Стивен Хокинг: Елитни шупци – срећна вам нова година

Живимо у свијету у којем се финансијска неједнакост повећава, а не смањује, у којем много људи гледа како нестаје не само њихов животни стандард, већ могућност да уопште зарађују за живот.

Као теоријски физичар, настањен у Кембриџу, цијели живот сам провео у изузетно повлаштеном окружењу. Кембриџ је необичан град, који се простире око једног од најбољих свјетских унвиерзитета. У том граду, научна заједница, чији члан сам постао у својим двадесетим, сада је још изолованија.

И унутар те научне заједнице, мала интернационална група теоријских физичара, са којима сам провео свој радни вијек, понекад је у искушењу да сматрају себе елитом. Поред тога, са славом која је дошла уз моје књиге, и изолацијом коју је наметнула моја болест, осјећам као да моја кула од слоноваче постаје све виша.

Тако да је недавно одбацивање елита од стране народа у Америци и у Британији засигурно усмјерено и против мене, као и против било којег другог припадника елите.  Шта год ми мислили о одлуци британског гласачког тијела да одбаци чланство у Европској унији и одлуци америчке јавности да прихвати Доналда Трампа као свог новог предсједника, нема сумње да је ово био љутити урлик људи који су осјећали да су напуштени од стране својих лидера.

То је био, а чини ми се да се сви слажу, тренутак када су заборављени проговорили, нашавши свој глас да одбију савјет и смјернице стручњака и елите.

Оно што је сада важно, далеко важније од побједе Брегзита и Трумпа, јесте како ће елите реаговати.

Ја нисам изузетак од овог правила. Прије гласања за Брегзит упозоравао сам да ће то нашкодити научним истраживањима у Британији, да би гласање за излазак био корак уназад, а гласачко тијело – или барем довољно значајан дио гласача – није обраћало пажњу на мене као нити на било којег другог политичког лидера, синдикалног вођу, умјетника, научника, пословног човјека и славне личности који су давали исти занемарени савјет остатку државе.

Оно што је сада важно, далеко важније од избора који су направили гласачи у ове двије државе, јесте како елита реагује. Да ли треба, заузврат, да одбацимо ове гласове као израз грубог популизма који не узима у обзир чињенице, и покушати да заобиђемо или ограничимо изборе који они представљају? Сматрам да би то била страшна грешка.

Забринутост у позадини ових гласова због економских посљедица глобализације и убрзаних технолошких промјена у потпуности је разумљива. Аутоматизација фабрика већ је десетковала радна мјеста у традиционалној производњи, а изгледно је да ће напретком умјетне интелигенције доћи до још већег уништавања радних мјеста унутар средње класе, гјде ће остати само најделикатнији, најкреативнији и надзорни послови.

То ће довести до убрзаног ширења економске неједнакости у цијелом свијету, што се већ дешава. Интернет и платформе које омогућавају веома малом броју појединаца да остварују огроман профит док запошљавају јако мало људи. То је неизбјежно, то је прогрес, али је исто тако погубно за друштво.

Морамо ово посматрати у истом контексту са финансијским крахом, који је људима разоткрио да свега неколицина појединаца који раде у финансијском сектору стичу огромну зараду, а да ми остали осигуравамо тај успјех и плаћамо рачун када нас њихова похлепа одведе странпутицом. Све скупа узевши, живимо у свијету у којем се финансијска неједнакост повећава, а не смањује, у којем много људи гледа како нестаје не само њихов животни стандард, већ могућност да уопште зарађују за живот. Није чудо онда што траже промјену, коју Трамп и Брегзит наизглед представљају.

(Наслов и опрема: Преврат)

(Бука)