Мр. Бранимир: 10 ГОДИНА СРБИЈЕ НЕЗАВИСНЕ ОД МОРА

„Десетогодишњица независности Србије прошла је неприметно.“

Каква је то држава која не слави 10 година своје независности, штавише као да је се стиди?

Отац текуће Србије је Мило Ђукановић.
 Да не беше њега, „Срби“, колико су се борили, не би никад остварили свој „сан“ да живе у „српској држави“ после „клете“ Југославије.

 Нико сем њега, а и он само посредно, није имао ни најгрубљи нацрт овакве „независне“ Србије, увређене реакције на туђе, такође будаласте, нацрте, не могу се звати концептом.

Нити било какав сличан нацрт постоји у нашој историји и традицији

„Хрватска коју је практично отцепио“ Црвени оркестар „, то је служба која постоји још од предратних времена, то су такозвани Бојковци и Манолић.
То је све агентура, совјетска па руска. А код нас стално – Срби су проруски, а Хрвати су прозападни ...
Главни Титови људи који су радили са Америком су Срби сви до једног, Владимир Велебит, Коча Поповић, Александар Ранковић.

 Југославија је била део НАТО, важан део НАТО, а социјалистичка земља.
Руси и Немци су направили проблем кад су направили споразум иза леђа Американцима крајем ’80 -их јер Совјетски Савез није могао да опстане … До последњег момента су се Американци трудили да одрже позиције овде, кад су видели да су им ови дошли иза леђа и да не могу ништа, кад су видели да су Немци отцепили Хрватску и Словенију, онда су они рекли: „Е, онда ћете имати рат у Босни.“ 

људи везани за службу немају идеолошких предрасуда. Они данас могу једно, сутра друго. Њима је потпуно свеједно да ли су левичари, да ли десничари, националисти, да ли уређују часописе, то све служба покрива. Само служба је домовина …

не може Србија да уђе у Европску унију, то је просто америчка зона у коју су сад Руси ушли и у којој између великих сила постоји напетост која је драгоцена напетост из времена Хладног рата, која је продужавала светски мир. То су велике силе, империје које обнављају своју империјалну моћ и које имају своје империјалне интересе. Она није питање емоција, није ни питање идеологије, то је питање њихових јасних интереса. Норвешка и Србија су две кључне тачке америчког присуства у Европи. Ако нису у Норвешкој или Србији Американци су другоразредна сила. „

Љубиша Ристић
http://www.intermagazin.rs/ljubisa-ristic-jugoslaviju-nisu-demontirali-nacionalisti-vec-jna/

На тему „Срби у лавору“ на коју се „очитовах“ скрибоманисањем о отцепљењу Црне Горе, огласио се, само са своје тачке гледишта, и гуру микросрБизма Антић др Чедомир. Једини у јавном простору кога потреса ова проблематика.
„Десетогодишњица независности Србије прошла је неприметно.“

Каква је то држава која не слави 10 година своје независности, штавише као да је се стиди?

Не очекујте тачне одговоре на питања на која је могуће дати само две врсте одговора – политички некоректне или нетачне, од особе, једног од папагаја и твораца парадигматичног режимског идеолошког наратива, ухлебљеног у периферним структурама парадржаве која мрзи и стиди се сама себе. Не без разлога.

Елем, СВЕ је нетачно у овом писанију. Нема потребе губити време по ко зна који пут рашчлањујући увек исте будалаштине тачку по тачку. Почев од прве следеће реченице:

„Државну заједницу нису уништили странци – пристрасна бирократија ЕУ, реваншу склона СР Немачка и брутална политика САД. Нису је разбиле ни махинације Ђукановићевог режима.“
http://www.politika.rs/scc/clanak/355826/Pogledi/Deset-godina-nezavisne-Srbije#

ЈОК, ЈА САМ (упоредити са мислима Љубише Ристића).

Али је тачно да није само то, и да је ТО мање битно од потпуног одсуства концепта државе патрљка Југославије.

Ухлебљени доктор наука ни овај пут нас, смртнике, није удостојио озбиљне анализе и предлога решења. Само уобичајено „гушење у констатацијама“ и то спиновањем на феноменолошке и политикантске небитне чињенице.

Па да констатујем и ја штошта:

Отац текуће Србије (то је прави израз јер је ово стање „опште недефинираности и ширег простора и конкретног момента„ крајње привремено) је Мило Ђукановић. Да не беше њега, „Срби“, колико су се борили, не би никад остварили свој „сан“ да живе у „српској држави“ после „клете“ Југославије.

Чедо (и Чедомир) мрзи свог оца ал му се и диви што „има већи“, а отац презире своје копиле. Нико сем њега, а и он само посредно, није имао ни најгрубљи нацрт овакве „независне“ Србије. Увређене реакције на туђе, такође будаласте, нацрте, не могу се звати концептом.

Нити било какав сличан нацрт постоји у нашој историји и традицији.

Постојали су, додуше, неки слични провизоријум кадгод неко Немачко царство осваја Балкан. Краљевина Србија (први помен имена Србија у историји) из доба Аустријско Турских ратова 17. века (и трансродна сестра-брат Војводство Србија алиас Уједињена Војвоина Српске, на коју су јако поносни срБски националисти ваљда зато што њоме владаше немачки вицекраљ) или „Недићева“ Србија. То наш врли историчар упорно прећуткује.

Кад су Руси ОЂЕ ето и Црне Горе под заштитом њеног цара, кад је Швабо ето и малене и све маленије Србије под њеном круном. А обично су, без изузетка, БРАЦКЕ империје истовремено и међусобно усклађено ОЂЕ.

То признаје чак и Антић и то је једини занимљив и тачан део његовог писанија: „Само су промене у исламском свету и повратак Русије међу велике силе довели до промене такве политике и подршке пуној независности супротном од Србије углавном самосталне Црне Горе ..“

Чедо је идентитески и етички слика и прилика оца – човека који је темељно и доследно издао све за шта му се борио  ђед Блажо, Бјелаш, југословенски унитариста и локални владар веће бановине од убоге и дугорочно неодрживе Црне Горе, па четнички војсковођа и антикомуниста. Нажалост ментално и физиолошки није му ни прићи, ћаћа је снажнији, млађи, Љепши и паметнији.

И отац и ћерка не знају да пливају, па беже од мора ко ђаво од крста у скученост и привидну (ноја са главом у песку) безбедност својих изолованих котлина. Геополитички и геостратешки. Шта је уствари тема овог урадком.

Сви наши учени људи, аналисти и песници из прошлости, чију мудрост (не) призивамо за савет, упорно се држе сасвим другог идентитетског „опсега“ и „геополитичког“ наратива, ма колико их данашњи учени Чеде и Хасанбеговићи фалсификовали.

„Оног“ кад у песми из 1555. Хварски племић, католик записује „појање сербским начином“ – вишегласне бугарштице, вероватно правом претечом клапског певања – својих тезака, досељених Влаја са „мејнленда“ Далмације, можда дојуче православаца а можда и богумила о подвизима НАШИХ јунака који се дешавају негде од Београда према обали Црног мора у данашњој Румунији и Бугарској (где католика не беше). Без икаквих „дистанци“.

Од мора до мора и Дунава, цело Илирско тропоље, како се некад звао Балкан, које се миленијума (само) перципирало као острво, јер је са свих страна нека брана варварима у виду неке воде непремостиве коњаницима – мора или мочвара Панонског мора уз обалу великог Истера, контролисане од наших лађара.
http://archive.org/stream/ilirskotropolje00draggoog#page/n13/mode/2up

Ширина и пространстсво данашњим котлинарима сасвим несхватљива, макар онолико колико је скученост, привременост, недостатности и неодрживост тадашње Србије била јасна тадашњим елитама које су повеле први Балкански рат и планирале даље интеграције разноименог народа. И створиле Балкански савез назван седма светска сила.

Сила је империјалним интригама Аустрије, Русије и Британије разорена у другом Балканском рату бесмисленим сукобом Срба и Бугара. У ком су нас од потпуне пропасти спасли Румуни, Грци – и Турци, сложно али и лешинарски напавши Бугарску.

Отада смо ту где смо, сем што нам се, интервенцијом САД, десила па удесила Југославија. Руку на срце, и једно и друго без икаквих теоретских уплива и припреме од стране србијанске елите, усмерене на југо-источно Тропоље, Албанску и Егејску обалу. ( „Копча“ са западним Балканом била је једино Црна Гора, неуспешни Пијемонт ослобођења популације Јадранског слива.)

Тако је све до данас и данас. СРБСКЕ елита се не „смара“ очигледним – да „Недићевски“ форматирана Србија не може ни теоретски да буде друго него протекторат или окупирана територија, све и да неће да нас окупирају.

„Гле чуда“ срБска елита, која мрзи Југославију ко лала Швабу на бунару (продатих стратешких извора пијаће воде Кока коли) после шунке (које су се обилато наједали за време Југославија), није се сетила обнављања веза са Бугарском и Румунијом после сто година, сад кад смо коначно геополитички, макар официјелно, у истом јату, на путу или у ЕУ (опет ће бити криве интриге империја које раде свој посо – Аустрије, Немачке и Русије, а не они што свој не раде). Ал смо „бар“ успели да се посвађамо са Македонцима, начинивши пререку на путу за Егеј код браће Грка, са којима никако да се посвађамо. Ни унисоно пљување Сиризе није помогло.

Цариградским друмом сред земље Србије поново путују и тргују сви сем Срба,

Нико ТО, уз одавно обесмишљен прекид свих веза са Бугарима, не повезује са пропашћу Ниша, миленијумима најзначајнијег града у овом делу света.

Дунавом данас плове сви сем Срба. До скора (кад је краљевина Југославија имала највећу речну белу флоту у Европу а СФРЈ другу трговачку …) је било обрнуто.

Београд мрзе сви и упорно хрле у њега.

Београд је чвориште најкраћих путева за сва четири мора Тропоља. И даље.

„Београд је најкрвавији камен на свеколиком ратишту Европе. Ни Беч као центар средње Европе, ни Рим као некада столица светске државе, ни Цариград као мост између две културне континенте – нису се толико људске крви напили, колико овај поносни паћеник Београд
О њега се разбијаше најтежи облаци свагда антагонске струје севера и југа, о њега се ломио најгушћу пљусак отмичких стрела и крхали тврди зид чуваоних штитова, .. о њега се грабис чили дивљаци скитско пустарске сиромаши и троми питомци јужнопримосрког обиља, о њега се отимаше историјом у политички живот позвани нови народи сарматском низије и Крапачких гора, и цивилизацијом на доконовање осуђени староседеоци бујних Апенина и Хема ..
Судбина Београд је хисторија јужне Европе.
Нису дакле писци средњег, витешког века Београд без узрока звали Глориоса Алба – славни Београд, а нису га ни Турци, кад су на врхунцу своје силе и славе били, залуду прозвали Дор-ул-џихад – Двор, управ праг светог боја. “
http://archive.org/stream/ilirskotropolje00draggoog#page/n13/mode/2up

Није му само Србија мала. И Југославија му је била мала.

Усисавао је становништво – бодуле и остале фетиве Далматинце орјунашима (бивше католике који су прешли у православље и променили италијанска презимена, тако да их је сад немогуће открити сем у кафанским разговорима са старим рођеним Београђанима, кад се сете диде Карла) за време краљевине, Морлаке од црногорских до далматинских кршева и Лике и Крајине за време друге, сад усисава целу источну и јужну Србију до потпуне депопулизације, ко што је давно „расрбио“ Косово. Изненађујуће, своје саговорнике источнохерцеговачког дијалекта са крајњих граница Далмације, обронака античких Далматинских планина (данас Ваљевске планине, Тара, Златибор) све више усисава Милова набујала Подгорица. Чак и у официрском кору црногорске војске све врви од Чачана.

Уколико Срби Сава мале и остатка Београда не схватају и не користе положај и суштину свог града, радиће као јефтина радна снага која перфектно говори стране језике научене у присилним емиграцијама, предузетним странцима, резидентима Београда на води, који то итекако добро схватају. У џентрификованом Сава ситију и Дорћол Платз. Ту нема никакве неправде јер ум царује.

Уколико Срби заостали у својим селима од „економских“ миграција на сплавове, јефтина радна места и фавеле Београда не учине нешто са својим запарложеним њивама, неко ће то „јамачно“ учинити уместо њих.

Тешко је претпоставити да ће се нпр. Израелци, који су због миграционог притиска подигли не „Орбанове“ жичане него „Трампове“ бетонске мексичке зидове и читаве конц логоре за хиљаде људи из Африке који надиру и с којима не знају шта ће, само чудити како онако дивна и за њих непојмљиво зелена и богата земља препуна чисте воде пропада, жали Боже, а Богом дана.

„У Израелу живи око 8.5 милиона људи, а у Србији отприлике, милион људи мање.
Србија има 10 пута више обрадиве земље од Израела, 50.000 – 5.000 квадратних километара као и 11 пута више природних извора воде. Десет пута више обрадиве земље по глави становника. Од све обрадиве површине у Израелу 13% је уређено за органску производњу, у Србији је то мање од 1%. Е сад, израелска пољопривреда годишње оствари приход од 4.4 милијарде долара, а српски 3.4 милијарде долара.
Израел производи 95% од све хране која се годишње поједе у њиховој земљи, а Србија мање од 60%. .. Та пољопривредна производња Израела, је само 2% Израелског бруто националног дохотка, јер је Израел четврта сила у свету када су питању модерне технологије, комуникације, фармација, машинска и војна индустрија.
док српска пољопривреда, са свим тим условима да храни цео свет, а са тако јадном статистиком ефикасности чини петину српског бруто националног дохотка, тачније 21%. „

Nisu nama ni NATO, ni Farma, ni Vučić krivi što smo piša sveta

То су људи који знају да саберу 1 и 1 и да убију две муве једним ударцем. За претпоставићу је и да ће сличне идеје пасти на памет и неким у ближим западноевропским земљама, након што проберу све образованије имигранте за себе, па не буду знали шта ће с толико неписмених Арапа и Авган. Ни ту нема никакве неправде јер земља и треба да буде оног ко је обрађује, а Косово смо већ изгубили јер смо напустили ливаду, а ливада је оног чије су овце.

Конституциску припрему за њихово несметано усељавање већ је учинио Коштуница својим генијалним антинационална уставом каквог „нема ниђе“.

Но, оваквим баналностима у Србији се „смарају“ само блогери.
ЧИМЕ СЕ НЕ БАВЕ докони ПАТРИОТЕ

http://branali.blogspot.rs/2011/07/blog-post.html

Антић др Чедомир и „академска заједница“ имају паметнија посла и теме „Српски народ у Црној Гори најобесправљенији је национална заједница у некој европској држави. Наша политичка елита више пати за заједничком државом него за правима Срба.“

Треба још оштрије оделити Србе од „несоја“.
„Београд није Србија“ кличу, и не примећују да је ових „што нису прави Срби“ више од Срба. И да је тако одувек. Због“ нечега „.
„Пашић је имао велики проблем што је српски интелигенција била генерално југословенска. Сви угледни песници, писци, сликари, професори, сви они су били Југословени. Чак се Пашићу оштро замерао што је“прејак Србин „(Добрица Ћосић
http://www.nedeljnik.rs/velike-price/portalnews/poslednji-intervju-dobrice-cosica-da-li-smo-razumeli-njegove-poruke/)

Толико за данас.
А сад наставимо:
„Не-да-мо-ко-со-во“
( „За мене је косовско питање решено. То значи да оно више не постоји као јужна српска покрајина. Ми смо у рату са Албанцима изгубили Косово.
 Наша национална политика према Косову везивала се за ослобођење јужне Србије и Македоније. Косовско питање било је поистовећено са македонским питањем. Македонија је после Другог светског рата постала држава, а Косово је такође, овим ратом, 1999, политички изгубљено, и не треба више ни атом снаге трошити на то питање. „Добрица Ћосић)

„Збогом теби нерођени сине“

http://branali.blogspot.rs/