Чему уопште служе закони, и где су границе балканског лицемерја?

Аутори:
Зоран Арсић – Народни фронт и
Драгослав Павков – Преврат

Нас у Србији демократија не занима, гомила државних институција је чист баласт на телу државе који непотребно расипа новац којег и овако немамо ни за основне потребе, закони су излишни… јер биће онако како вођа каже, а не како пише у закону!

 

 

  

Према оквирном предлогу буџета за 2017. годину, предложено је да Народна скупштина добије 3,48 милијарди динара, што је дупло више у односу на овогодишњих 1,87 милијарди динара. Зашто? За које бабе здравље?

Чему бацање толико државног новца? Зар само због тог трагикомичног ријалити шоу програма кроз који видимо какве су нам све сподобе сервирали да нас представљају у власти?

Па много је то пара побогу људи за обичну циркузанију, нарочито када се узме у обзир да продукти њиховог рада (закони) никоме не требају јер и не служе ничему! Имамо ми вођу који је ту да решава све проблеме, који ће да нам каже шта сме, а шта не сме да се ради, шта треба, а шта не треба, како може, а како не може… И то све захваљујући томе што је наш вођа паметан! А паметних вођа у нас никада није мањкало. Па шта ће нам онда закони? Не регулишу они ништа, вођа регулише!

Уосталом, српски народ очигледно и не зна чему служе закони. Мислим, знамо ми да свака држава мора да има законе, али већина ипак сматра да не могу закони бити изнад вођа, јер вође о свему одлучују, а не закони.

Којег закона се тиче да ли се нешто легално или бесправно гради у центру Новог Пазара? Ако вођа каже да то нећемо да дирамо – значи нећемо да дирамо! И шта онда било какав закон има с тим и што побацасмо силне паре усвајајући га?

Много јефтиније и рентабилније би нам било да нашу устаљену праксу преточимо у искрену теорију и да признамо оно што видимо: Нас у Србији демократија не занима, гомила државних институција је чист баласт на телу државе који непотребно расипа новац којег и овако немамо ни за основне потребе, закони су излишни… јер биће онако како вођа каже, а не како пише у закону! Чега се стидимо? Треба само да будемо искрени према себи и много ћемо новца уштедети. Новца који узалуд бацамо на прављење маски које никога више не плаше и не заваравају.

Не може шут рогатога! Стара народна изрека коју треба ставити у Устав јер се у пракси и тако налази у свакодневној употреби, па да је више не шапућемо него да је узвикујемо!

До тада, док не признамо себи да смо кукавички народ који не сме да призна себи ни оно што види рођеним очима, забављаћемо се и даље гледајући ријалити шоу – фарсу у којој нас један Маријан Ристичевић, као оличење и представник 51% Србије, својом ингениозношћу ових дана подучава како да се изборимо против насиља у породици. Као да је насиље до сада било дозвољено и као да није већ регулисано одредбама Кривичног закона. Као да је нека разлика да ли ће насилник да лупи шамар супрузи јер му је насула ‘ладну супу или комшији зато што се паркирао на његово паркинг место.
И као да насилник опет неће проћи онако како му положај и однос према вођи или судији намењују, а јок тамо неки закон. Кад је било који закон исто важио за све? Па шта ће нам онда такви закони, зашто се срамотимо доносећи их када до њих држимо колико и до лањског снега!?

Напомена:
Овај текст је у ствари настао као дијалог, расправа на тему правне државе, селективне примене закона и њиховог самовољног суспендовања од стране властодржаца. Како су се мишљења двојице аутора углавном поклопила, одлучили смо да “уредимо“ овај наш дијалог и објавимо га као заједнички ауторски текст.