Мр. Бранимир: ЛЕВИЧАРСКА ЛОГИКА И МАТЕМАТИКА

Ако су сви које је набројао радничка класа, а јесу, и чине 99% становништва, а чине, против кога се они персонално боре?

Ако се разматра активација 99% популације, онда се то становништво ваљда зове нација а не класа.

„Велика већина нас смо радници у овом систему те припадамо радништву и радничкој класи (то нису само мануални радници како се то обично и погрешно схвата, чак и на левици) … Сви који раде за плату и од те плате живе и не управљају средствима за производњу. Ја сам, на пример, академски и културни радник. Док год радништво које представља велику већину не освести своју класну позицију, тешко да ћемо се моћи да се помери са ове мртве тачке и редефинисати однос између рада и политичке заједнице. Занимљива је та илузија у којој сви себи ласкамо да смо заправо средња класа (која је само тренутно у проблемима), а „радници“ су само они други, необразовани шљакери који, ето, сада гласају за Трампа и Ле Пен. “ објаснио је Игор Штикс, књижевник и професор Универзитета у Единбургу, реагујући, између осталог, и на пораст утицаја деснице у свету:

„Невјероватно је колико је све то очигледно а да су при том они који су гласали за Трампа у њему заиста видели неку врсту алтернативе. Он је успео да капитализује представљајући се као алтернатива систему иако је очито да се ради о човеку који је његов директан продукт. Бојим се да нам психологизација неће помоћи у анализи зашто сиромашни углавном не гласају лево и прогресивно. „

хттп://ввв.слободнаевропа.орг/а/интервју-игор-стикс-нема-просирења-еу/28154394.хтмл

Још један типичан левичар који јури свој реп.

Ајмо мало сељачком логиком (енгл. common sense,, основ либерализма):

Аутор сам објашњава зашто сиромашни гласају за националистичке странке: „Сиромашни Европљани се осећају напуштеним а десничарске странке им кажу да су издани и од службене левице и система у целини који им је одузео послове пребацујући их у друге делове планете. То је у основи тачно јер је глобализација и дерегулација тржишта довела до губитка радних места у Европи. „

а зашто не за левицу: „Имамо јако пуно теорије и анализе. Левица доминира академским круговима. Она је увек била интелектуално јака до те мере да десничари мисле да се заправо налазе под нашим интелектуалним“ терором „на културном и академском пољу. Све је то лепо, али се политички показало неефикасно. Не можете само памфлетима или теоријским списима мобилише људе …

Такву политику су водиле и десне и номинално леве партије, као што су британски лабуристи и француски социјалисти, што је капиталу омогућило експлоатацију јефтине радне снаге у Кини. Државе су требале поднети социјалне трошкове губитка посла стотина хиљада људи. Међутим, та држава се под неолибералном мантром приватизација и сужавања јавног сектора истовремено смањивала …

Берни Сандерс је човек који долази из система, који је требао да их представља у систему. Брзо се ударило о зид тог самог система … нисам циничан према повременим изливима одушевљења према лидерима као што су Сандерс или Џереми Корбин. Међутим, видимо да се канали затварају, а отварају пред неофашистичким налетом. „

Но, да се вратимо мало на ниво за петаке: ако су сви које је набројао радничка класа, а јесу, и чине 99% становништва, а чине, против кога се они персонално боре? Него углавном против себе.

Шта би била суштина објашњења планетарног неуспеха левице последњег века. Максимално су испарцелисали идеолошки становништво теоријом људских права, позитивних дискриминација, мултикултурализма и сл., Поставши главне корисне будале империјалне тактике дивиде ет импера.

 Уместо за себе. Шта је, бар на демагошком плану, суштина сваког национализма.

Аутор не одустаје од радикализма, којим додатно одвраћа просечан и разуман свет од акције – „Увек када дође до експлозије, побеђују они који су спремни да се боре и који су спремни, под цену насиља које ће трпети или вршити, заузети политички простор. Не видимо да је нова левица данас спремна за такву борбу осим у поједини случајевима, као што су борбе Запатиста у Мексику или Курда на Блиском истоку. “

Не могу а да параноично цинично не приметим да би масовно заговарање радикализма са удобних ухлебљењих друштвених позиција, управо могло бити нова тактика „владара света“ после краха културализма. Односно, зашто краха – тријумфа, па свој задатак су маскимално испунили у протеклих 50 година. Готово све тековине и институционалне „стечевине“ „покрета пука у ФранцуЗком духу“ су нестале.

Ако се разматра активација 99% популације, онда се то становништво ваљда зове нација а не класа. Та дилема је већ давно била разрешена у много сложенијим условима, кад је знатно већи проценат припадао првом и другом сталежу, а револуционари су их ипак уврстили са великим гађењем у корпус нације, и поред бројних супротних мишљења. И преузели своју ДРЖАВУ од њих.

Рузвелт, Стаљин и Хитлер су привремено препородили своје нације потпуно истим методама. Разлика је била у идеолошкој и институционалној основи. Хитлер је свој Њу дил применио на Бизмаркову ефикасну бирократију и милитаризовано друштво, чија су кључне речи била лојалност и дужност, Рузвелт на друштво наглашене личне одговорности и раширене „предузетничке“ свести, а Стаљин на тиранију. Разлика је у полазиштима, а не у методама и феноменологији … због којих се Рузвелтовом друштво „америчког сна“ показало моћније и од тевтонских војничина и одрживије од Стаљинових мужика. И економски ефикасније, чак и социјално праведније од оба.

И данас Путин, не такнувши у тоталитарне стечевине, Орбан нескривено наследе мађарски империјализам и Трамп, републиканац који помиње Њу Дил и бесплатно школовање, крећу са битно другачијих темеља.

Србија има искуства и постојања и темељне деконструкције све три основе. Ако желиш „Рузвелтовске резултате“ мораш бар почети са „пропагандом“ личне одговорности и широког учешћа сваког поједница у друштвеном животу. Пре свега променом закон и система (које је „неко“ – паз богати демохришћанин, „случајно“ успоставио у Србији) који радикално онемогућава широко учешће становништва у управљању заједницом а позива на лојалност.

 С националним препородом (нација = сво становништво државе). И с обновом демократских институција. Демократске институције су, да се разумемо, овде постојале за време краљевине, од преврата 1903., а не за време Тита. Тој традицији треба да се вратимо (како ово лудачки звучи). А тога у Србији нема ни у преднацрту. (Ал зато екстремне левице и карикатуралне деснице колко оШ).

Заборавили смо да је извесна „екипа“ интелектуалаца после 5.октобра започела са пројектом темељне обнове институција, али је убрзо све прекрио цунами НВО идеолошке парадржаве. Левица у најгорем могућем смислу. Запечачено са културалиситичким (језиком деснице етноцентричним) – антинационалним Уставом. Десница у најгорем могућем смислу у синергији са левом браћом. А све су урадили строго преко постојећих институција система. Ко и Хитлер својевремено.

„Долазак десничара на власт – као што је то уосталом био случај 1920-их и 1930-их година – значи само покушај капитала да се сачува од ових све већих класних трзавица, те ће, као у случају трампи победе, служити лакшој контроли озлојеђених маса . “ закључује типични левичар не одустајући од „класних трзавица„.

Понављам питање малог Перице (великим Ђокића и Марици): „ако су сви које је набројао радничка класа, а јесу, и чине 99% становништва, а чине, против кога се они персонално боре? Него углавном против себе.“

https://branali.blogspot.rs