Да ли су баш сви екстремизми исти?

Aлександар Ламброс: Од исламофашизма гори су само Бориси Дежуловићи који га бране

У једном домаћем медију недавно је освануо чланак под насловом „Јесу ли муслимани примитивни или католици нису?“ Ево га и овде, ваља га прочитати из више разлога на које ћу се у овом чланку и осврнути.

Наишао је на свеопште одобравање самих муслимана, очекивано (додајте слободно, оних умерених и „нормалних“, јер ислам нису, плакните мозак још једном, Ал Kаида и талибани) као и финих салонских левичара и интернет активиста од оне феле што се залажу за бојкот Израела а похваљују напредак људских права у Саудијској Арабији.
Борис Дежуловић је у свом чланку вести из последњих неколико месеци, које су стигле из западног дела планете или, да будем скроз директан, из цивилизованог дела планете, извадио из њиховог контекста (променивши имена актера и места догађаја) и сместио у контекст исламских земаља, како би на тај начин поентирао како смо, ето, и ми (западњаци) и они (муслимани) потпуно исти у својим дефектима (мржњи, верском лудилу, предрасудама, мизогинији, педофилији итд).

Сем, што нисмо. И што је његов, на жалост ни издалека усамљен, покушај свођења у исту раван оног што је апсолутно несводиво, оно што прети (дословно, не фигуративно) да цивилизацију потпуно уруши.
Разлажем ставку по ставку.

 1. Педофилија

Дежуловић у свом чланку наводи пример пољског надбискупа Јозефа Мицхалика који је изјавио да је „силовање малолетне деце много мања траума него развод родитеља“. Узео је ту реченицу и ставио је у уста замишљеном имаму из Јемена. Дакле, педофили су и једни и други, и католици и муслимани. Вест о имаму који је изговорио овакво нешто (а изјава је мила мајка у односу на оно што у пракси и раде) не би никога (барем међу онима што читају вести и имају интернет) оставила у сумњи да је лажна. Јер су такве вести из муслиманске екумене савршено уобичајене. И док је тачно да и католичка пандемијска педофилија више није нека бог зна каква вест, на њу се још увек реагује. Људи се саблажњују, протествују, ОСУЂУЈУ, захтевају акцију, захтевају процесуирање починилаца, одговорност, заштиту деце, врше притисак на институције система и на готово недодирљиви Ватикан. Захтева се чак и хапшење папе.
С друге стране имамо институционализовану педофилију. Имамо педофилију и свеопште сексуално злостављање деце које се сматра делом „културе“. Је ли потребно да напомињем чије? Све то по узору на најидеалнијег муслимана, пророка Мухамеда, по коме су сви остали муслимани дужни да се угледају, ако желе бити прави муслимани. Његова „најомиљенија“ жена Ајша имала је шест година када је удата за Мухамеда а девет кад је брак конзумиран. Другим речима кад је силована.
Уговорени малолетнички бракови, чак и продаја ћерки мужевима који им у појединим случајевима могу бити и дедови, је распрострањена пракса диљем муслиманског света. И та је пракса, такорећи „култура“, установљена на основу примера најидеалнијег муслимана, пророка Мухамеда. Да не помињем сада сексуално злостављање малолетних дечака, од стране сексуално исфрустрираних и неиживљених муслимана које је, такође, уздигнуто на ниво институције – каква је „Bacheh-baazi“, сексуално ропство малолетних дечака у служби богатих одраслих муслиманских мушкараца.
Kако је, онда, Дежуловић, те две ствари успео да сведе у исту раван?

2. Силовања

Наставља даље са примерима силовања. Једанаестогодишња девојчица из Чилеа која је остала трудна кад ју је силовао очух ал је одлучила родити то дете чиме је заслужила похвалу чилеанског председника и посебну бригу тамошњег министра здравља. У том пакету је и изјава неког мексичког надбискупа који је изјавио да је много горе од силовања девојчица то да оне абортирају децу зачету силовањем. Kолико је људи из западног цивилизацијског круга којима су ове (и сличне) изјаве нормалне и прихватљиве? Вероватно неком минималном проценту најзадртијих католика. Усуђујем се да претпоставим да су овакве изјаве неприхватљиве чак и за већину посвећених католика. Чак и да јесу, с изузетком два квадратна километра Ватикана, не постоји ниједна католичка теократија на Западу која би овакве говнарије одобравала или институционализовала. Политички утицај католичке цркве јесте и велики и неоправдан ал се он држи под контролом секуларним механизмима западних демократија. Срећом.
Погледајмо сада силовање из муслиманског угла. Шеријат, муслимански систем неправде до степена потпуне изопачености ума и основне људске пристојности и минималне хуманости, а који је на пуној снази за неких 125 милиона муслимана, делимичној за одприлике још 125, а „обичајно“ за неких 250 милиона, и који, према свим истраживањима, европски муслимани у огромном проценту желе и у Европи, (рецимо трећина муслиманских студената у Британији подржава убијање у име њихове религије а 40% њих жели да живи под шеријатом) за силовање каже следеће: да би жена доказала да је силована мора имати четири мушка сведока, наравно, муслимана. Мушких сведока муслимана сем самих силеџија, наравно, нема. Тако да се за силовање кажњава жртва, због ванбрачног секса. Е сад зависи, да ли јавним бичевањем, да ли каменовањем или, што уопште није ретка пракса, „убиством из части“ у коме члан породице – брат, отац, стриц а дешава се и мајка – убију жртву због укаљане породичне части. И то је део исламске „културе“.
И опет је Дежуловић у исту раван свео несводиво. И тако оправдао неоправдиво.

Силовање је, од почетка ислама, било и саставни део џихада. Силовање и сексуално ропство било је једно од најпривлачнијих ствари за регрутовање џихадиста за поход покоравања немуслимана. Њима су обећане 72 девице у рају али то ни изблиза не би било довољно да им и у земаљском животу није понуђена награда. Мухамедови људи су пљачкали имовину оних које би покорили, али су и отимали и сексуално злостављали њихове жене и ћерке. Kада се неко из његове пратње побунио против силовања удатих жена он је од Алаха примио још једно откровење – отете жене аутоматски су разведене, тако да је њихово силовање савршено прихватљиво.

3. Бурке

Бурка се тако појављује из потребе да се разликују жене удате за муслимане, и тиме заштићене од напаствовања, од оних који су удате за невернике, што их чини легитимном метом напада. Другим речима бурка је пандан обележавања власништва над стоком ужареним жигом. И такво схватање на снази је и данас. И оно се шири и западним светом. Огроман, убедљиво преовлађујући, проценат муслимана међу силоватељима у Скандинавији није никаква случајност. Нити то што се западне жене устручавају да у вечерње сате пролазе кроз квартове које настањују муслимански имигранти.

У октобру 2009. шеик Тај Динал Хилали, водећи клерик сиднејских муслимана у свом рамазанском говору коментарисао је пораст случајева сексуалног напаствовања жена – „Има жена које „изазивачки ходају“, шминкају се и нескромно облаче. А онда се нађе судија који вас немилосрдно осуди за напаствовање. Али, где почиње проблем? Ако узмете неувијено месо и оставите га на улици, башти или парку а мачке дођу и поједу га, ко је онда крив? Мачка или неувијено месо? Проблем је неувијено месо. Да је остала код куће у хиџабу, никакви се проблеми не би појавили.“

Његов њујоршки колега, Хишам ел-Ашри, у интервјуу за Нахар ТВ у јануару 2013 изјављује – „Једном су ме питали да ли ћу, ако дођем на власт, хришћанкама дозволити да остану непокривене. Одговорио сам – ако желе да их на улици силују, могу бити непокривене“.
Искреност ове двојице муслиманских клерика није усамљени случај. Запањује упорност с којом Запад држи руке и на очима и на ушима. Запрепашћујуће понашање запада у односу на исламску мизогинију као да говори да су права жена категорија о којој се може преговарати.

Да се задржим још мало на буркама, тој ознаци легитмних од нелегитимних мета муслиманског сексуалног напаствовања. Дежуловић помиње случај француског полицајца који је зауставио покривену жену на улици. Узгред, у Француској су само бурке (покривала које имају само прорез за очи) забрањене, док су остала муслиманска покривала (никаб, хиџаб итд) дозвољени. Живим у Француској, и то довољно дуго, па могу неку и из свакодневног искуства да прозборим.
Упркос забрани виђам жене у буркама на улици. Не често, али их виђам. (Остале врсте покривала попут никаба, хиџаба и џилбаба нису никаква реткост). Супротно ономе што бисте можда очекивали, то нису жене које ходе скрајнуто и у страху да не изазову нечију пажњу (узгред, аргумент да се бурком жели одвратити пажња са скромних верница је најапсурднији од свих аргумената у прилог бурки – ходати као зомби је сигуран начин да привучете апсолутно свачију пажњу; у ову категорију спада и аргумент који се може чути од појединих муслиманки са запада да је покривање израз протеста и заштита против сексуализовања и објективизовања женског тела – шта више жену може да сведе на ниво сексуалног објекта од ходања у непрозирном шатору?). Те жене, речником сиднејског шеика, ходају изазивачки. Желе да буду виђене. Ја лично не могу да се отмем утиску да се у многим случајевима ради и о апсолутно потпуном недостатку капацитета за неком смисленијом самореализацијом – религијски егзибиционизам увек је био најлакши и најсигурнији терен за приземни нарцизам и компензацију недостатка талента и интелектуалних потенцијала. Оне демонстрирају презир према земљи у којој живе и њеним слободарским вредностима. Више од симбола родног апартхејда и ознаке ко јесте а ко није легитимна мета потенцијалног сексуалног напада, бурке су за мене симбол тоталитарне и убилачке политичке идеологије исламофашизма, нека врста исламских СС униформи. Присуствовао сам сценама у којима утваре у буркама пролазе поред полицајаца. И полицајци се праве да их не виде. Присуствовао сам и сцени у којој група полицајаца зауставља утвару у бурци и љубазно јој објашњава да закон бурке не дозвољава док  их је истовремено опкољавала разуларена гомила урлајући пароле са уобичајеног репертоара наводне западњачке исламофобије. Другим речима, Дежуловићева оптужба за француску нетолеранцију је апсолутно и потпуно нетачна. Француска је ретко толерантно друштво а СВИ, то лично сведочим, а посебно медији, непрестано ходају по јајима да се случајно не објави нешто што би увек живчане муслимане могло да испровоцира, макар било и савршено истинито, као што је да неких 40% француских Јевреја крије свој идентитет из страха од напада, увек и искључиво муслиманских, или да неких 70% француских затвореника чине муслимани, а „само“ их је десетак посто у укупној популацији, или да је практично немогуће купити кебаб у Латинској четврти у Паризу (дакле, у сувом центру француске престонице) а да није халал, који су принуђени да једу и француски ученици по кантинама а да њих, или њихове родитеље, нико за то није ни питао.
Kао што је 95% осуђених за силовање деце и злостављање у Британији муслимани, а сличан је проценат и за силоватеље у Норвешкој и Шведској, земљама које су водеће у свету по родној равноправности.

 4. Национални фронт (или европска десница уопште)

И пораст популарности Националног фронта у Француској међу бирачким телом (што ће рећи, постоји парламентарна демократија која не постоји нигде у муслиманском свету, изузев траљавог покушаја Турске који кошта много притиска и уцена чланством у ЕУ, западног новца и редовних војних пучева) одраз је страха француских бирача пред исламофашизмом а још више и изнад свега, он је последица понашања француске левице која, попут Дежуловића, исламски религијски фашизам легитимише и брани. Да „либерали“ раде оно што би свако с минимум неоштећене здраве памети и основне пристојности очекивао да они раде, а то је да бране и штите УНИВЕРЗАЛНОСТ људских права, десничари не би јачали, ко што јачају свуда у Европи а посебно, гле неизненађења, тамо где расте број муслимана а са њим и број наводних „инцидената“ као што су силовање, мизогинија, педофилија, злочини из мржње, од којих су они према Јеврејима и хомосексуалцима посебно учестали.
А сада се запитајте шта би се десило са западном женом која би у Ријаду или Техерану или Могадишу покушала да прошета у краткој сукњи и деколтеу. А замислите, што би Дежуловић рекао мисаоног експеримента ради, како бисте посматрали мушкарце који би по европским улицама ходали лица покривених фантомкама.

5. Исламофобија

Реч, две о тој фамозној исламофобији сада. Прво, сама та реч која представља чисту статистички доказиву лаж и средство културолошког тероризма дежурних Дежуловића света, морала би да престане да се употребљава јер, искрено, она вређа и испод просечну интелигенцију. И то не само што је „фобија“ по дефиницији ирационални страх од нечега, а ко год има страх од ислама, као рецимо ја, јер би ме његови следбеници тамо где су у већини, каменовали, обесили или спалили по више основа (геј, атеиста, бласфемичар, подржавалац Израела, да побројим неке) има савршено рационалан страх.
Нисам пронашао податке за Француску али статистика америчког ФБИ о злочинима мотивисаним мржњом (верском, расном, етничком итд) за пуних десет календарских година, од септембарских терористичких напада у Америци до 2011. показује да муслимани као мањинска група доживљавају далеко мање непријатности него што у јавности то представљају. Од пет главних мањинских група на које је истраживање било усредсређено највише напада преживљавају Јевреји – 14.8 инцидената на 100.000 Јевреја годишње. На другом месту су хомосексуалци и бисексуалци заједно (11.5), затим црнци (6.7) па тек онда муслимани (6.0). Према ФБИ статистици у злочинима мотивисаним мржњом у периоду од 2002. до 2011. године убијено је 74 особе. Ниједна није муслиман. Штавише, ФБИ не бележи ниједан случај муслимана настрадалог у злочину мотивисном мржњом од 1995. године. Упркос сопственој статистици на wеб страници ФБИ-а посвећеној овом друштвеном проблему стоји слика жене муслиманке уместо, рецимо, хомосексуалца или црнца за које су шансе да буду жртве напада веће. Истовремено, број хришћана у Ираку од тренутка збацивања Садама Хусеина 2003.године до 2011. смањио се са 1.5 милион на око 400.000. Слична ситуација је и у осталим деловима муслиманског света. Нигде, ипак, не чујемо о хришћанофобији. Или коптофобији. Јер Kопти се у Египту, од тог дивног арапског пролећа, рутински малтретирају и прогањају, чак и убијају а њихове куће пале а цркве скрнаве. Где то постоји било какав облик толеранције спрам немуслимана било где у свету где су муслимани у већини? Нигде. Зашто не говоримо о инфиделофобији онда? Јер она је стварна за разлику од исламофобије која је фантомска и штавише инфиделофобија је прописана Kураном, не једном или два пут, већ из странице у страницу, са све детаљним упутствима шта сваком муслимани који себе зове муслиманом ваља чинити с неверницима, а то је, да вам сажмем, потчини или убиј.

 6. Холокауст (антисемитизам)

Даље, Дежуловић се дотиче и западног антисемитизма, наводећи изјаве оних који негирају Холокауст. И опет, на западу се то осуђује, можда не довољно срчано и јако, као што би се после геноцида који се догодио пре само неких седамдесетак година и који још има сведоке и преживеле то можда и очекивало, али се осуђује. Постоје земље где је негирање Холокауста законом забрањено, Немачка једна од њих, али занимљиво не и Хрватска која је у њему учествовала на нивоу организованости институција система, другим речима плански и систематски.

С друге стране постоји муслимански антисемитизам, прописан Kураном (опет, не једном или два пут, већ из странице у страницу) а малим муслиманима се патолошка мржња према Јеврејима усађује у главу пре него што проговоре и проходају. Имамо непрестане отворене позиве, а богами и обећања екипе из Арапске лиге, за нови Холокауст, а исламски фашистички покрети попут Хамаса, Хезболаха и Фатаха у својим програмима и повељама као крајњи циљ своје борбе наводе уништење Израела а са њим и свих Јевреја. Дневни листови у Техерану организују чак и такмичења у карикатури на тему Холокауста.

Али Дежуловићу је то некако исто. А не би ме изненадило да и он, попут многих његових колега, дежурних и медијских интелектуалаца са Запада, сматра да треба бојкотовати Израел, једину парламентарну демократију на Блиском истоку у којој су муслимани слободнији него било где у муслиманском свету а похвалити напредак, што се недавно у УН и догодило, у остваривању људских права у Саудијској Арабији која је светска престоница и црно царство људске беде, нехуманости и тлачења.

7. Злочини из мржње

Kао што му је исто и премлаћивање трудне муслиманке у Паризу, што су СВИ (кад кажем сви, мислим на све институције и механизме друштвеног система којих бисте могли да се сетите) оценили и осудили као злочин из мржње (и хвала богу да живимо у друштву где је то тако) са обрезивањем клиториса, поливањем киселином, силовањима, присилним и малолетничким браковима, неслободом кретања, немањем права на образовање и рад, убиствима из части, породичним, кураном прописаним насиљем, шеријатском обесправљеношћу и сличним стварима с исламског репертоара а да не помињем паљења, силовања, сексуално ропство немуслимана у субсахарској Африци рецимо, или Заливским земљама, које су шатро напредне исламске земље, или препоруку да је силовање Јеврејки легитимно средство борбе за палестинска права (који ови, гле ироније, имају само у Израелу). Дежуловићу је, ето, и то некако исто – овај појединачни случај напада из мржње на Западу који су СВИ осудили и ово институционализовано, вером прописано прогањање и злостављање у готово непојмљивом обиму свих и свега што је немуслиманско.

8. Библија и Kуран

И спаљивање „светих списа“ …  Дежуловић америчког пастора који хоће да спали 3.000 примерака Kурана назива идиотом. Узнемирен је. Чисто мисаоног ескперимента ради, који му је очигледно драг, занима ме да ли би га узнемирило спаљивање 3.000 примерака Хитлеровог Меин Kеимпф-а? Јер у односу на Kуран, ова књига, понегде забрањена, а за коју је општи консензус да је надахнула један од највећих злочина у историји човечанства, делује, спрам Kурана, ко наставак из серијала о „Хајди и Kлари“. Обе су о тоталитарним политичким идеологијама, с тим што је једна шатро „свети спис“ што је у очима Дежуловића који је и сам тако назива, али и многих других, легитимише и уздиже на некакав посебан, недодирљив статус. Или, спаљивање Библије, мормонских „светих списа“, Бхагавад Гите …. ?
Све док за спаљивање Kурана или било шта с репертоара исламске бласфемије прети смртна казна, коју је, узгред речено, слободан да почини сваки муслиман било где на свету, овакве и сличне акције савршено су оправдане. Оне су, штавише, неопходне. И спаљивање Библије вређа хришћане али за то нико не сме да те убије, иако би то можда и пожелео. Управо ТОЈ чињеници има да захвалимо што данас живимо у слободном свету, чију слободу управо муслимани непрестано угрожавају и њену суспензију захтевају. Толико отворено и толико гласно и јасно да је заиста потребан огроман напор, који је Дежуловић изгледа предузео, да се не види и не чује.

Ја сам слободан да с Kураном потпалим роштиљ, смотам џоинт (бурнинг тхат шит гет ју стонд, ево и ја да испричам виц) или с њиме обришем дупе. Мени због тога НЕ СМЕ апсолутно длака с главе да фали. А посебно ме не тангирају осећања оних који редовно пале и пишају по заставама земаља у које трче да се доселе и на социјална давања накаче, а онда те фотографије и снимке поносно по интернету показују, како би се сви још једном уверили у њихову мирољубивост. Чуј, заставе. Људе!
Ове редове куцам 26. октобра … Од 11. септембра 2001. до овог датума муслимани у свету су извели 21.793 терористичких напада са смртним исходом (они који су регистровани). Kако смо онда ми, Западњаци, криви за имиџ који они имају?

Пророк Мухамед је педофил, силеџија, крвожедни масовни убица и пљачкаш. Је ли ова изјава исламофобична? Питам, јер је савршено тачна. И није никаква моја пројекција или предрасуда, већ га као таквог у хадитима описују сами муслимани. Не употребљавају ове речи, али оне су савршено адекватне за оно што о њему њихова традиција пише.
И тај педофил, силеџија, крвожедни масовни убица и пљачкаш је највећи, врхунски морални узор муслиманима света. На њега су обавезни да се угледају.
А некако смо, опет, ми криви за њихов имиџ.

Дежурни интелектуалци попут Дежуловића мисле да ислам није прошао кроз своју ренесансно просветитељску фазу, као својевремено хришћанство, и да смо у обавези да се с пуно обзира стрпимо док се то, за неких 500 или 600 година не деси. Ово је потпуно сумануто не само због садашњег стања комуникација и људске егзистенције у свету, већ што исламу уопште није потребно да се реформише, јер му иде више него одлично и овако изворном, а све то захваљујући Дежуловићима света који су у стању да овако учено, перфидно, префиграно, релативизују монструозне исламске злочине и „културолошке“ праксе. Укратко, од самог исламофашизма опаснији су Дежуловићи који га правдају и бране. На страну то што ислам и хришћанство никако нису исто, и да, далеко било, дођем у ситуацију да морам да бирам, изабрао бих хришћанство. Ја, антихрист до сржи. Штавише, пристао бих и на католичанство. Ја, Србин.

Не знам који су Дежуловићеви мотиви за овако плитка шатро активистичка, хуманистички мотивисана опсенарства мада је, ако је необавештеност у питању, за то, ко што већ поменух, потребан епски напор. Али ми, испод свега овога ако ми дозволите, смрдуцка либерални левичарски расизам. Јер, Дежуловић ни издалека није тако деликатан када прича о усташама који су починили геноцид над Србима, Јеврејима и Циганима, који су, ето, случајно били и Хрвати, док су српски злочини почињени у грађанском рату у Босни, последица српске геноцидне културе и традиције. Шовинизам исламолевичарских европских домета, заиста. А те висине је, треба признати, тешко досегнути.
Тако и с муслиманима. Тетошимо их, јер дубоко у себи мислимо да нису способни за стандарде цивилизованог света. А расизам је блага реч за то.

А да, ја причам о радикалним муслиманима, већ чујем како муслимански бесно добацујете. Алаху Факбер! На страну то што радикални будиста постане строги вегетаријанац а не бомбаш самоубица, ево муслимана, норвешких (а Норвешку бије глас јако либералне земље, толико либералне да трчи мртву трку са Шведском за титулу највећих светских антисемита) и то на мировној конференцији и то они који су се сви сами изјаснили да су умерени, тј „нормални“. Kако ли су тек умерени они у исламским земљама?

(блог Александра Ламброса)