Драгослав Павков: О ментолитету и лицемерју као доминантама србског „национализма“

Моја сада покојна мајка је родом из једног села подно Влашића (општина Шабац), и давно, још као малом дечаку (ис)причала ми је једну причу из свог завичаја…

Елем, двојица првих комшија Живорад и Милорад су били „међаши“, њихове њиве делила је само врзина („обала“) широка неких три метра. Та врзина је годинама дивљала и ширила се, домаћини су сваког пролећа и лета, приликом обраде усева покушавали да крешу изданке шибља које је избијало из шикаре, али са све мање успеха – дивље је запретило да отера питомо… Један од међаша, Милорад,  предложи комшији да на зиму, када престане вегетација и нема нарочито паметног посла у селу, узму будале и трнокопе – искрче „обалу“, поваде пањеве и реше се беде. Саговорник рече – добро, али кад уништимо обалу – како ћемо знати где је међа између наших њива?! Наравно, предлагач је имао решење и за то – извешће геометра који ће премерити и исколчити њиве. Јеби га комшија, то је скупо, а и ко ти каже да ћеш бити задовољан резултатима… Врзина постоји стотине година, померала се лево – десно, зависи какве је ко које године имао копаче… Бога питај где је тачно међа. Нема везе каже овај – како инџињер каже нека тако буде. Скептик је вртео главом, мало што зна комшију, мало што му се баш и не бацају паре на беспослене инџињере, али пристаде. Два месеца касније, негде између светог Луке и Аранђеловдана комшије узеше сваки свог сина, алат у шаке и искрчише врзину, баш лепо било за погледати. Дрва су, братски поделили, натоварили их на кола и одвезли кућама… У петак (пијачни дан) Живорад неким послом иде у Шабац, па нека оде у катастар и поднесе захтев за премер тих и тих парцела, а трошкове ће како су се договорили поделити на пола. Овај тако и уради, и са првим пролећним данима, чим се време пролепшало у село дође џип са геодетом… Како је подне већ било прошло, домаћини се  договорише да инжењер и возач преноће код Живорада („код њега је згодније“), а ујутро рано да крену пут Влашића до предметних њива. Живорадова домаћица је испекла петла и гужвару, Милорад је донео литру своје „чувене“ ракије… Седело се и причало негде до поноћи, а онда се Милорад поздравио и отишао на спавање, ваља ујутро поранити.

Свануо је леп пролећни дан, геометар и возач у џип убацише домаћине и упутише се на терен. Милорад је понео секиру а Живорад будак јер тамо, на терену треба затесати коље којима ће се омеђити парцеле, а и никад се не зна, у то време тамо су умели да се појаве и курјаци, нека алата – не иште ‘леба.

Чим су стигли, инжењер узе да тражи стајну тачку одакле би започео премер, домаћини су се својски потрудили да помогну откопавајући места где би могао бити „камен“, и најзад, негде око поднева нађоше нешто што је личило на геодетску ознаку и већ добро уморни и нервозни започеше посао због којег су дошли… Већ након десетак минута, чим је видео где геометар захтева да се побије први кочић – Милорад поче да се презнојава, врда и коментарише „…технику и којекаква швапска чудеса, боље је било некад, људи седну и договоре се, искорачају толќо и толќо корака, наздраве са по фраклићем ракије и пос’о завршен…“. Живорад га је гледао и слушао у чуду – „…па зар ниси ти комшо тражио да изведемо инџињера?! Ја сам рек’о да не дирамо обалу, кад није сметала ни мом ни твом деди, шта данас смета нама, а ти навро ко да простиш јунац: да изађе инџињер, па да изађе инџињер…“
„Ма шта ти ту мени крваво ти сунце јебем – дрекну Милорад и замахну сикиром. Зинуло ти дупе за туђим, мојој деци оћеш ‘леб из уста дузмеш…“
Живорад зину к’о пеш, не може да верује шта се дешава… Одскочи пар корака назад да га комшија не закачи сикирчетом, осврте се лево десно, али његов будак остао стотинак метара даље, на месту где су малочас откопали ону стајну тачку; да се ‘бе – ако овај лудак крене сикиром, нема шансе да стигне до будака пре него што му расцопа главуџу… Еј Живораде, будало будаласта, а ко да ти неко говорио да не петљаш са Милорадом, али јок, добар је човек, први комшија… Ето ти га сад.
„Слушај Милораде, уозбиљи се Живорад: Ти си рек’о да крчимо обалу, ти си реко да узмемо геометра па како он премери – тако да буде… Ти си реко да ћемо све по пола платити. Сад кад ти нешто изгледа не баста – на мене потежеш сикиру…“
„Ама, немој ти мени „ти си рек’о“! А што је овај шабачки лопов спав’о код тебе, шта сте целу ноћ ћућорили и договарали се како да ме зајебете? Како може међа да буде овде де је кочић кад и сам знаш колико широка је била обала… Ма шта се ја ту с вама замајавам – марш ми из њиве а овај кочић забијте један другом у гузицу…“ – рече Милорад и секиром извали кочић из земље. Живорад, геометар и возач кретоше према џипу (и будаку), а геометар се окрете и добаци:
„Баш ти хвала газда-Милораде, само да знаш – ово мора да се плати, овај излазак!“
„Па нек’ ти плати онај ко те је довео, ко је поднео захтев, ја с тим немам ништа…““Јел’ тако комшија?“ – упита Живорад.
„Тако ја како.“ – одврати Милорад.
„Е ако је тако – јебо би’ ти ја матер да ми овај будак није био сто метара далеко, а јебаћу ти је кад тад. Запамтиће ме твоје шесто колено.“

Тужни збор стиже Живорадовој кући и уђоше да попију по једну да се смире. Домаћица је по смркнутим лицима одмах видела да нешто није у реду, а ђаво јој не даде мира него мораде да упита је ли их Милорад насанкао. Јесте, рече Живорад, каже Мика да ова швапска техника ништа не ваља, да он боље од инџињера зна ‘де је међа…
„Па ја сам ти одма’ рекла да ће те Милорад зајебати…“ – поче жена, и доби такву шамарчину да је пала преко огњишта, на себе срушила бакрач са врелом водом и ошурила се… Гостима преседе ракија, скочише са троножаца, бајаги већ је касно а пут је дуг… А ни Живораду већ није било до приче.
Док је шофер покушавао да упали мотор, Живорад упита геометра може ли се ишта учинити да он не испадне баш до краја јебена странка. Овај рече да може да тужи комшију, он ће радо сведочити (нека га стави), али према његовом искуству – мрка капа. Савет је да плати шта има и нека чека прилику да се освети на свој начин; од правде на суду нема ништа. Поздравише се, и људи одоше пут Шапца.

Живорад се врати у кућу, чељад је већ поспремила русвај… Свекрва је снаји на опекотине превијала сало од јазавца, деца су тихо плакала у ћошку, ван домета петролејке. Живорад уточи чашицу ракије и узе да се пресабира. Такса за геометра биће један добар товљеник… Ако би успео да одложи до јесени – то не би био проблем, али ако ови из катастра навале, мораће да продаје жито и зоб, а с којим курцом ће онда хранити себе и стоку… А овај ће ми платити, матер јеб’о своју покварену – рече Живорад и уточи још једну чашицу. Тако мозгајући и пијући седео је до јутра. Чим је свануло, узео је секиру и отишао до комшијског плота да сруши „прелаз“ – клупицу која је кроз прошће помагала да се комшије посећују прескачући ограду. Домаћица чувши лупање изађе на праг и упита га шта ради, а он одговори:
„Кога од вас више видим да је поглед’о преко овог плота – овом сикиром ћу му одсећи главу к’о пилету!“

Од тада је прошло седам-осам година… Нико Живорадов није гледао преко плота, нити је исто чинио нико Милорадов; чак су и жене ћутале једна од друге, а деца су се пред школом понекад умела потући, међутим, на то се није обраћала нарочита пажња. Комшије ако се и сретну на путу или пред задругом, приликом сусрета прво су испод гуња или кошуље проверавале да ли је нож на свом месту… Све до једне недеље јула месеца, тамо негде шездесетих година прошлог века.
Живорад се бријао јер је наумио до цркве, а након тога на неки Збор бирача, жена је опрала судове од доручка и отишла до прага да проспе прљаву воду на авлију. Милорадова жена и мајка су изгртале жар из ‘лебне вуруне; ујутро рано копају кукуруз, а треба нахранити десетак копача…
„Живораде, бацај бритву – цикну његова домаћица – код Милорада гори сено!“
Овај скочи и преврте троножац, онако до пола насапуњан излете на врата и угледа дим који се вио преко Милорадове штале. Са зида скиде преламачу, кроз отворен прозор спраши обе патроне у вис и дрекну:
„Упомоћ људи, изгоресмо, упомоћ пожар!
Милорад излете из своје куће и угледа Живорада са ведром воде како ногом руши плот који дели њихова дворишта. Окрете се и забезекнут погледа преко штале где се преко крова вио дим од упаљеног сена… Зграби и он неко ведро и полете према бари за каљање свиња. Ускоро дотрчаше све остале комшије, дођоше људи чак и из сзседног засеока…

Након неких пола сата, пожар је локализован а ватра је била угашена. Срећом, жар из пећи за хлеб ветар је донео до сена које је било натоварено на кола, јер је Милорад касно стигао кући и било му мрско да по мраку истовара сено. Тако су чим је Живорад улетео са кофом – одмах испод задњег точка избили „кајлу“ и кола отиснули низ брдо, што даље од осталих пластова, штале и куће. Кола су изгорела али јбг, кад се узме шта је све могло бити… Боже здравља, а кола ће бити.
Док су старији поседали по трави пред Милорадовом кућом а млађи већ почели да задиркују ознојане девојке у „мокрим мајицама“, Милорадова домаћица је изнела флашу с ракијом, слатко и воду да се „људи окрепе“… Нико није ни приметио да је Живорад покупио жену и сина и да су отишли својој кући. Десетак минута касније зачули су ударање секире о колац… Погледаше одакле се чује звук, а оно Живорад са сином подигао „члан“ плота кога је пре сат времена прегазио и поправљају га. Милорад дође до њих и рече:
„Комшија, нисам ти се ни захвалио… Да није било тебе, ми би данас били бескућници. Ајде да се помиримо, шта је било – било, нека га носи ђаво…“
„Слушај Милораде. Ја сам теби гасио пожар да ти не би остао бескућник и слуга, да ти се деца не би потуцала од газде до газде… Не знам дал’ сам у праву, ал’ некако мислим да би исто урадио и ти да је плануло моје сено… А за обалу ти јебем матер и даље, ту се ништа није променило, а сад се одмакни од плота!“
„Ама чекај комшија пусти сад обалу… Узми је и ори докле ‘оћеш нека буде цела твоја, ти си мени живот спас’о…“
„Не. Не треба мени твоје ни црно испод нокта, а камо ли бразда твоје њиве. Ако мислиш са мном да разговараш – мораш да се окренеш оним људима тамо и да пред свима кажеш како си ме зајеб’о. Знаш ли ти море да они из катастра нису ‘тели да чекају него сам мор’о продати крмачу са целим леглом прасића да им платим излазак геометра? Да те зиме нисмо клали „зимину“, а да су твоја деца моју децу зајебавала што у школи за ужину умачу ‘леб у воду,  а твоја једу сланину? И сад ти мени дошо са ено ти обала па ори… Јебем и тебе и обалу…“
„Ама Жико све си у праву, ево извињавам ти се пред свима, а ти праштај ако си човек. Ако ниси… А знам да јеси;  други, ако ме већ не би запалио – обрадовао би се што код мене гори. Ти ниси таки, ајде остави сикиру и дођи да поседимо. Надокнадићу ти сваки динар који си због мене штетов’о, а само да знаш – мени је било теже нег’ теби, али ми неки ђаво није дао да дођем и помирим се с тобом…“
„Јел тако? – сумњичаво зажмири Живорад…
„Тако је и никако!“ – запечати Милорад.
„Е кад је тако – не треба ти мени ништа да наќнађујеш него се лепо у петак спреми и правац Шабац. У катастар и тражи оног истог геометра да дође и исколчи међу. О твом трошку, а ја нећу ни да идем на терен – како исколчите – тако ће бити. А ти ако зајебеш – ти ћеш ове људе морати да гледаш у очи а не ја. Ако може тако – донеси ракију, али не ову што продајеш по Горском Котару и Лици, већ ону што ти пијеш. Ако не – макни се од плота и немој да ме замајаваш…“

Тог дана цех су платили Милорадово невино прасе и јагње, а и вучија „ракије што је он пије“ је скоро испражњена. То је била ретка прилика када су сви сељани били срећни јер је правда победила. Јер, у нашем ментолитету оно што је за једног правда – за другог је најцрња неправда.
О томе у следећем тексту, који ће се бавити сасвим одређеним лицемерјем.