Милан Миленковић: Мрачњак

Свако коме треба оптимизам а с њим и нада, треба да оде у кафану, поручи освежавајући напитак дестилисан од ферментисаног воћа, те позове музичаре, а не треба да чита политичке анализе

Бол због тога што немају бар два сома евра месечно, зато што су у мајке паметни а у послу успешни, српски интелектуалци носе теже него што је Христ носио крст до Голготе.

Ко год нас трезни, непријатељ нам је. Не расола, шљивовицу дајте.

Као и за сваку Нову годину, дао сам мишљење како ће се одвијати ова, 2017-а.
Прве реакције читалаца су биле као и увек: мрачиш, тон је песимистичан, дај мало оптимизам, наде…. Исто, сваке године. Ја их упућујем да погледају шта сам писао о 2016-тој (иначе сам веома задовољан, годину дана касније, том анализом), па да виде да ли сам мрачио, или предочавао реалност.

Свако, дакле, коме треба оптимизам, а с њим и нада, треба да оде у кафану, поручи освежавајући напитак дестилисан од ферментисаног воћа, те позове музичаре, а не треба да чита политичке анализе. Може и овако: да упали Пинк, или РТС и да слуша како живи у најбољем од свих светова, али и он, тај мученик који чита моје текстове и слуша моје емисије, зна да ови лажу да малер пада.

Уватио сам и себе да нисам сасвим поштен: чекајући сваке године да ми кажу да мрачим, почињем да пишем у грубим цртама, без да предочавам стварну дубину пада, крајње консеквенце суноврата, него им канцер саопштавам као грип. Да не мрачим превише.

Публика, пак, затрпана масонима, светском завером, деретићима, разним будалаштинама  и пророцима, сасвим губи око за опипљиве проблеме, а нарочито за оне планове који раде против ње, а нису чак ни софистицирани, односно не морају да им објасне теоретичари завере и остали мудраци. Примерице: људи не примећују да им извршитељи отимају станове и имовину, јер су загледани у небо, да виде иду ли авиони који остављају хемијске трагове; кад изгубе посао, прво обрате пажњу која је масонска ложа крива за то; кад му ћерка остане трудна у седмом основне, пошто три дана кући није долазила, он се утеши тиме да смо народ најстарији. Развили смо, као неку врсту вере, способност да ирационално  реагујемо на рационалне изазове. Док овако мислимо и реагујемо, Вучић је безбедан и миран, а с њим и цео систем.

Српски интелектуалци, који читавом народу сврдлају мозак како су му они елита, хронично су увређени што живот никако да прими на знање њихове умне планове за преуређење миле нам и напаћене отаџбине, а још су увређенији што је сваки од њих, бар по два пута, био примљен код Вучића, све му лепо објаснио и овај се никад више није јавио. Да сам на Вучићевом месту, не би их ни примао, камо ли им још нешто отписивао доцније. Бол због тога што немају бар два сома евра месечно, зато што су у мајке паметни, а у послу успешни, српски интелектуалци носе теже него што је Христ крст носио до Голготе. Лоша вест за ту и такву  интелигенцију је ова: да нешто вредите, у практичном смислу, дао би вам сам Вучић та два сома, него шта ћете и њему, а и нама? Не вредите, углавном, ни тог сома што добијете.

Најгора, дакле, прогноза за 2017-ту је да нећемо, као народ, бити у стању да идентификујемо ма и један опипљив проблем, с којим би могли да се боримо. Трпећемо поразе у месној заједници и општини, док побеђујемо Велику ложу Оријента, јер нам је НЕКО објаснио да је то наш највећи проблем. Ајд’ да погађамо: да ли тај неко дели сиромаштво са нама, или нас замајава за добру лову? Све да је Деретић за Нобелову награду, а пре је за неку менталну установу, ви и даље, као најстарији народ, морате да савијате кичму пред најнижим чиновником. То баш не бисте морали, али ћете радити, јер не капирате мале, него само велике светске подвале. На три шибице вам локална бараба извуче плату, а Обама не може да вас превари, ту сте геополитички експерт.

Пишем већ месец дана о томе да се овде, организовано и с прилично пара, гомилају медији који протурају болесну, али заиста болесну русофилију и подгревају лажне наде о спасу са Истока. Последица тога је да ја испадох русофоб. Потпуно сам уверен да све ове портале, у којима је Рус од 100 пута, 100 пута преварио, надмудрио победио Запад, уз то издоминирао шармом и елеганицијом, направио Ладу према којој је Порше канта и слично, праве и одржавају људи са задатком примљеним од супротне стране и помоћу или западног, или овдашњег прљавог новца. Али, не. Ко год нас трезни, непријатељ нам је. Не расола, шљивовицу дајте.

Тамо где битке могу да се туку, ми их не тучемо. Лако је испрсити се пред масонима, јер ни једног не познајете, али пред нашим чиновником…„Добар дан, ја само да питам“… Не питај, захтевај, ти га плаћаш. Дери се, свађај се. Кад неког на улици дрнда комунална, испрси се, немој да прођеш, бори се за правду ту, а не тражи да се НАТО изведе на суд због осиромашеног уранијума. Нећеш га ти на суд извести, луди мој земљаче. Кад неког ухати контрола у бусу, немој да га мрзиш што има петљу да не плати, а ти ту петљу немаш, па зато што немаш, стајеш на становиште контролора. Кад одеш у ПИО да, коначно, регулишеш пензију, па те развлаче пола године, отиди, демолирај им канцеларију. Јесте, платићеш казну, али ти гарантујем да нећеш чекати још шест месеци. Кад комшији дођу извршитељи, стисни петљу, не дај. Шта може да ти се деси?

Туци битке које можеш да добијеш.

Зато ће ти, мој народе, и ова година бити килава, јер ни не уочаваш стварне проблеме. Јер ти је ОНО добро зато што бар нешто ради, а није ти важно шта ради. Јер те Шешељ, ни после четврт века, није убедио да није патриота. Јер верујеш у демократију, односно своје право да без мозга и знања одредиш ко ће да те јаше. Кад би те неко на силу натерао да ходаш усправно и да будеш поносан, мрзео би га што те није питао. Није теби до успеха и поноса, до самопоштовања и самопоуздања, него до шопинг мола и пузања, јер пузање не тражи ни одговорност, ни размишљање.

Само и ово треба да знате: на Кајмакчалан су јуришали слободни људи, а на шопинг молове јуриша робље. Није мене, ни у историјским, ни у практично-политичким питањима страх од Вучића, Новог светског поретка, масона; страх ме је ко стоји испред њих, а стојимо ми, неодговорни, лењи духом, неспремни да тучемо ма и најмање битке. Ми смо проблем 2017., а не систем. Зато је прича мрачна. Још је црња, јер одговоре свуда тражимо, осим у себи.

Овде чак и не говорим о конзуметима Фарме, Парова, Информера и сличних јахача Апокалипсе. Такви су трајно изгубљени и ја један секунд мог живота нећу провести покушавајући да им ишта у главу усадим. Рачунам их као чист кал у српском народу. Отпало и тачка. Растур. Испарило. Бар да је у Турке прешло, да њих контаминира.

Овде не говорим ни о онима међу нама, а таквих је к’о ‘ладне воде, који би гузицу сваком дали за тањир чорбе. И они су изгубљени и сутра, кад се срећа окрене, треба да знају да су макар негде упамћени и нотирани. То су хијене и изгубљени су за свет људи. Они сада припадају животињском царству. Неоцењива је улога Александра Вучића што их је разобличио и хвала му због тога. Ово кажем без ироније.

Када говорим, говорим вама, за које мислим да сте још живи, да још дамарате, али мислите да је узалуд давати отпор. Вама, који сте, као и ја уосталом, стотину пута били поколебани, али сте се увек, као после нокдауна, враћали у борбу. Вама, који негде испод прага свести, добро знате да од мудросералија српских интелектуалаца и спасавања деморкатије нема ништа.

Ја своју битку бијем годинама, не обазирући се на то да ли успева, или не. Бијем је, јер су живот и борба једно исто. Не знам, чак, ни да ли успевам, верујте ми. Као паук: колико год пута му поцепаш мрежу, он је плете опет. Никад не каже: не вреди, поцепаше је зликовци. Истина, мени је лако: имам некакав свој извор прихода, па могу да крекећем, многи ту привилегију немају. Ипак, док глас не дигнемо, неће нас чути.

Кад приватник малтретира вашу жену, која ради за 20 000 динара, сви знате шта треба да урадите. То се, међу Србима, увек знало. Или кад вас тера да ринтате и још се дере. Размислите: ако вам је 20 000 мера части, ћутите и трпите. Али, ако није, одмах у дандару. Не други, не трећи пут. Први пут. Тако се прави добар радни амбијент, а не мудрим законима. Да су два Кореанца добила по носићима, сад би они носили пелене кад улазе у погон, а не радници. Је ли ово позив на насиље? Не, позив на насиље је кад те неко тера да носиш пелену, кад те понижава и вређа. И реч уме да буде насиље, није само летва.

Кад се чиновник продере на тебе, врати му, не остај дужан. Кад ти поп свети водицу, дај му и реци: „Попе, од мене оволико, а ако ти је мало, немој да долазиш“. Његов возни парк није твој проблем.

Ако немаш снаге, ако си уморан, а јеси, кварат века те киње и муче, сети се да је и неки твој деда прелазио Албанију, и он је муке видео, па се није дао понижавати. Реч-две, па за коц, како се код мене каже (колац).

Стави зид између себе и лопова, себе и политичара. Немој да су лопови кад ти нису потребни, а господа кад јесу. Престани да им се јављаш на улици, изађи из кафане кад уђу, окрени им леђа ако сте се срели у позоришту. Нека зна да ти знаш шта је и ко је. Кад ти нуде сендвич и сок да им урлаш по улици, немој. Нико није умро без сендвича и сока. И не дружи се са онима који прихватају тај сендвич и сок, они више нису људи у ужем смислу.

Дакле, и ова, и свака друга година, биће онаква какви смо ми. И то не сви ми, од та посла више вајде нема, него „ми“ који још нисмо пали. Они који су пали, који се ваљају, ваљаће се сутра и за нас. Луд је онај ко од гмизаваца прави људе, а паметан је онај ко пита: за кога ће сада да гамижу?

Да ли је потребна нека организација? Да, али ни налик овоме што сад постоји. Неформална, кадровска, са снажним личним везама, али са дифузном структуром, која може да издржи ударац служби и поткупљивања. Без идеологије, без србовања, оријентисана на чисто практична питања. Нешто сасвим другачије од савремених политичких партија, које су хиперидеологизоване, овцоизоване и дневно поткупљиве од система. Није циљ партије структура, већ да се направи структура која може да досегне циљ, а циљ мора да буде не „срећна Србија“, не „православно братство“ и сличне будалаштине, већ опипљив, дневно мерљив, коригован онако како се околности мењају. У животу не вреде велики циљеви, него само они који могу бити досегнути. Уједињено српство је сан, избацивање извршитеља је опипљив циљ, то је разлика. Укинути масонерију је будалаштина, али упристојити свог доктора, свог чиновника, па и полицајца, није недостижно, то се може.

Дакле, кад говорих о 2017-тој и кад рекох да ће нас пљачкати даље, нисам имао у виду да ће они постати бољи пљачкаши, напротив, постају чак и аљкави, али смо се ми свикли. Дерите се, не дајте, не мирите се. Немојте да се са сељаком на пијаци свађате око 10 динара, а кад вам Вучић цепне 50 јура од пензије, вама таман. Само да не узме више! О, грдне ли философије.

Пошто знам да се ништа у систему власти, нити у било ком сегменту система, неће мењати, бољој години ћу се надати кад видим да се мења народ, односно кад видим да се тањи трпило, а расте свест да се даље овако не може. Унутар система добрих вести, или фактора на којима може да се гради оптимизам, неће бити. Два су разлога: један се тиче странаца, односно тога што они управљају Србијом и разбуцавају је и друго – међу политичарима ми немамо, ни у власти, ни у опозицији, карактере који нису деструктивни. Од свих бесмислених епитета које качимо властодршцима, овај смо некако избегли да видимо. У питању су људи декомпозиције, деструкције, који и кад граде, заправо руше, јер им је таква природа. Политичким животом у Србији данас руководе Вучић, Дачић, Николић, Вулин,  додајте их даље према укусу, а нико од њих није чак ни своју партију створио, него су се на друге шлеповали  нико није, сем са позиције власти, икакве изборе добио, ако се не рачуна Томина победа 2012-те, са честитком спонзора три сата пре окончања гласања. У питању су субдоминантни деривати Милошевића и Шешеља, који нису развили лидерске, него слугерањске рефлексе и само су променили господаре. Баш зато је деструктивност њихова главна особина, чак црта душе. Зато од њих никад ништа добро доћи неће, таман да им странци и препусте Србију.

Остаје да се надамо сами у себе и да се прво, на приватном плану, свако од нас, оснажи и охрабри. Да се макар окренемо, да видимо од чега бежимо. Можда и нису баш  аждаје. Ја верујем, а многе политичаре знам, да су то зеке чим се обезбеђење помери три метра. Нису они људи од формата. Да јесу, не би служили странце и партијске шефове.

Мера наше храбрости је мера наше будућности; ако стиснемо петљу на 60% оне коју су наши дедови стискали, имаћемо добру и 2017., и 2018. и сваку другу. Ако чекамо Русе, Бога, чудо и тајну, имаћемо сваке године мали Армагедон.

(Блог Милана Миленковића)