Зоран Грбић: Интернет (и) атентатори

Морам да признам да не могу да верујем да на интернету постоји онолико текстова који се подсмевају чињеници да је пронађено остављено оружје испред породичне куће Вучића.

И то у држави која је у прошлој деценији већ изгубила премијера у атентату. Гомила анонимних сајтова, са текстовима непотписаних аутора и пуно неозбиљних коментара на друштвеним мрежама. Имао сам намеру да не коментаришем такве небулозе, све док нисам прочитао текст објављен на сајту Фонда стратешке културе, који је вероватно врхунац глупости.

Чудило ме је да неко у ФСК може да напише тако идиотски текст, па сам поново отишао да видим ко га је потписао. Испоставило се да су га они само пренели са сајта фејсбукрепортер. Који га је само пренео са србин.инфо. Који га је опет, само пренео са teleprompter.rs. Непотписан текст, сајт на коме се зна само главни уредник, непознате редакције, ако уопште постоји. Тако данас ствари функционишу у Србији – отвара се гомила сајтова чији су власници и редакција непознати, онда се на тим сајтовим пишу будалаштине, које се онда даље шире интернетом. Најгоре је што је (не)култура просечног читаоца таква да он верује свему што прочита, без постављања питања где је то прочитао.

Да је фејсбук и твитер постојао у фебруару пре тринаест година, коментари би изгледали исто као и сад. Тада су се и главни медији подсмевали замало избегнутом судару Ђинђићеве колоне и камиона којим је управљао неко од Сурчинаца. Он је био представљан као мали привредник, који се борио да прехрани породицу и који се збунио и уплашио од колоне скупих аутомобила на ауто-путу. Премијерева пратња је за тадашње медије била бахата а сви коментари стручњака да је у питању могући атентат су исмевани. Касније се наравно испоставило да тај јадни мали привредник имао задатак да камионом препречи пут колони и тако да шансу да двојица атентатора испуцају пројектиле из “зоље“.

Да, исте оне “зоље“ која се у поменутом тексту омаловажава као непрецизна. Зоља, наравно, није снајпер. Али није ни тромблонска мина, коју је заменила у ЈНА. И на даљини од 50 метара, колико је било од места на коме је нађена до пута, савршено је прецизна. Требало би аутора или ауторе тог глупог текста упутити да прочитају признање Звездана Јовановића, у којој је навео да је атентат “зољама“ на Ђинђића био планиран два пута, и да се оба пута одустало због тога што је Звездан сматрао да би такав напад изазвао превише жртава. Толико о томе колико је “зоља“ неозбиљно оружје.

Или, можда би аутор могао да се распита о искуствима америчких војника из окупираног Авганистана и Ирака. Ако постоји нешто чега се плаше као бомбаша-самоубица, онда су то ручни ракетни бацачи (RPG). Талибани, муџахедини, терористи могу да имају аутоматске пушке, митраљезе, бомбе и све је у реду и под контролом, све док се не појави неко ко у руци носи RPG. Тада настаје права паника међу американцима. Тад се озбиљно мења однос снага.

Као и сви други текстови о теоријама завере, и овај почиње од циља, од свог уверења. Па се онда гради теорија која би се уклопила у такво уверење. А постоје завере и завере. Постоје оне у којима има нешто и  постоје чисте будалаштине које служе за испирање мозга. Поред тога, постоје и теме које не би смеле да буде предмет никаквог теоретисања о завери. Као кад се на пример пронађе офанзивно оружје у близини куће премијера. И то у држави у којој се то већ једном десило. Ако ни због чега другог, ствар је пристојности барем ћутати о томе, барем док ствари не постану јасније.

(Видовдан)