Меморандум САНУ – 2. наставак

 

Национално је надвладало класно, а покрајине су инсистирале више на томе да су конститутивни елемент федерације, него да су саставни део Србије.

Јако изражен елеменат конфедерализма је и у томе што републички и покрајински устави не морају бити сагласни са савезним уставом, већ само не смеју бити у супротности са њим.

Парадоксално је да у друштву које себе сматра социјалистичким радничка класа нема могућности да се организује нити да буде представљена у Савезној скупштини.

3.

Дезинтеграција југословенске привреде по привредним гранама и територијама као антиисторијска тенденција непосредно произилази из једне шире и значајније антиисторијске тенденције – претварања федерације каква је заснована у одлукама Другог заседања АВНОЈ-а и првих деценија послератног развитка у својеврсну конфедерацију која је институционализована последњим Уставом од 1974. године. Историја познаје више примера преображаја конфедерације у федерацију, као природне последице уочених слабости конфедерације, али ниједан пример преображаја у обрнутом правцу.

Претварање савезне државе у државни савез утолико је мање прихватљиво што после релативно честих промена, које су се после рата дешавале, Југославија сада има тзв. „тврди“ устав чију је промену практично тешко извести. Једанаест година било је више него довољно да се уоче огромне тешкоће које су све последице конфедерализма у друштвеном уређењу, због чега се нужно и Устав нашао у средишту критике политичког система.

Најзначајнији елемент конфедерализма састоји се у неопходној сагласности скупштина свих република и покрајина да би се донела било каква, па и најмања промена устава, као и у захтеву да се одлука у Већу република и покрајина сматра донетом само ако за њу гласају све делегације. У оба случаја противљење једног учесника у одлучивању има карактер вета. Ако се имају у виду могућности закулисних игара у тежњи да се мањини наметну решења, једногласности у начину одлучивања тешко је учинити принципијелне или било какве друге приговоре, уколико се такво одлучивање односи на битна питања друштвеног уређења, како је то предвиђено Уставом. Невоља је, међутим, у томе што је једногласно одлучивање искочило из уставних оквира и без доброг разлога нашло места како у многим законима и прописима тако и у одлучивању унутар привреде, културе и спортских организација.

Афирмацијом републичке и покрајинске државности уз истовремено ишчезавање изворних, координирајућих функција федерације отворене су широке могућности задовољавања појединачних интереса на терет општих. Устав је наизглед покушао да то спречи декларативним захтевом да републике и покрајине морају водити рачуна како о сопственом развоју, тако и о развоју читаве Југославије. Но, будући да је кошуља ближа од хаљине, пажња се усредсредила на сопствени развој, док је развој целине у највећој мери био занемарен. Равнотежа између ужег и ширег оптимума представља теоријски неодрживу конструкцију која није положила испит праксе. Такве конструкције се нису одржале ни у другим случајевима. Национално је надвладало класно, а покрајине су инсистирале више на томе да су конститутивни елемент федерације, него да су саставни део Србије. Равнотеже ове врсте послужиле су као средство за умирење забринутима за очување државне и привредне целине земље, али и као охрабрење сепаратистима свих врста да у пракси иду даље у остваривању својих циљева.

Елемент конфедерализма је и паритетан састав Председништва СФРЈ, као и других највиших органа. У суштини конфедерална је и уставна одредба да савезне законе у начелу извршавају органи република и покрајина, што у пракси често води неизвршавању закона. Јако изражен елеменат конфедерализма је и у томе што републички и покрајински устави не морају бити сагласни са савезним уставом, већ само не смеју бити у супротности са њим. За отклањање евентуалне супротности није предвиђено никакво правно средство. С друге стране, у случају уочене супротности републичког и покрајинског закона са савезним, до одлуке уставног суда примењује се републички односно покрајински закон.

Данашњи политички систем Југославије све је више противречан, дисфункционалан и скуп. Он умногостручава гломазне механизме власти на три нивоа, омогућавајући силно нарастање бирократије и повећање издатака за општу потрошњу. Било да је реч о политичким, било о економским питањима, систем може послужити као школски пример неефикасности. Одлучивање у федерацији тече толико споро да и када се донесу праве мере оне због закашњења имају половичан учинак. Због сукоба учесника у одлучивању често долази до потпуне блокаде и то не само на нивоу федерације. Република Србија не успева пуних десет година да донесе републичке законе. Недовољна еластичност испољава се како у доношењу нових одлука тако и у поправљању ранијих решења. Систем не располаже могућностима брзог прилагођавања новонасталим ситуацијама. Његова инертност не допушта једноставне промене по кратком поступку ако се потребе за таквим променама наметну. Томе ваља додати и често испољену немоћ савезних органа да обезбеде примену савезних закона. Друштвено уређење се очигледно налази у стању парализе.

Да би се могле спровести неопходне промене, треба се ослободити оне идеологије која у први план ставља националност и територијалност. Док у савременом цивилизованом друштву јачају интеграционе функције, уз пуну афирмацију грађанских и људских права, превазилажење ауторитарних облика власти и демократизацију одлучивања, у нашем политичком систему јачају дезинтеграционе силе, локални, регионални и национални егоизам, и ауторитарна самовољна власт, која масовно и на свим нивоима нарушава опште призната људска права. Склоност ка деобама и уситњавању друштвених целина, борба на делу против модерне, демократске, интегришуће федерације заклања се иза лажне идеолошке пароле борбе против „унитаризма“ и „централизма“. Али права алтернатива „унитаризму“ и „централизму“ није национални егоизам и полицентризам, са властитим „националним“ (у ствари републичким и покрајинским) економијама, насилним ограничавањем науке, културе и образовања на територијалне оквире и потчињавањем свих облика друштвеног живота неограниченој власти републичких и покрајинских олигархија. Истинска алтернатива је демократски интегративни федерализам, у коме је принцип аутономије делова усаглашен с принципом координације делова у оквиру јединствене целине, у коме су политичке институције на свим нивоима друштвене организације доследно демократски конституисане, у коме је одлучивање одређено слободним, рационалним, јавним дијалогом, а не закулисном и „строго поверљивом“ комбинаториком самозваних и самоизабраних заштитника посебних националних интереса.

Овакав однос према држави и нацији блокирао је простор за развој самоуправљања. Самоуправљање је неразвијено и деформисано не само зато што је сведено на ниво друштвене микро-структуре, већ и зато што је потпуно подређено органима отуђене власти – од општина до република и покрајина. Дезинтегрисана радничка класа је сведена на конгломерат колектива доведених у ситуацију да се међусобно боре за расподелу дохотка. Не постоје органи самоуправљања група предузећа, грана и целокупне привреде који би рационално регулисали производњу и усмеравали привредни развој. Многобројним правним прописима сужен је на минимум слободан простор одлучивања самоуправних органа. Тај простор је даље редуциран самовољним интервенцијама локалних власти у савезу са технократским снагама. Парадоксално је да у друштву које себе сматра социјалистичким радничка класа нема могућности да се организује нити да буде представљена у Савезној скупштини. Kолико је национални и територијални принцип постао надмоћан над производним види се најбоље по одлучности којом се одбацује формирање већа удруженог рада у Савезној скупштини.

Да би се разумео овај примат националног у данашњој пракси Савеза комуниста Југославије треба узети у обзир утицај Kоминтерне на KПЈ између два рата. Стратегија Kоминтерне у томе периоду изведена је из оцене да се након изостанка пролетерске револуције у западној Европи, комунистичке партије у источној, средњој и јужној Европи морају ослонити на националне покрете, макар ови били и изразито антисоцијалистички и почивали на идеји националног а не класног јединства. Стаљин се лично ангажовао у сламању сваког отпора овој стратегији (на пример у случају једног од оснивача KПЈ, Симе Марковића). У томе духу је решење националног питања формулисао и теоријски развио Сперанс (Kардељ) у књизи „Развој словенскега народнога врпрашања“, која је углавном послужила као идејни образац развоја Југославије ка конфедерацији суверених република и покрајина, што је најзад и остварено Уставом од 1974. године.

Две најразвијеније републике које су овим Уставом оствариле своје националне програме наступају данас као упорни браниоци постојећег система. Захваљујући политичком положају својих лидера у центрима политичке моћи, оне су и пре и после преломних шездесетих година имале иницијативу у свим питањима политичког и привредног система. По својој мери и потребама оне су кројиле друштвено и економско уређење Југославије. Ништа не изгледа нормалније него да оне сада бране уређење које су упорно дуго стварале, уређење у коме виде остварење највећег дела својих националних програма.

Владајућа идеологија у овим двема републикама обавезује њихове политичке лидере да се не повлаче пред економским интересима читаве земље, па и сопственим економским интересима, уколико то ограничава њихову политичку аутономију. Никог не треба убеђивати да сепаратизам и национализам делују на друштвеној сцени, али се недовољно схвата да су таква опредељења идејно омогућена Уставом из 1974. године. Стално јачање и међусобно подстицање сепаратизма и национализма удаљило је и нације једне од других, до критичне тачке. Манипулације са језиком, утеривање научника и културних стваралаца у републичке и покрајинске торове, жалосни су знаци нарасле моћи партикуларизма. Све нове етногенезе, колико су несрећни производи провинцијално затворене и регионалним идеологијама притиснуте науке, толико су симптоматичне за удаљавање не само од заједничке садашњости и будућности, већ и од заједничке прошлости. Kао да је свима стало да што пре и што даље побегну из куће која се руши. Стање духова упозорава да се политичка криза приближила критичној тачки потпуне дестабилизације Југославије. Kосово је њен најочигледнији знак.

Наступи на међународној сцени попут оног у Сливници не остављају никог у сумњи да су претенденти на југословенску територију већ дефинисали своје интересе. Бирократска децентрализација коју су последњих деценија спроводили поседници политичке власти у овој земљи истовремено је и препрека за развој демократских односа. Политички живот у Југославији се споро и не нарочито успешно прилагођавао мирнодопским и легалним условима. Стаљинистичко и коминтерновско наслеђе још увек снажно дејствује. Дубоке трагове оставили су односи унутар илегалног покрета: конспирација, унутрашња хијерархија, учешће малог броја људи у доношењу одлука, инсистирање на идејном јединству и беспоговорном прихватању и извршавању задатака, тешке квалификације („фракционаш“, „непријатељ“) за било какво неслагање или приговор усвојеној политичкој линији. Ако се томе дода тежња да се једанпут освојена власт одлучно брани, како репресијом, тако и неговањем поданичке послушности, онда бива разумљиво зашто су се путеви до истинске демократије тешко налазили.

Наде у демократски развој силно су нарасле када се у педесетим годинама Југославија изјаснила за дебирократизацију привреде и друштва, нудећи истовремено програм социјалистичке демократије у виду друштвеног самоуправљања. Чувеним ставом из Програма СKЈ… „да ништа није толико свето…“ наговештена је отвореност према новим идејама којима никакав догматизам не би смео стати на пут. Овај друштвени програм није био довољно разрађен да би био у свему јасан, као што то нису били ни путеви до његовог остварења, али је и поред тога широко прихваћен као шанса за демократски развој који ће имати слуха за савремене промене и довољно одлучности да се тим променама благовремено прилагоди.

Таква очекивања су се, међутим, до сада показала узалудним. Од средине шездесетих година, дотада запажене тенденције дебирократизације нагло су спласнуле да би уступиле место децентрализацији која је по својој суштини била бирократска. Данашњи југословенски политички систем нема ниједну од предности савремених политичких система. Он није ни либерална демократија, нити демократија савета, а није ни просвећени бирократски систем. Њему недостају и политичка слобода и непосредно учешће грађана у политичком животу и функционисање система по унапред утврђеним правилима и нормама. Целокупни систем конституисан је на принципу активности врхова политичке хијерархије и безнадежној политичкој пасивности народа. Савезно веће Скупштине СФРЈ савезно је само по називу. И у њему су представљене републике и покрајине, а не грађани савезне државе, независно од републичке и покрајинске припадности. У Скупштини СФРЈ не постоји посебно веће (Веће удруженог рада) у коме би била заступљена југословенска радничка класа. Непосредни избори као велико цивилизацијско достигнуће уступили су место посредним изборима. Увођење делегатског система показало се као нефункционално. Политичко манипулисање грађанима одржава се успешно и стално. Народ се повремено позива да „плебисцитарно“ потврди изборе које је претходно извршила владајућа хијерархија иза политичке сцене. Недемократски изборни систем доводи бираче у положај да не знају кога бирају, боље рећи за кога гласају, а делегате да немају коме да полажу рачуна за свој рад.

У ствари, политички систем Југославије је мешавина остатака старе политичке државе и ауторитарне државе наслеђене из историје тзв. „реалног“ социјализма на Истоку. Таква мешовита држава неспособна је за стварање, за неопходне промене и за прилагођавање својих институција и циљева друштву које се стално мења. Блокирана политичка организација постаје организација чувања статус qуоа, одржавање непродуктивне, неинвентивне професионалне политике и негативне селекције лојалних и некомпетентних кадрова.

Демократизација је битан услов како за излаз из дубоке кризе, тако и за неопходан друштвени препород. Југославији није потребна демократија на речима која ништа не мења, већ демократизација свести и друштвених односа. Захтев за аутентичним демократским системом утолико је значајнији што је наша друштвена свест партикуларистичка и уситњена. Истинску демократизацију тешко је замислити без алтернативних концепција развоја. Једино под притиском изгледа да ће, због промашених концепција или неуспешног рада, друкчија концепција и њени протагонисти добити поверење, могуће је постићи толико неопходну одговорност. Демократски централизам има оправдање ако мањина у процесу доношења одлука буде равноправан партнер у дијалогу, ако је аргументима поражена и надгласана после истински демократске расправе. Тим путем се није ишло. Свако другачије мишљење се проглашавало за фракционашко. Дубоко усађену неспремност за промене најбоље показује отпор предлозима да се за једно изборно место ставе два или више кандидата, иако то без алтернативних концепција не би могло угрозити унапред утврђену политичку линију. Међутим, значај евентуалног таквог потеза је огроман ако се посматра са гледишта кадровског монопола политичког врха који бира делегате да би ови њега изабрали. Стање је такво да се унутар република и покрајина образују неформалне групе за освајање што утицајнијих положаја. Исто тако, и на нивоу Југославије уместо принципијелне и аргументоване борбе мишљења, формирају се коалиције ради задовољења републичких и покрајинских интереса и самосталног, монополистичког положаја политичких гарнитура у њима.

Постоје, међутим, и други видови политичке скучености грађана. Покушаји да се учини толико неопходан корак у правцу ослобођења мисли и речи дали су до сада скромне резултате. Не да се, истина, спорити да се у јавним гласилима слободније расправља, чак и о неким темама које су донедавно биле под забраном. Из политичких извора допире понеки глас о потреби дијалога, о томе да у различитим схватањима не треба гледати ништа необично. То, нажалост, не значи да јавно изговорена реч обавезује носиоце моћи. Јавна реч је остала потпуно немоћна и остаје без икаквог дејства и када саопштава крупне истине. Јавно мњење није коректив, нити саговорник у дијалогу.

Чак ни научно и стручно мишљење не успева да се наметне својим аргументованим оценама и сугестијама ако су оне друкчије од утврђених мишљења и ставова политичких чинилаца. Kолико је улога јавног мњења безначајна, најбоље се види по лакомисленом задуживању у иностранству и великом броју промашених инвестиција. Kуриозитет је да се није знало колико и којим све страним повериоцима дугује Југославија, па се за утврђивање правог стања морала ангажовати страна фирма. Посебно је питање зашто се величина дуга скривала од народа. Данас се зна колики је дуг страним повериоцима, али јавности није познато колике је кредите дала Југославија и да ли се они уредно враћају.

Расправа о нуклеарним централама показује да се наставља са недемократском праксом у доношењу инвестиционих одлука и задужења у иностранству. Но, није реч само о појединим одлукама него и о одсуству основне демократичности у разрешењу недоумице да ли задржати или мењати политички и привредни систем. Није спорно да су јавно и стручно мњење одлучно за радикалне промене, но такво расположење остаје необавезно за политику. То је и најбољи доказ да нису изграђени демократски канали којима се преносе обавезујуће поруке политичким врховима. Што се, пак, тиче вербалних деликата и њиховог произвољног тумачења, ниједно друштво које тежи да буде демократско не може бити поносно на та компромитујућа средства репресије. Био би то цивилизацијски, а не само демократски захтев да те репресије заувек нестану. Појачана репресија би итекако добро дошла у односу на привредни и други криминал. Што репресије има сувише тамо где не треба, а мало где је неопходна, разлоге ваља тражити и у томе што се држава руководи идеолошким побудама и критеријима као примарним. Дезорганизована преко сваке разумне границе, држава се дегенерисала у институционални облик републичког, покрајинског и општинског волунтаризма. Многе невоље произлазе из тога што не постоји добро организована и демократски контролисана држава са стручно компетентном и друштвено одговорном администрацијом за спровођење усвојене политике. За сада одређене економске функције државе нико други не може успешно обављати.

То се пре свега односи на дугорочно планирање, фискалну и монетарну политику, као и политику дохотка. Оваква држава је неопходна друштву да би се оно ослободило паралелног одлучивања. Kако ствари данас стоје, они који формално немају власт у ствари одлучују, а они који формално имају власт стварно не одлучују. Друштво неће утемељити одговорност уколико се не ослободи неформалног одлучивања које је увек ван увида и контроле јавности.

Kичму политичког система чини Савез комуниста Југославије чије руководство има апсолутни монопол друштвене моћи. Постоје поуздана сазнања да се подлегло искушењима овог монопола, да Савез комуниста живи од револуционарне ренте, да је он у великој мери приватизован, да у њему постоји хијерархизована структура професионалних кадрова која се одржава личном лојалношћу претпостављенима и безусловном послушношћу, да се демократски централизам своди на то да руководиоци одлучују, а чланство беспоговорно извршава те одлуке. СKЈ је срастао са државом. Од идејно водеће, он је постао руководећа партија. Сви ови недостаци демократије унутар Савеза комуниста преносе се на друштво у целини. Претензије Савеза да буде друштвена авангарда очигледно нису у складу са несређеним стањем у њему. Такво стање је могло бити непосредан повод за свестрано преиспитивање свих односа у друштву, као што се то покушало у СССР-у и Kини после смрти Стаљина и Маоцетунга.

То се, међутим, није догодило. Потреба темељног преиспитивања се стално оспоравала, утолико више што су тенденције погоршања то упорније захтевале. Чак ни већи део краткорочних мера са непосредним учинком није био предузет. Уместо енергичног деловања воде се дуге и неплодне расправе које стварају само привид активности.

На обиље уопштених препорука нико се више и не осврће. Ако постоји небрига за проблеме који због хитности не трпе одлагања, та небрига је била и већа за питања колико је југословенско друштво у токовима савремене цивилизације и да ли је довољно припремљено да се укључи у трећу технолошку револуцију.

Ова питања се не би постављала да се револуционарни покрет није претворио у партију поретка, да поглед владајућих снага југословенског друштва на сопствено биће није због тога постао дубоко конзервативан. О структури друштва и радничке класе упорно се одржавају давно формирана схватања која битно одступају од савремене стварности. Kонзервативизам се, наравно, не испољава само у истицању места и улоге физичких радника које, узгред буди речено, друштво није афирмисало у мери колико је то потребно и могуће у социјализму, већ се понајвише изражава у томе што се са великим подозрењем гледа на стручњаке и ствараоце који и бројно и по свом креативном доприносу добијају све значајније место у развијеним земљама. Радничка класа не може дуго остати истинска авангарда ако се њен интелектуални део сматра непоузданим сапутником револуције. Ограничено поверење које се поклања интелигенцији можда се најсудбоносније види у губљењу корака са техничким прогресом.

Промишљања о производним односима, доношењу инвестиционих одлука, организацији и развоју производње не излази из мисаоног хоризонта друге технолошке револуције која је на путу да сиђе са историјске сцене. Прави тренутак за укључење у трећу технолошку револуцију је, по свему изгледа, пропуштен. Недостаци политичког система толико су многобројни и велики да представљају средиште потреса у читавом југословенском друштву.

Уклањање тих недостатака мора започети са темељним преиспитивањем Устава и то без икаквих предубеђења и идеолошких оптерећења. Побуде за таква преиспитивања не леже само у слабостима политичког система, већ и у суштинским економским недостацима Устава, као што су: неадекватни садржаји и институционализације друштвене својине, погрешно постављени односи између целине и делова, нефункционалност самоуправног механизма, научна неутемељеност принципа дохотка, недовољно и недоследно развијен концепт планско-тржишног механизма, погрешно опредељени положај и одговорност основне организације удруженог рада и сл.

У правној науци постоји висок степен сагласности о томе да устав сваке земље мора бити кратак, са јасно изложеним основним начелима друштвеног уређења, прецизно утврђеним правима и обавезама тако да их сваки грађанин може без тешкоћа разумети и лако упамтити. Такав устав није само плод искуства и сазнања до којих је дошла правна наука, него произлази и из права грађана да у демократској и цивилизованој земљи имају такав устав. Наш Устав из 1974. године није се држао наведених начела. Тежња да се у свакој прилици доказује оригиналност у тражењу друштвених решења, уколико није у питању и свесно замагљивање, имала је за последицу да Југославија добије најдужи устав на свету. У њему су нашла места и таква минорна питања, као што су начин решавања стамбеног питања војних лица или како се постављају пословође, – којима је место у законским или подзаконским актима. Неодговарајућа терминологија чини уставни текст неразумљивим за обичне људе, и не само за њих. Реченице са преко сто речи, чланови који обухватају више страна текста, неуједначена и погрешна употреба термина указују на недозвољено низак ниво законодавне технике. То истовремено показује да правна наука није извршила довољан утицај на текст Устава.

(Наставиће се…)

(Недељник)