Мр.Бранимир: СРБИЈАНСКА ЕТНОСОФИЈА И ЕТНОСОФИЗМИ

 Границе једне  тренутне државе пројективане су у давну прошлост, ништа изван  се не изучава, иако претежан део популације потиче из предела ван тих граница.

потпуна деконструкција сваког континуитета, примењено на Србијанце, подразумева да Србија нема никакве традиције пре 18. века.

„Нама Ромејима је овде било сасвим лепо док ви Словени нисте дошли.“
Љубиша Ристић

   Цитираћу један занимљив спис Драгољуба Јовановића, личности за коју вероватно нисте чули. Ништа зато, један је од многих што претежно мишљаше својом главом (што не мора нужно да буде врлина) које смо заборавили, јер само такве заборављамо, зато тако и пролазимо. А и они сви прођу ко Драгољуб, најебу и од једних и од других и од трећих. Помиње се само на маргини биографије једног од оних о којима нон стоп паламудимо -Добрице Ћосића. Наиме, млади Добрица се у младости колебао између два „сељачка“ утицаја – левичарског Драгољубоваца и богомољачког владике Николаја на чије је проповеди ишао. До краја се није одлучио, а није ни усвојио ни једно ни друго.
Елем:
„Србија је земља емиграната, она је једна имигрантска област. Према томе, њено друштво је старо тек 150 до 200 година. Ова револуционарна теза прећутана је, јер не одговара актуелној митоманији, скоројевићском лудилу величине и успостављању вештачке високе вертикале континуираног развоја.
На простор Србије уселили су се најборбенији и најиздржљивији људи јужних и западних крајева, а у њој су прибежиште налазили и бегунци са истока и севера. Нико се није усељавао сам, већ читаве задруге, братства, не прекидајући породичне везе, нити мењајући начин живота. Усељавали су се лагано, по темпу стада на паши, и у етапама које су трајале по неколико година. Главно богатство Србије, сматра Јовановић, јесу људи. Они су најбољи људски материјал који се може наћи на Балканском полуострву, а можда и у Европи. Феномен Србија биће јаснији ако уочимо да она има граничарски положај. Између истока и запада, југа и севера, Турске и Европе, Русије и Атлантских сила. Ствара се србијански тип – то је један насртљиви и довитљиви, безобзиран и често бескрупулозан свет који мора да опстане, да се брани и иде напред.
Србијанце чине два типа људи: динарци и јужњаци. У друштвеном животу претежну су улогу играли људи са Запада. Они су војници и ратници, енергични и покретни, способни и спремни на све. Често су потомци убица и бунтовника, војних бегунаца, авантуриста и хајдука. Презиру рад и не трпе дисциплину.
Јужњаци су земљорадници, воле рад, поштују дисциплину, нису насилни и са много такта се опходе са људима. Та два типа се мешају већ 150 година и
 Србијанци имају, поред снаге експанзије, и страховиту асимилациону снагу – „нема тог страног елемента који они нису у стању за најкраће време да прогутају и сваре; у вене Србијанаца ушло је много цинцарске, влашке, па и циганске крви … ова способност је сасвим необична појава у једном сељачком народу, без традиције, без велике материјалне и духовне културе „. Као изванредну особину Србијанаца, Јовановић је истакао њихов антиклерикалан дух. Потпуно су несклони мрачњаштву верске затуцаности. „

– http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/dragoljub_jovanovic_3_srbija_je_zemlja_emigranata.26.html?news_id=277978#sthash.4cnbVPon.ZRj0ci9Y.dpuf

Фокусирајмо се на однос чињеница и закључака у Срба … који моју маленкост увек збуњује.
– Факт: „Србија је земља емиграната, она је једна имигрантска област. Према томе, њено друштво је старо тек 150 до 200 година.“
– Закључак: „нема континуираног развоја“ ни континуитета са пређашним становништвом, ни са Немањићима а камоли са Константином ... што „не одговара актуелној митоманији, скоројевићском лудилу величине.“

Закључак је наизглед беспрекорно логички исправан у контексту који се намеће – поређења се емиграцијама у Америку нпр. И општеприхваћеној мудрости Драшковића Вука да је свака српска тараба старија од америчке културе – тој (Драшковићарији) „високој вертикали континуираног развоја … скоројевићском лудилу величине. “

Придошлице у САД се доживљавају као табуле разе, празноглавци који не доносе никакву традицију, ни континуитет из својих прапостојбина.
Па џез нема никакве везе са афричким црначким традицијама, а устројство САД и морал њених белих ВАСП становника никакве везе са пуританским сектама и духовним традицијама којима су припадали кад су протерани из Британије и Европе, баш као ни интелектуалност и склоност „уметничарењу“ Јевреја из Бронкса са мистичним традицијама које су се гајиле у источној Европи одакле су побегли од прогона.
Само неки докони историчари уметности директно повезују апстрактно сликарство 20. века са окултним традицијама Јевреја источне Европе, а поп арт Ендија Ворхола са православним „иконографије“ најдиректније.

Такве табуле разе наилазе на пустој земљи на друге табуле разе – дивљаке, па је „На Полокову сликарску еволуцију велики утицај извршио () додир са америчким индијанцима и њихова пракса сликања по песку.“

„Скоројевићско лудило туђе величине“ и потпуна деконструкција сваког континуитета, примењено на Србијанце, подразумева да Србија нема никакве традиције пре 18. века.

А, с обзиром да се обим појма „Срби“ током 20. века сузио од синонимског са „Илир“ и „Југословен“ скоро на Србијанца – становника Србије, и то само „српски крви“ и вере, исти немају право да баштине традиције ван ове територије. А ни СА ове, пре 18. века.

Усташки псеудо расисти су, дакле, у праву. Срби (јањци) су дивљаци и примитивци. Што потврђује и у свету најпризнатији србијански допринос историји светске уметности – зенитизам и његов барбарогеније. Чиј је творац Србијанац из Јастребарског (гулп, у Хрватској) у супротном писац и Манифеста Србијанства – једине преостале идеологије националног унитаризма, након што су од југословенства сви (Пилати) опрали руке.

Утолико горе по чињенице које сам Драгољуб наводи:

– А) „На простор Србије уселили су се најборбенији и најиздржљивији људи јужних и западних крајева, а у њој су прибежиште налазили и бегунци са истока и севера.“
– Б) „Нико се није усељавао сам, већ читаве задруге, братства, не прекидајући породичне везе, нити мењајући начин живота. Усељавали су се лагано, по темпу стада на паши, и у етапама које су трајале по неколико година.“
– Ц) „Србијанци имају, поред снаге експанзије, и страховиту асимилациону снагу – нема тог страног елемента који они нису у стању за најкраће време да прогутају и сваре; у вене Србијанаца ушло је много цинцарске, влашке, па и циганске крви … ова способност је сасвим необична појава у једном сељачком народу, без традиције, без велике материјалне и духовне културе „.

Укрстимо ли ове податке долазимо до два (опречна) закључка:

а) „страховиту асимилациону снагу“ има „народ, без традиције, без велике материјалне и духовне културе“, а асимиловали су ни мање ни више него потомке старих Римљана и њихових настављача „бизантских“ Ромеја – Влахе и Цинцаре.
б) тај „народ, без традиције“ досељен је са југа – из Македоније (и са Косова) и Грчке и са запада, из Далмације – „ђе су наше све светиње“ што би река „краљ НИкола на умору“. С подручја где су, за разлику од Србије у којој су до темеља уништени иу Шум (адиј) у претворени 20 античких велеграда, сачуване урбане целине бар од ренесансе, а доста и од средњег века и античког доба … где су биле наше средњовековне државе и престонице … где су у континуитету очуване неке „римске“ форме власти, попут самоуправа – скупштина градова и подручја и „римско право“, гарантовање (и наситнијх) приватних поседа и ( „Влашки / Илирски“) статуси (слободних грађана и слободе кретања).

Миленијуми ове традициије јамачно нису утицали на ове табуле разе, празноглавце. Слободарство Србијанаца и пријемчивост за „екстремно“ напредне идеологије су необјашњиви феномени. Ништа од развијене урбане Далматинске и левантински културе и трговачких и поморских контаката не оста у њиховим главама „несклоним мрачњаштву верске затуцаности.“ Како су је тако брзо заборавили, феномен је, с обзиром да се „Нико се није усељавао сам, већ читаве задруге, братства, не прекидајући породичне везе, нити мењајући начин живота. Усељавали су се лагано …“

Претпоставка ове етнософије је да су се у том историјском тренутку (17. и 18. век после аустријско турских ратова на њеном тлу) у неоспорно опустелом Србију доселили људи са разних страна који немају везе са пређашњим становништвом и културом.

Но кад се овај цитат: „Србијанце чине два типа људи: динарци и јужњаци. У друштвеном животу претежну су улогу играли људи са Запада. Они су војници и ратници, енергични и покретни, способни и спремни на све. Често су потомци убица и бунтовника , војних бегунаца, авантуриста и хајдука. Презиру рад и не трпе дисциплину.
Јужњаци су земљорадници, воле рад, поштују дисциплину, нису насилни и са много такта се опходе са људима. „…
… Упореди са сличним из 15. века (МАЛО ДЈЕЛО поштованог ГОСПОДИНА МАРТИНА ДЕ СЕГОНИС ПО националности Которанин (назионе Цатаренсис) А ПОРЕКЛОМ СРБИНА ИЗ НОВОМОНТА ДРУКЧИЈЕ НОВОБРДА названог ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ ЕПИСКОПА улцињског ПРЕБЛАЖЕНОМ Сикста ИВ РИМСКОМ ПАПИ) …
… Налазимо на подударности, чудне с обзиром да је наводно реч о становништву које нема везе једно с другим.

„Будући да је име покрајине Moesie после пропасти римске власти због наших различитих пропуста са исквареним изговором старог назива (треба Мојсија а не Мезија или Мизија прим брм.) Готово изашло из употребе код писаца нашега доба, … Ова, просто названа Србија или Рашка … према  опису старих писаца у њој се разликују три дијела или народа: први Рашани, који се према Птоломеју називају Трикорњани, имају ону област која лежи према Дрини и Сави, а онај, пак, део који је према Истру, Мезијци. … Средину покрајине насељавају Власи, о којима Птоломеј тако доноси: „Они који леже између називају се Пикензи … Остали народи сродни Македонцима су Срби, које исти аутор назива Дарданцима …. Рашани наиме први становници (најстарији прим брм. ) ове покрајине, дивљи и ратоборни, насељавају онај део који лежи према рекама Дрини, Сави и Истру. Власи су планинци, дивљи род људи – они су богати само стадима стоке; а други део, који је окренут Дарданцима, Македонцима и Трибалима, Срби, људи блажег начина живота и питомијег и лепог изгледа, зато што се простиру више ка југу и због многих путујућих трговаца. “

Особине динарац / Рашана и јужњака / Срба – непромењене и после пола миленијума. А и Власи на истом месту.

Како то објаснити? Не пада ми напамет да оспоравам неоспориве чињенице о масовној имиграцији у Србију од 18. века. Кнежевина је педантно пописала у катастрима сваку породицу – ко се одакле доселио. Имате чак и на интернету. 3% тадашњег становништва се изјаснило као староседеоци, од којих је само 1% знао своје порекло. Сви остали су дошли – прецизно пописано одакле и од којих. (А онда у доба Слобе настане удружење Срба из Србије, да с .. против блиских рођака и себе самих, углавном и даље источнохерцеговачким дијалектом, којим говоре „Рашани“ / Динарци).

Гледе научних објашњена, директну узрочност, оно с чим мал Ђокице поистовећују научни метод, многих феномена тешко да је могуће доказати чак и копање етногенеза и миграција. Попут занимљивих чињеница да се неке појаве из античког доба и савремене, које немају никакве директне везе, шире унутар идентичних области.

Граница источнохерцеговачког и моравског дијалекта упорно иде тачно античком границом покрајина Мојсије и Далмације. Широм Далматинских планина, како су у римско доба звали ланац планина уз Дрину од Старог Влаха до Срема, укључујући и Срем упорно изговарају речи сличније Требињцима него суседним Шумадинцима, иако бар двесто година немају никаве институцуионалне потпре за то – медији и образовни систем форсирају београдски говор и екавски изговор. А нових већих имиграција нема бар стотињак година. Залуд, чим приградски бус изађе из Београда према западу, помислиш да си у Чапљини.

Обрнуто, чак и свеже насељени Црногорци и Херцеговци већ у првом покољењу проговоре моравски акцентом било где источно од Далматинских планина, од Македоније до Баната, укључујући и јужни Банат.

Слично, линија реке Шкумби у данашњој Алабанија била је некад граница распростирања старогрчког и латинског језика, данас је Разделници између дијалеката албанских Тоска и Гега, а, продужена на исток, и између српско хрватског и бугаро-македонског – дијалекта истог или засебних језика, по вољи вам.

Објасни то „научно“ мој брале.

Позовимо се на теорију типа кога никако не можемо дефинисати као распојаног идеалисту – филозофа, пре него оно што не можемо да објаснимо прогласимо непостојећим. На Теорију еволуције сложених система економисте, оца неолиберализма, Хајека.

„Сложени системи, као што је друштво или тржишна економија, функционишу по правилима која су еволуирала експериментацијом. Наш ум није у стању да схвати зашто на нивоу друштва радимо то што радимо; ако хоћете да створите ефикасно друштво почев од ничега, нећете добити тако добар резултат као овај који је добијен спонтаном еволуцијом правила у друштву. Зато марксизам није успео – нема тог ума који је супериорнији од нагомилане историјске мудрости која је садржана у постојећим друштвеним правилима.
Ако не можемо да видимо или да рационално објаснимо користи од неких ствари, од приватне својине, религије, породице или државе, то не значи да су оне погрешне. То што су оне еволуирале у друштвеним интеракцијама је знак да у њима постоји нешто рационално, а што наша ограничена рационалност не може сагледати. “

http://trzisnoresenje.blogspot.rs/2011/04/hayek-i-barselona.html

Досад сам оспорио мнење да су придошли били „табуле разе“ „народ, без традиције, без велике материјалне и духовне културе“ и јасно дефинисао традицију и културу коју су донели са собом. Размотримо да ли је средина у коју се усељаваш, макар и сасвим опустела – табула раза. Једном аналогијом и простим питањем – које традиције су настављачи деца партизанских ослободилаца са или без наводника, по вољи вам, из Динарских крајева, рецимо баш омрзнутих Црногораца. Катунске или Београдске, града чије су староседеоце готово протерали сасвим и уселили се у њихове куће, тако бар тврде малобројни преостали „стари Београђани“? Какве везе има већ Драган, а камоли унук Стеван са сељанима ђеда Јова Капе, чувеног Утаманитеља старих Београђана?

Да ли је Озил више Анадолац или Берлинац? Да ли је Зидан црни Арапин или Парижанин?

Зар је тешко исту аналогију повући и далеко у прошлост, у време сеобе народа и пропасти – било Отоманског румелијског или Римског царства свеједно? Сваки придошлица је из неког конкретног разлога дошао баш на ту територију. Није се ту затекао случајно ко магаре из магле. Нека симпатија између придошлица и средине, ма колико наизглед различити били, мора да постоји.

Дакле теза да је србијанско „друштво старо тек 150 до 200 година“ нема пуно смисла ни под предпоставком да заиста придошлице немају никакве везе са пређашњим становмиштвом – ко Полокови генетски преци са Индијанцима.

А посебно нема много смисла шире контекстуализована историјом дужег трајања и укупним подручјем Илирског Тропоља (Хемског полуострва), којим се крећу мање више исте масе становништва бежећи од ратних невоља и тражећи оазе мира. Исти они „цивилизацијом на доконовање осуђени староседеоци“ који су се склонили сасвим уз Јаданску обалу, бежећи пред „историјом у политички живот позваник новик народа сарматском низије и Крапачких гора“, временом и сами измешани са тим некада „дивљацима скитско пустарске сиромаши“, чим се бојно поље изместила из бујне Мојсије и Паноније, вратили су се.

Теза ипак упорно опстојава свој бесмислености упркос. И штетности.

Због таквог мнења Србијанци не баштине:

а) културу подручја из којег су њихови преци досељени пре само 150-200 година. Тако модерна Србија створена и пројектована ‘по угледу на Дубровачку републику као нескривени узор, у којој се говори „јужним наречјем“, опет Јужнојадранска, штокавским говором, као најчистијим, настављач државних традиција средњовековних држава и република и заједница сеоских општина са јужне јадранске обале, нема наводно с том баштином никакве везе. Србија „није имала“ ни хуманизам ни ренесансу, чак ни барок. Мислиоца нашег језика тог периода не изучавају се чак ни кад су, попут другог преводиоца Библије на наш језик, Пазанин Кашића, основали прву београдску гмназију, једну од најстаријих у Европи.

али, кад би се доследно спровело ово бесмислено начело, не би требали да баштине ни

б) традицију пређашњег становништва данашње Србије – Немањића нпр. на основу истог начело по ком не признају Константина или Лицинија,

као што не баштине ни

ц) традицију становништва које се иселило из Србије током 17. и 18. века – у Панонију углавном

Границе једне  тренутне државе пројективан су у давну прошлост, ништа ван тих граница се не изучава, иако претежан део популације потиче из предела ван тих граница.

Вукова језичка „реформа“ не може да се схвати без Бартола Кашића (оснивача Прве Београдске гимназије) и Антона Далматина.

„Чудо“ Давидовићевог Сретењског устава „роб ступањем на тло Србије постаје слободан„, мање је чудно кад би се знало да је „Корчулански општински закон био први. Он датира од 1214. кад таквог чега нигде не беше. И у том закону најплеменитије је то што се забрањује трговина робљем. Шта више неким страним лађама забрањено је у пристаништу бавити се дуже од неколико часова „јер Каталонци и Сицилијанци тргују с робљем„. “

хттп://арцхиве.орг/стреам/илирскотропоље00драггоог#паге/н13/моде/2уп
Понеко образованији зна да је „Одредба о забрани трговања робовима донесена у Дубровнику 27. 1. 1416. у Великом већу„, али какве то везе има са Србијом и њеним табула ражама, Дорћолцима из кварта којег су основали Дубровчани?

Да закључимо још једном: „Ако не можемо да видимо или да рационално објаснимо користи од неких ствари, … то не значи да су оне погрешне. То што су оне еволуирале у друштвеним интеракцијама је знак да у њима постоји нешто рационално, а што наша ограничена рационалност не може сагледати. “

http://branali.blogspot.rs/