацију …, „југословени“ најбоље сарађују са најекстремнијим шовинистичким владарима суседних земаља… „велико/малосрби“ и „аутохтони“ Црногорци као да преферирају идеолошку матрицу и методе деловања … НВО сектора . „)

Једини кохезиони елемент поново је била регресивна атавистичка сродност са суседним сточарским племенима. Гусларима са рођама са севера иза Старог Влаха и према Романији, док су Монтенигери (Монтемаури) ископали рођаке са албанских врлети. Опет та „сомалијска“ хаплогрупа.

Мала дигресија гледе имена. Nomen est omen. НАШИ називи за територију коју су Млечани назвали Црна Гора су Дукља (по локалном Илирском племену), Зета, келтски=коњ, по ком су имењаци енглеска покрајина  Кент, белгијски град Гент, престоница Цетиње и река Цетина и Поморје или Приморска. Ооооо колико пута сам испадао јаааакооо глуп у тамошњим друштвима, док живех у прапостојбини, кад сам тврдио да је боље узети било које од НАШИХ.

Ситуација свеопште недефинисаности свега (почев од имена државе) и свих идеална је за „прагматичног“ владара оперисаног од  везаности за идеологије и убеђења. Каквог су добили и каквог (можда и бољег него што) заслужују. Али такве државе обично трају колико и вешт владар. Што својој прапостојбини не желим.

Све што није расправљено, дефинисано и урађено – а није скоро ништа, и даље чека да се уради. А свака наредна ћуприја скупља је од моста.

Почевши од базичне шизофреније Северина Црногораца. Најздравије у суверенистичком покрету беше побуна против наметнутог „наратива“ и „етоса“ племенитих дивљака. Овим  веселим и темпераментним Медитеранцима је више пун к… да  доживотно глуме јуначине и вештачки спуштају глас за октаву ниже. А прелепим женама доста да скривају своју лепоту и потискују страсти. Сви митинзи либерала били су бујица карневалског весеља. Та револуција свакодневног живота изведена је успешно, макар у градовима. А Црна Гора се и даље убрзано урбанизује. Савремени Црногорци нису више ликови из расистичких стереотипних вицева. А тек не Црногорке. Ово је значајан темељ за нормалан развој.

(Цецини Црногорци избачени су „у ропотарницу историје“, што је такође значајно.)

Остало је само да и идеолошки изађу из Цетињске котлине. Биће велики проблем ускладити котлинарско сточарску идеју и само име Црне Горе са „јадранском орјентацијом“. „Вешт владар“ је учинио политички корак уласком у НАТО. Да ли је први пут могућ опстанак Црне Горе ван шапа Русије, или је Црна Гора поново Пијемонт – видећемо.

Наглашавам – наслов ових мојих писанија није – 10 година без ЦРНЕ ГОРЕ, већ 10 година без МОРА. Црну Гору не воле ни Црногорци, ма колико фолирали, а море воле сви.