Драган Марјановић: СРБИЈАНСТВО КАО ПАРАДОКС

Кратко и конкретно србијанство је: љубав према ближњем, практично родољубље, стварање одговорне, праведне државе, љубав према свим људима.

Идеја државности се сигурно, много више неголи језик, може сматрати окосницом српског идејног делања и основним чуварем српства, чак независно од тога да ли је у неком периоду српски народ имао своју државу или је био без ње.

прихватањем неког решеног статуса по питању граница, фиксирањем државе, а још пре тога напуштањем своје динамичкесвести, Срби губе корак у односу на свет; губе стваралачки приступ и предузимљивост, губе осећај самоспознаје и таворе.

Србијанство је појава са којом Срби не могу напредовати. Међутим, србијанство је и српска одлика без које Срби не могу напредовати. Парадокс. Шта је од овога тачно? Очигледно ја да је потребно разјашњење.

Које све последице изазива и постојање, али и одбацивање србијанства, Срби нису ни свесни. Јер нису ова дејства уочили и дефинисали. Одбацују србијанство као штетну појаву, чак страну српском бићу и ни мало не греше, кад у њему виде појаву која дели српство. Међутим, греше кад не виде да на тај начин одбацују и основну димензију српског бића. Ускраћују себи могућност самопознања.

За Србе се поуздано може рећи да су их одвајкада красиле државотворне одлике. Србијанство, као државотворна димензија код Срба, постојало је вероватно одувек, односно знатно раније неголи што је у деветнаестом веку отпочело да  улази у употребу име Србијанци у редефинисаном значењу, са политичким и територијалним контекстом. Много пре, дакле, него што је настала редефинисана штетна идеја о којој ћемо говорити, србијанство је постојало као жеља за државом Срба, Србијом. При томе,код Срба се под Србијом никад није подразумевала превасходно граница и територија, него простор у коме се остварује квалитет живљења који народ у себи осећа и који негује. Дакле, ова тежња Срба својом снагом премашује оквире државе и делује као идеологија која је својом ширином служила као пример и другим народима. О томе је изузетно добро писао Љубомир Мицић између два светска рата, називајући ово опредељење српског народа србијанство. Ту негде се крије и дефиниција изворног србијанства.Кратко и конкретно србијанство је: љубав према ближњем, практично родољубље, стварање одговорне, праведне државе, љубав према свим људима. Све ове особине чине ону константу која се у Српству, упркос бурној српској историји одржала. (Србијанство и Светосавље биле су основне тежње и смернице делања Српства, све док нису биле потиснуте новином југословенске идеје – велике српске заблуде). Неупућени, пак, србијанство доживљавају искривљено, онако како је неко желео да се оно пројави, као појаву која настаје у деветнаестом веку носећи у себи затварање, поделу међу Србима и одвајање од српства,дакле кроз идеје редефинисаног значења овог појма.

Још од времена раздељивања језика у Вавилону, чиме је ширење зла било знатно отежано услед препрека које су идејама стварали другачији дискурси и кад је различитост језика условила настајање посебних народа, јер су народи били вођени различитим идејама – у једном језику се развијају једне идеје, у другом друге – повећана је и потреба за разменом ставова између народа и постала неопходна велика будност у избору идеја и начела по којима ће сваки од народа живети.Срби спадају у народ који је имао веома висок ниво владања собом, тако да је веома будно пазио чиме ће бити инициран.Данашње српство идентификује се у крајњем билансу са православљем као својим исходним опредељењем, мада су и све друге идеје, које су нас и пре и после Немањића додиривале–паганско наслеђе, митологија, просветитељство, социјализам, комунизам, турски утицаји…оставиле свој траг. Државотворни идеал,као врло јак порив код Срба, од Немање (а тако је било и пре Немање) па до данас, непрестано је присутан у српском трајању. Идеја државности се сигурно, много више неголи језик, може сматрати окосницом српског идејног делања и основним чуварем српства, чак независно од тога да ли је у неком периоду српски народ имао своју државу или је био без ње.  Кад је имао државу, чувао ју је, кад је није имао све је чинио да је створи;одавно је уочено да су Срби своју државу поистовећивали са слободом.

Међу идејама које су Србима потуране са стране била је и идеја која је садржавала намеру да се код Срба смање државотворне тежње, тиме што ће се омеђити централна српска држава, са именом Србија, по могућству што мања.Постојање такве државе створило би две, по Србе штетне, тенденције: чинило би да сви Срби који не живе у тој држави полако престају да буду Срби и асимилују се од стране народа у којима су се нашли, док би Срби у тој малој држави полако постајали нова нација–Србијанци, по западном моделу држава-нација утемељеном буржоаском револуцијом.Шта би се тиме постигло? Постигло би се да се изгуби основна одлика Срба – стремљење ка заједничкој српској држави, и у коначном исходу-лагани нестанак Српства.У великој мери ова идеја је остварена. Једини противтег овом плану чинило је Православље (Светосавље), које ипак успева, иако такође подривано и угрожавано,да очува Српство у каквом-таквомнационалном јединству и као такво Српство се још држи и претрајава. Међутим,изгубљено је србијанство, изворна српска одлика. Уместо овог основног српског генератора, појављује се исти термин са потпуно обрнутим значењем, настајући из изолованости једне лоциране територије.Основна српска одлика и покретачка визија бива потиснута и постаје невидљива. Тако настаје страшна последица, јер засењивањем изворне српске визије, што је равно њеном нестајању, доводи се у питање и сам опстанак Срба, пошто су Срби опстајали и могу да опстану само чувајући своју основну одлику, стремљење ка изграђивању Србије као заједничке државе Срба. На другој страни, ако се чување и одржавање сведе само на Србију која већ постоји, што се и догодило, ово стремљење се умањује и губи. Подизање и грађење Србије, тај немањићки динамички стваралачки однос према земљи и нацији, који никако не треба преводити као увећавање и ширење територије, већ као квалитативни приступ, као једну трајну активност, као непрестано изграђивање и украшавање свог духовног простора, Срби морају стално да негују,како би осећали своје биће. Напротив, прихватањем неког решеног статуса по питању граница, фиксирањем државе, а још пре тога напуштањем своје динамичкесвести, Срби губе корак у односу на свет; губе стваралачки приступ и предузимљивост, губе осећај самоспознаје и таворе.

Срби су се, дакле, нашли у парадоксу кога чак нису ни свесни, кога нису уочили и дефинисали. Ради се о томе да је изгубљена сва српска духовно и практично јединствена предузимљивост и ангажованост, која, поновимо, у свом исходу има стремљење и ангажовање око стварања и непрестаног изграђивања државе Србије. Невоља је што сва ова српска ватрена и животна енергија – стремљење ка свесрпској држави као оази у којој могу да се врлински искажу, свела на грабљење позиција у Србији, стварајући од Срба ускогруде шићарџије.Идеал слободе, у редефинисаном појмовнику, сада се доживљава готово као ратни плен.

Изворно и у стварности, србијанство је обједињавање и опредмећивање свих српских идеала, подстицај стварању интегративног културног модела. С друге стране, појава која је постала чинилац поделе и нејединства добила је исто име.Отуда је први посао Срба да ове две крајње супротстављене стварности најпре осветле, а онда апсолутно раздвоје. При томе неопходан је повратак изворном значењу старог појма.

У исправном прихватању и схватању србијанства налази се кључ за решавање српског гордијевог чвора.

Овај процес мора да се изведе изнутра и потпуно независно од спољних догађања, јер спољашне околности или утицаји само могу да нас још више смуте.

Најкраће речено – друга, новија, штетна појава, чинилац раздора, присвојила је име од прве, обједињујуће, активне, снажне, градитељне. Срби су скоро потпуно јединствени да друга појава мора да се одбаци. Али то не значи да се може одбацити србијанство.Одрицањем одовог појма ми бисмо изгубили суштинску одлику Срба.

Уверени смо да ће самим расветљавањем појма и прихватањем његовог правог значења, Срби активно пригрлити и сву суштину коју појам носи, а у коме је и део суштине српског бића итако постати снажан фактор у друштву.