др Мирољуб Јевтић: Трамп – победа либерализма над тоталитаризмом

свака идеја, буквално свака, док је на нивоу слободно изнете мисли и на демократски начин спроведене политичке акције, легална је и корисна. Показује шта се од кога у друштву може очекивати

многе идеје и политичко понашање које негује домицилно становништво постепено се забрањују, а намеће им се нешто што нема никакве везе с демократском праксом коју државе наводно примењују.

Поштовањем строге процедуре Трамп осваја власт. Шта је демократија и либерални поредак него управо то?

 

 

Нема сумње да наслов овог текста намеће питање: Чекајте, о чему се овде ради? Зар није супротно? Ваљда би текст требало насловити: ,,Трамп – победа тоталитаризма над либерализмом”?

Али није грешка. Наслов је оно иза чега аутор ових редова стоји, и за шта има доказе. Пре свега, суштина либерализма је у ономе што један од његових ,,гуруа” Џон Стјуарт Мил одређује на следећи начин: ,,Никада не можемо бити сигурни да је мишљење које желимо да угушимо погрешно, па чак и кад бисмо у то били потпуно уверени – угушити га било би зло.” Из ових речи произилази да свака идеја, буквално свака, док је на нивоу слободно изнете мисли и на демократски начин спроведене политичке акције, легална је и корисна. Показује шта се од кога у друштву може очекивати. Тако да нису потребне обавештајне службе да би се схватило шта би неко могао да уради, јер он то слободно говори.

У складу с тим, јасно је да је свака идеја легална. Па и ако је екстремна. Док су САД, Велика Британија, Француска и земље које су их следиле поштовале ово правило све је код њих цветало, или су неизбежне штете биле најмање могуће. Таква врста либерализма се развијала у изразито монокултурним друштвима. Или су мањине, каква је нпр. јеврејска, биле бројчано толико безначајне да су прихватале такав систем вредности јер је гарантовао њихову слободу.

Све се променило кад се услед развијања индивидуализма распала породица и наталитет почео да ce стрмоглављује. У исто време, технологија се толико развила да је глад за радном снагом била неутољива. А ње, услед смањеног рађања, није у земљама либералне демократије било у довољном броју. Зато су те државе отвориле границе за усељенике који су са собом почели да доносе сасвим друкчију и, култури домицилних држава, често супротстављену културу.

Поменуто правило Џона Стјуарта Мила почиње да се односи и на њих. Али оно сада ствара проблеме који су у време монокултурних држава били незамисливи. Тако нпр. муслиманима почиње да смета храна домаћина. Њима ресторани где се служи свињетина непријатно миришу. А поготову им непријатно мирише алкохол. Они се прво буне у себи. Али како постају бројнији, што због високог наталитета, што због усељавања нових мухамеданаца, њихова негодовања против алкохола, свињетине, голишавих жена итд. постају гласна, затим све гласнија и на крају се често претварају у сукобе с домаћинима. То добија такве димензије да муслиманима почиње да смета и крст на заставама скандинавских земаља.

Домаћини почињу да бивају назадовољни, јер им у њиховој сопственој кући неко одређује како да се понашају. У неким крајевима САД енглески језик постаје дискриминисан. Тако настају проблеми који стварају ограде између досељеника и домицилног становништва које јачају из дана у дан.

Политичка, културна и привредна елита која то види, а усељеници су им потребни, и то све више, нема другог излаза него да некима ускрати права. Како су усељеници у томе захтевнији па и агресивнији, естаблишмент почиње да им попушта. Из школских и јавних кухиња избацује се свињетина, на јавним местима ограничава се алкохол. Да би предупредили реакције домаћег становништва, одступа се од идеје Мила о слободи речи. Али суптилно. Сви говоре да су Милова и сличне идеје мисли водиље, али их у пракси све више ограничавају, лимитирајући право домаћем становништву да изрази своје протесте. Тако се у име демократије све више почиње институционализовати политичка пракса која ограничава слободу појединца и самим тим и саму демократију.

У све поре власти, али и у културну елиту полако почиње да се увлачи тоталитарни начин мишљења и понашања, који се све више претвара и у политичку праксу. Као резултат тога многе идеје и политичко понашање које негује домицилно становништво постепено се забрањују, а намеће им се нешто што нема никакве везе с демократском праксом коју државе наводно примењују. Владајућа елита се заварава да ће домицилно становништво то прихватити. Кад се побуни, о томе ни речи. Штампа то апсолутно игнорише или забрањује извештаје који би да говоре о томе.

Зато су анкете показале да ће победити госпођа Клинтон. Као резултат тога јавља се Трамп. Он нуди повратак изворним вредностима. И шта се збива? Поштовањем строге процедуре он осваја власт.

Шта је демократија и либерални поредак него управо то?

аутор је професор универзитета, уредник часописа ,,Политикологија религије”

(Политика)