Да ли су сви екстремизми исти?

Борис Дежуловић: Јесу ли муслимани примитивни а католици нису?

Звао ме некидан у два иза поноћи Kожо да исприча виц. Има он тај обичај, зовне у глухо доба ноћи из кафане да исприча виц.

Елем, уловио реис златну рибицу, па га ова, све по канонима жанра, замолила да је пусти, а заузврат да ће му испунити двије жеље. „Желио бих“, осврнуо се овај око себе, па шапнуо рибици, „да више нисам реис.“ „Нема никаквих проблема, ништа лакше“, рекла златна рибица и узела му Kур’ан из руку. „И шта, сад више нисам реис?!?“, изненадио се он. „Јок“, одговорила рибица. „А која ти је друга жеља?“ „Друга жеља“, спремно ће овај, „да имам палачу сву од злата, скупа аута, лијепе жене и бруку пара, а да не радим баш ништа!“
„Е јебига“, рече рибица, па му врати Kур’ан. „Што ме зајебаваш?“

Горњи виц, по тумачењу стражара ислама, класични је примјер исламофобије, и згодан увод у нашу данашњу хутбу. Дакле, исламофобија. Јесу ли заиста вицеви о дволичним реисима и хоџама исламофобни? Стражари политичке коректности рећи ће како су такви вицеви цертификат стереотипа, али што кад нема златне рибице? Јесу ли ствари без златне рибице ишта смјешније? Гђе, наиме, престаје виц, а почиње тај, како се зове, стереотип?

Пролистајмо заједно новине посљедњих мјесеци.
У бајрамској хутби прије који дан један се имам у Јемену осврнуо на проблем сексуалног злостављања ђеце у провинцијским џематима, па мртав-хладан објаснио како је силовање за малодобну ђецу много мања траума него – развод родитеља! Јеменски је имам, истина, казао како није лијепо кад исламски учитељи силују ђецу, али и упозорио да ваља узети у обзир како таква ђеца немају љубав код куће, па је траже код својих вјерских учитеља, тјерајући их у напаст. „То је дијете изгубљено“, рекао је имам, „и онда увлачи другу особу у то“.

Свега који тједан раније, предсједник већински муслиманске Индонезије Сусило Иудхоионо шокирао је свијет јавно похваливши једанаестогодишњу ђевојчицу која је одлучила родити дијете зачето кад ју је силовао очух. „Замолио сам министра здравства да особно пази на њено здравље“, рекао је предсједник Yудхоyоно, а министар је богами и припазио: ђевојчица је након порода без пристанка обитељи – стерилизирана! Шокантна прича из Индонезије стигла је свега који дан након што је један катарски шејх јавно изјавио како је „од силовања ђевојчица од стране њихових вјерских учитеља много гори злочин кад те ђевојчице абортирају“.

О односу према женама у исламском свијету говори и вијест из саудијског Ал Бахаха, гђе је један вјерски вођа у рамазанској хутби оправдао сексуално насиље, јавно упитавши „колико често видимо ђевојке како ходају уоколо у провокативној одјећи?“. „Оне изазивају у мушкарцима најгоре инстинкте који у коначници резултирају сексуалним насиљем, па би требале погледати дубоко у своју савјест и запитати се: јесмо ли ово саме тражиле?“, рекао је он, не пропустивши се обрусити и на „жене које не чисте своје домове и послужују својим мужевима хладна јела“.

На мети правовјерних муслимана нису, међутим, само домаће жене: недавно је једну странкињу у иранском Масххаду вјерска полиција ухапсила јер се на улици појавила откривеног лица, док је трудница из Француске прошла много горе – у Техерану је изгубила дијете, претучена од групе мушкараца само зато јер није носила никаб.

Само једна ствар у исламским је земљама гора него бити жена: бити, наиме, кршћанка. Власти у Ирану недавно су објавиле како је „војник близак Ал-Каиди“ ухапшен док се припремао да на благдан Велике Госпе нападне католичке вјернике у катедрали Мајке Божје у Урмији, на сјеверу земље. Прије који тједан, пак, власти у Египту ухапсиле су високо позиционираног припадника Муслиманске браће који је у аутомобилу возио три хиљаде примјерака Библије натопљених бензином и спремних за јавно спаљивање. Истог дана, медији су објавили како је на локалним изборима на југу Турске побиједио кандидат радикалног исламског Националног фронта, познат по залагању за забрану кршћанских богомоља и изјави како су кршћанске процесије „окупација Турске“.

На мети исламских вјерских вођа нису, јасно, само кршћани. Један је имам у Уједињеним Арапским Емиратима недавно, поводом обљетнице ослобођења Аушвитза, устврдио како је „Холокауст жидовска измишљотина“, а други, у Либанону, тим се поводом на џуми појавио с нацистичким кукастим крижем око надлактице.

И све то само у посљедњих неколико мјесеци!

Је ли овај случајни узорак, након свега пола сата гуглања по интернету, довољан да се закључи како је ислам назадна религија? Или, да преформулирам питање, колико је сати гуглања точно потребно да се стотине сличних прича и примјера не рачунају у титрање стереотипа, већ у озбиљне аргументе?

Да је, рецимо, ријеч о примјерима из западног свијета, би ли муслимани имали право рећи како је католичка вјера назадна и примитивна? Направимо мали експеримент: умјесто имама, хоџа и шејха, ставимо бискупе и свећенике, па погледајмо колико се таква слика о католичанству уклапа у стереотип о напредном западном свијету. Можете ли, рецимо, замислити да се на проблем сексуалног злостављања ђеце умјесто јеменског имама, осврнуо некакав, на примјер, еуропски надбискуп, па мртав-хладан објаснио како је силовање за малодобну ђецу много мања траума него развод родитеља? Изненадили бисте се: ту реченицу заправо и јест изговорио пољски надбискуп Јозеф Михалик.

Kао и остале, ставио сам их у уста исламских вјерских вођа за потребе експеримента. Редом: једанаестогодишњу ђевојчицу, која је без пристанка родитеља стерилизирана након што је одлучила родити дијете зачето кад ју је силовао очух, јавно је – замоливши министра здравства да особно пази на њено здравље – похвалио предсједник католичког Чилеа СебастианПинера; да је „од силовања ђевојчица од стране њихових вјерских учитеља много гори злочин кад те ђевојчице абортирају“ изјавио је пак мексички надбискуп ФабиоМартинезЦастилла; а сексуално насиље, ријечима како би се жене које „у мушкарцима изазивају најгоре инстинкте“ требале „запитати јесу ли ово саме тражиле“ – напавши и оне „које послужују својим мужевима хладна јела“ – оправдао је талијански свећеник Пиеро Цорси из Сан Теренза.

Идемо даље: ону несретницу није ухапсила вјерска полиција у иранском Масххаду, због тога што је јавно шетала откривеног лица, већ француска полиција у Лаваллеу, јер јој је лице било – покривено. Много горе прошла је она трудница што је остала без дјетета: бијесна руља из истог ју је разлога претукла усред – Париза.

Може још? Идиот који је хтио јавно спалити три хиљаде светих књига не припада, јасно, Муслиманској браћи: три хиљаде Kур’ана наумио је спалити амерички пастор Тери Џонс. Локални избори на којима је побиједио Национални фронт нису били у Турској, већ у Француској: предсједница те странке, Марине Ле Пен, муслиманске је уличне молитве успоредила с „окупацијом Француске“. Из исте је земље и тип који је усред бајрамског славља у Лyону наумио дићи у зрак у џамију пуну муслиманских вјерника. Вјерски вођа који тврди како је „Холокауст жидовска измишљотина“ заправо је пољски бискуп ТаеусзПиеронек, некадашњи блиски сурадник папе Ивана Павла Другог, а онај што држи мисе са свастиком талијански је свећеник Ангело Иди из Вигевана.
И све то само у посљедњих неколико мјесеци!

Најзад, ни онај свећеник што је уловио златну рибицу у ствари уопће није реис, него бискуп.

Kажем вам ја, враг је стереотип.

(Ослобођење.ба)