Драган Томић-Хиџра 5, о љубави и осталим демонима.

Ах та љубав…Увек се сведе на ту мистичну силу која чини да се двоје споје у једно и добију треће. Љубав је лепа, романтична, играју лептирићи у стомаку, мозак плива у хормонима. Љубав чини да се осећамо живим…Вратимо се у реалност. Вековима је љубав презентована кроз некакав мистични оквир у коме увек постоји нека жена која је сва мистична и која покреће мушкарца да ради то шта ради. Она је сва глорификована у виду некаквих принцеза, она је пуна свега доброг и узвишеног, она је благост, мир, она је нежност и мудрост. Мајка, светица и тако даље…

Гиноцентризам јесте поредак у коме је жена стављена на пиједестал и којој је све подређено. Све се према њој равна и ваистину, готово да не постоји друштво на овој планети које није гионцентрично и које не обожава жену. Гиноцентризам је дубоко укорењен у друштво, просто зато јер су жене, као носиоци врсте, нај важније на планети и оне одлучују о опстанку врсте.

Жене су вредне, мушкарци су потрошни и неважни.

Од мушкарца се очекује да буде као стена, да не показује емоције, да буде способан да издржи свако срање које му живот набаци на грбачу и да никад не тражи нити разумевање нити саосећање. Све те ствари су везане за жену, не за мушкарце и он себе дефинише тако. Према жени а не према себи.

Данас, када се ожени, мушкарац одмах даје 50% свега шта је стеко жени која апсолутно није у обавези да ишта да њему. Ако се разведе, узима му имовину, узима му децу и ако је несрећан довољно осуђен је да плаћа алиментацију доживотно. Жена узма све, он губи све. Остаје му само да јеца и грца у празном стану и да попут мачета јури свој реп, константно питајући се где је погрешио. Он је учен да све зависи од њега и да је његова кривица та зашто је изгубио жену коју воли, децу и матерјално шта је стекао.

Оно шта он не зна јесте да су сви његови напори и све шта је уложио у ту везу, за хипергамију су апсолутно неважни. Хипергамију не интересује то колико се он жртвовао за њу, хипергамију не интересује колико је био добар отац, добар муж, добар партнер. Хипергамију не интересује шта је он и шта ради. Хипергамију не интересује шта он осећа и шта размишља. Хипергамију не интересује ништа спољно и он за хипергамију не постоји.

Не разумевање женског солапсизма и хипергамије јесте оно шта изазива страх код мушкараца и агресију према жени која се врло често завршава на трагичан начин. Само зато јер он константно очекује да га она воли због онога шта он јесте. Међутим, жене не воле као мушкарци и врло је важно да се то схвати јер ако се то схвати, мање ће насиља бити међу половима и мање ће црне хронике бити пуне бизарија.

Стога, како жена воли и шта је за њу љубав?

Пошто је солапсиста, жена не може да воли мушкарца због онога шта он јесте, тј она не може да воли на начин на који мушкарац то очекује. Она воли себе и осећања која тај мушкарац код ње изазива. Та осећања су интензивна али врло краткотрајна и потребна је велика вештина да би се та осећања код жене одржала.

Љубав за жену јесте мешавина пожуде (физичка привлачност, генетска компатибилност тј секс) и дивљења (статус, моћ, сигурност коју мушкарац пружа било новчаником било бицепсом) и страха да се све то изгуби. Дакле, љубав за жену је узбуђење проистекло из добити и страхом од губитка те добити. На мушкарцу је онда да константно жени пружа добит и да је константно држи у неизвесности тј да јој негира добит како би је “везао” за себе. Уколико јој пружи све и у колико она осети тоталну сигурност, неизвесност тада не постоји и жена губи интересовање за тог мушкарца и он за њу више није интересантан он не изазива тензију, узбуђење престаје и женска љубав нестаје. Уколико претера са неизвесношћу добит коју жена има од тог мушкарца је превише мала да би она имала користи и њена љубав нестаје. Међутим како она константно мисли да може боље, јер је хипергамија константно тера да увек тражи још и још, тако и њени захтеви расту све до момента када мушкарац више није у стању да их испуни и тада долази до раскида и не ретко конфликта и насиља над женама. Јер мушкарац који је успешно одржавао овај баланс, годинама, у тренутку губи све и шок који настаје тада, код њега изазива страх и импулсивну агресију, само зато што он не зна шта је женска хипергамија и што мисли да је она у стању да се ограничи.

Код жена постоје две врсте раскида и обе имају везе са унутрашњим наративом које она има и који је везан за мушкарца са којим је у вези. Солапсистичко схватање себе и света, чини да жена у глави већ има пре дефинисаног мушкарца и како је он пре дефинисан, цела веза је већ предефинсана и програмирана много пре него што она нађе правог, физичког мушкарца кога бира према критеријумима које је већ одредила. Другим речима, она је већ у вези пре него што и упозна мушкарца са којим ступа у везу. Степен поклапања са том унутрашњом сликом и њеним унутрашњим наративом директно је пропорционалан успешности везе са тим мушкарцем. Докле год мушкарац одржава слику коју жена има о њему, докле год је у том раму, она ће бити са њим. Међутим ако се он у међувремену промени, он више није то шта она жели он више не одговара том раму и онда га она одбацује. Како је промена саставни део живота а женски рам је константа, ово значи је само питање времена када ће мушкарац бити одбачен.

Оно шта је мене фасцинирало у анализи женске психологије јесте управо тај део, део око раскида и начин на који жена раскида везу са мушкарцем. Наиме, као што сам рекао, постоје две врсте раскида које жена има и ти раскиди се деле на физичке и емотивне. Међутим само емотиван раскид је једини прави раскид, док физички се може сматрати неком врстом полу раскида, где жена не жели да буде са тим мушкарцем јер јој он угрожава физичку добробит али је емотивно још увек везана за њега. Да би раскинула са мушкарцем, жена мора да раскине са њим на емотивном плану и ту је место где ствари постају болесно интересантне.

Наиме, када раскине емотивно са мушкарцем, његово комплетно постојање нестаје као да никада није ни постојао. Значи ради се о тоталном ПОНИШТАВАЊУ егзистенције у њеном солапсистичком свету.

Солапсистичка слика о мушкарцу је толико јака у женском уму да оне константно у мушкарцу траже доказе његове исправности и стога жене константно мушкарце стављају на пробе. У популарној култури ови тестови се зову Шит тестс, или ти срања које жене раде мушкарцима не би ли добиле потврду да је он оно шта она мисли да он јесте. У Србаља, то се зове звоцање и дркање мозга, хилти метод, лоботомија итд. Због солапсизма она није у стању да га види шта он јесте и она баш као сваки слепац, стално га боде сондом и мери његове реакције и на основу тих реакција она одређује да ли се дотичан поклапа са сликом коју само она види у својој глави.

Бизарна ствар је у томе да он константно мора да даје 100% потврду да одговара тој њеној унутрашњој слици, омаши ли за 0.0001% он губи све. Значи мушкарац може радити 99.9999% ствари исправно али ако погреши за полу промил, он за ту жену аутоматски престаје да постоји. Ово је дешава јер за жену, структуралана стабилност мушкарца је круцијална и она је толико фино избаждарена и супер осетљива на слабост да је у стању да најмању пукотину препозна као фундаментални пробелм у структури и да због тога мушкарца у потпуности одбаци. Толеранција за њу не постоји, јер је солапсистчка слика савршена као што је она савршена.

Ако су рецимо мушкарац и жена у вези 30 година и она у 31 години препозна минорну пукотину, она тог мушкарца истог момента брише из свог света и то тако да она буквално савија време и простор и иде на почетак те везе и брише његово постојање у потпуности. Њен солапсистички нартив јој говори да ако се она после 30 година у њега разочарала то значи да је она 31 годину била у заблуди и да га уствари никада није ни волела и свих 30 година је било траћење времена. Она мрзи сваку годину проведену са њим јер ју је он у њеној глави преварио. Мушкарац, суочен са непријатљеством жене које он види као нешто изненадно и ново, чини грешку покушавајући да ствари врати на старо, међутим како је рам разрушен то није могуће. Једном када је унутрашња слика о том мушкарцу срушена, не постоји ништа шта може мушкарац да уради да би је вратио, јер жена због солапсизма не воли мушкарца већ слику о њему и те слике више нема. Сваки његов напор она доживљва као напад и агресију и мушкарац што се више труди заправо чини да га жена све више и више презире и одбацује.

Мушкарац тада, суочен са тоталним поразом и немоћи да врати ствари на старо, постаје агресиван јер слепо верује да га жена воли због онога шта је и проблеми настају са врло често смртним исходима по жену.

Јер он није у стању да ментално схвати да то шта је он волео заправо никада није ни постојало и ужасна празнина која се отвара када се то схвати, једнака је буђењу из коме и сусрет са том реалношћу га тера да или поништи њено постојање или своје.

Зато Муслимани када их жена одбије постају насилин и врло често исту убијају одмах.